1. XXX a.d. Beograd
XX XX
11000 Beograd, Srbija
PHONE: 0800-XX-XX
Tekući račun: XX-XXX-XX
PIB: XXX
URL: www.XXX.rs
1
PRIVREDNO APELACIONOM SUDU U BEOGRADU
preko
PRIVREDNOG SUDA U BEOGRADU
TUŽILAC: XXX DOO, mb:XXX pib:XXX, br.računa: XX-XX-XX koji se vodi kod
XX A.D.- Beograd, koju zastupaju adv.XXX, iz XX, ul.XX br.XX
TUŽENA: XXX AD XX, ul. XX, mb: XXX, PIB XXX, tekući račun br: XX-XXX-XX
kod XX ad Beograd, koju zastupa zaposleni Goran Arsić, po punomoćju u
spisima
Posl.br. P-XXX/15
Ž A L B A
Radi: utvrđenja ništavosti
Vrednost predmeta spora: RSD ______
Br.primeraka: 2
Dana XX.XX.2015.godine Privredni sud u Beogradu je tuženoj dostavio
Odluku – Presudu pod posl.br.P-XXX/15 od XX.XX.2015.godine, a kojim se
delimično usvaja tužbeni zahtev, pa se utvrđuje ništavost dela odredbi ugovora
o kreditu br.XXX od XX.XX.2011.godine i to:
-u delu člana X.1 u kojim je navedeno „Osnovna kamata stopa je promenljiva i
ona se utvrđuje aktima Banke. Kamatna marža je promenljiva i ona se posebno
utvrđuje za svakom klijenta na bazi njegovog boniteta“.
-u delu člana X.1 u kojem je navedeno „Na sve dospele, a neblagovremeno
izmirene obaveze po kreditu, Banka će obračunati i naplatiti od dužnika kamatu
u visini od XX,X% na godišnjem nivou“.
-u članu X.4 u kojem je predviđeno da su osnovna kamatna stopa i kamatna
marža iz stava 1 ovog člana promenljive, a ugovorne strane su saglasne da
Banka zadržava pravo da u toku trajanja kredita, bez dalje saglasnosti klijenta i
bez zaključivanja posebnog aneksa ovog ugovora, izmeni visinu osnovne
kamatne stope ili kamatne marže u skladu sa aktiva banke i/ili u skladu sa
promenama kreditnog boniteta klijenta u toku korišćenja kredita, i

2. 2
-u članu 9.3 kojim je predviđeno da je visina zatezne kamate promeljiva i
regulisana aktima poslovne politike Banke.
Nezadovoljna odlukom - presudom Privrednog suda u Beogradu pod
posl.br.P XXX/2015 od XX.XX.2015.godine, Tužena blagovremeno ulaže žalbu
na napred navedenu odluku suda iz svih zakonom predviđenih razloga, a
naročito:
-jer smatra da su prekršene odredbe Zakona o parničnom postupku i to u delu
koji se odnosi na određivanje vrednosti spora (pogrešno opredeljenju), pa
spram toga i docnije zbog neodržanog pripremnog ročišta, a sve imajući u vidu
da je tužena u svom odgovoru na tužbu ukazala postupajućem sudu na datu
okolnost i predložila alternativno: da sud odbaci tužbu i tužbeni zahtev imajući
u vidu da je potpisnik tužbe punomoćnik iz redova advokata pa nezadovoljava
uslov da se tužba vrati na uređenje ili da tužbu vrati na uređenje i potom
zakaže pripremno ročište. Zbog okolnosti da postupajuća sudija nije ocenila
predložena dokazne predloge, odnosno nije izvršila uvid u spise predmeta koji
se vodi kod Osnovnog suda u Kraljevu, Sudska jedinica Vrnjačka Banja pod
posl.I br.XXX/2013, a koji je od značaja za rešavanje u ovoj pravnoj stvari, kao
i da nije odredila shodno predlogu tužene ekonomsko-finansijsko veštačenje na
okolnost promene stope kamatne stope do dana veštačenja, a kako je u
odgovoru na tužbu i traženo.
-jer smatra da sud nije utvrdio činjenično stanje, i to u delu koji se odnosi na
činjenicu da je za promenu kamatne stope od presudnog značaja utvrđenje
kreditnog boniteta klijenta, a sve imajući u vidu da je isti od izuzetne važnosti
za odlučivanje o ovoj pravnoj stvari, kao i da sud nije utvrdio relevantan
zakonski propis niti je utvrdio šta podrazumeva kreditni bonitet klijenta.
Činjenicu da sud nije uvažio ni činjenicu da je tužena donela odluku o
proglašenju dospelim ugovor o kreditu br. XXX od XX.XX.2011.godine, pa više
nema mogućnosti da u docnijem vremenskom momentu vrši izmene kamatne
stope jednostrano, a sve iz razloga, što su nastupile posledice koje predviđa
sam ugovor i opšti uslovi poslovanja (kreditiranja), a koje je sud u datom u
potpunosti zanemario. Sud nije utvrdio odgovarajuće činjenično stanje upravo iz
razloga što nije izvršio uvid u spise predmeta koji se vodi kod Osnovnog suda u
Kraljevu, Sudska jedinica Vrnjačka Banja pod posl.I br.XXX/2013, niti je odlučio
u pogledu predlogu tužene za ekonomsko finansijskim veštačenjem na okolnost
promene stope kamatne stope do dana veštačenja, kojim bi se utvrdilo faktičko
stanje koje je od značaja za rešavanje u ovoj pravnoj stvari.
-jer smatra da je sud primenio pogrešno materijalno pravo u datom postupku, i
to u delu koji se odnosi na zabranjenost retroaktivnosti propisa, trenutak kada
zakon počinje da važi, pozivanjem na sudsku praksu koja nije jednoobrazna,
nepoznavanjem podzakonskih akata koji predstavljaju integralni deo pravnog
sistema i opštu obavezujuću primenu, a pri tom se naročito misli na Odluku o
klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki Banke ("Sl. glasnik RS", br.

3. 3
94/2011, 57/2012, 123/2012, 43/2013, 113/2013, 135/2014, 25/2015 i
38/2015).
-jer je izreka presude nerazumljiva, a razlozi na koje se poziva kontradiktorni i
protivrečni samoj sebi.
Naime, presudom Privrednog suda u Beogradu od XX.XX.2015.godine je u
obrazloženju navedeno da je tužbeni zahtev delom osnovan, pa je sud utvrdio
ništavost odredbi X.1, X.4, X.1 i X.3 ugovora o kreditu, a sve pozivajući se na
odredbu čl.277 st.1 ZOO-a, koja je imperativne prirode i nedozvoljava izuzetke,
kao i da stranke nemaju mogućnost da svojom voljom menjaju stopu zatezne
kamate, odnosno nemaju mogućnost ugovaranja stope zatezne kamate. Potom
se pozvao i stav 2 istog člana koji predviđa da ukoliko dužnik zapadne u docnju,
stopa ugovorne kamate teče i posle docnje, da se zabranjuje mogućnost
ugovaranja visine zatezne kamate, da se odredba čl.400 ZOO-a odnosi na
redovnu kamatu, a ne na zateznu, kao i da je stav sudske prakse da u slučaju
docnje na potraživanja u stranoj valuti, plaća kamata koju propisuje Centralna
banka domicilne države iz koje potiče valuta, te da u konkretnom slučaju se ima
primeniti stopa koju određuje Evropska centralna banka, te da je najsličnija
stopi koju propisuje Zakon o visini stope zatezne kamate, da je bez uticaja
navod tužene da nije menjala kamatnu stopu, te da isto može iskoristiti docnije,
da je shodno odredbi čl.47 ZOO-a ništav onaj ugovor koji je neodređen ili
neodrediv, a da odredbom čl.50 ZOO-a bliže pojašnjava prethodni član i uslove
tj. situacije. Dalje navodi da je sud imao u vidu i navod tužene da je postignuta
saglasnost volja u pogledu promene ali je našao da isti ne utiče na drugačije
presuđenje.
Tužena će podrobno izneti razloge zbog kojih smatra da Presudu od
XX.XX.2015.godine valja ukinuti i vratiti predmet na ponovno odlučivanje, dok
eventualno predlaže da žalbeni sud preinači odluku – presudu od
XX.XX.2015.godine, tako što će odbiti tužbu i tužbeni zahtev u celosti, te
tužioca obavezati na plaćanje parničnih postupaka.
Tužana će se najpre osvrnuti na prekršene odredbe Zakona o parničnom
postupku na koji sud pazi po službenoj dužnosti, i to konkretno da je sud
prilikom ocene (utvrđivanje) vrednosti predmeta spora, iako je imao prigovor
suprotne strane, isti zanemario. Naime, Tužena je u odgovoru na tužbu jasno i
nedvomisleno ukazala da je vrednost spora nerealno opredeljena, da je Tužilac
tužbom od XX.XX.2015.godine opredelio vrednost spora na 100.000 dinara,
iako je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu
br.XXX od XX.XX.2011.godine u celosti. Tužilac (navodi) ali i sud utvrđuje u
svojoj odluci da je datim ugovorom tužiocu stavljeno na raspolaganje iznos od
XXX.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Banke na dan
puštavanja u tečaj. Sud pri tom nije uvažio prigovor tužene niti je sud primenio
odredbu čl.28 st.1 ZPP-a koji izričito predviđa da je za utvrđivanje stvarne
nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u
ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta

4. 4
spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Dalje sud nije konstatovao ni
odredbu čl.485 ZPP-a koji predviđa da Revizija u privrednim sporovima nije
dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude
ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne
banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Sud je zanemario pravna stanovišta
Privredno apelacionog suda i Privrednog suda u Beogradu koji za vrednost
spora, kada je reč o utvrđenju ništavosti ugovora, kao vrednost predmeta
uzimaju upravo vrednost pobijanog ugovora. Ukoliko bi se pravilno primenile
citirane zakonske odredbe i utvrđeni stav PAS-a odnosno PS-a može se
zaključiti da je vrednost spora koji je tužilac morao označiti (ono bar po zahtevu
suda (uređenje)) upravo iznos puštenih sredstava tj.iznos od XXX.000 EUR u
dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu.
Sud je potom, izvedeno (zbog pogrešne primene iz prethodnog stava), prekršio
i odredbu čl.487 ZPP-a, koji predviđa da se u postupcima u privrednim
sporovima, sporovi male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev
odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednosti od
30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja
tužbe. Upravo zbog neprimenjivanja napred navedenih i citiranih zakonskih
odredbi, sud je zakazao ročište za glavnu raspravu, bez zakazivanja pripremnog
ročišta, iako je tužena prigovorila u tom pogledu. Sud je pri tom bio u obavezi
da zakaže pripremno ročište u skladu sa Zakonom u kojem bi se utvrdio
vremenski okvir i odlučilo u pogledu dokaza odnosno dokaznih predloga koji bi
bili izvođeni na ročištu za glavnu raspravu.
Tužena nadalje napominje da sud suprotno predlogu tužene nije odlučio o
predlogu da se izvrši uvid u spise predmeta koji se vodi kod Osnovnog suda u
Kraljevu, Sudska jedinica Vrnjačka Banja pod posl.I br.XXX/2013, kao i da
odluči u pogledu predloga tužene za ekonomsko finansijskim veštačenjem na
okolnost promene kamatne stope do dana veštačenja. Naime, sud je datim
postupanjem prekršio odredbe članova 228, 229, 231, 233, 259, 260 ZPP-a.
Napred citirane zakonske odredbe se tiču: dužnosti parničnih stranaka da
iznesu činjenice i predlože dokaze na kojima zasnivaju svoj zahtev ili kojim
osporavaju navode i dokaze protivnika, da dokazivanje obuhvata sve činjenice
koje su važne za donošenje odluke, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo,
snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava
odnosno da je stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret
dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled
koje je pravo prestalo da postoji, da se dokazi se izvode na glavnoj raspravi, u
skladu sa vremenskim okvirom, da Sud izvede dokaz veštačenjem ako je radi
utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne
raspolaže, kao i da je stranka koja predlaže izvođenje dokaza veštačenjem
dužna je da u predlogu naznači predmet veštačenja, a može da predloži i
određeno lice za veštaka. Ukoliko bi se pravilno primenile citirane zakonske
odredbe jasno se može utvrditi da je sud ignorisanjem zahteva tužene da izvrši
uvid u predmet koji se vodi kod Osnovnim sudom u Kraljevu, Sudska jedinica
Vrnjačka Banja pod posl.I br.XXX/2013, odnosno ignorisanjem zahteva za
izvođenjem dokaza veštačenja ekonomsko-finansijske struke na okolnost
promene visine kamate može utvrditi da je sud prekršio odredbe ZPP-a, kao i

5. 5
da nije utvrdio činjenično stanje koje je usko vezano za ovaj predmet spora.
Naime, tužena se savesno rukovodila postupkom i postupajućem sudu
predložila uvid u gore naznačen sudski predmet iz kog se može zaključiti da je
tužena pokrenula sudski izvršni postupak u vezi sa pobijanim ugovorom a koji
je predmet ovog spora, te da se iz spisima datog predmeta može utvrditi da je
tužena objavila odluku o povredi napadanog ugovora, da je svojim stručnim
službama naložila prinudnu naplatu po datom ugovoru i time jasno utvrdila
posledice koje proitiču iz ugovora o kreditu i opštih uslova poslovanja a koji
predviđaju aktiviranje sredstava obezbeđenja u slučaju kada Banka donese
Odluku o povredi ugovora i proglašenju dospelosti.
Dokaz: Odluka pod XXX od XX.XX.2013.godine u kopiji
Tužena pri tom smatra da žalbom nije prekludirana u smislu iznošenja
ovog dokaza odnosno dokaznog predloga upravo iz razloga, što se data odluka
nalazila u spisima predmeta za koji je tražen uvid. Tužena je mišljenja da je sud
morao da izvrši uvid u spise predmeta i pri tom bi utvrdio da je priloženi dokaz
upravo sastavni deo spisa, a koji je neophodan za postupanje i u ovoj pravnoj
stvari.
Tužena takođe ne može prihvatiti ni ignorisanje zahteva tužene prema
sudu u pogledu ekonomsko-finansijskog veštačenja na okolnost promene visine
kamate upravo iz razloga što bi datim pokazala svoju savesnost u postupanju i
poslovanju, te da zbog posledica koji proističu iz ugovora – nakon proglašenja
dospelim, nema mogućnost da nadalje menja kamatnu stopu (ono bar
osnovnu). Naime, nakon što se ugovor proglasi dospelim ugovor o kreditu,
nastupaju posledice koje se tiču, da se dotadašnja dugovanja potraživanja
utvrđuju („podvlači se crta“) i potom na dati iznos se počinje obračunavati
zatezna kamata. Pri tom, tužena ne može vršiti izmenu kamatne stope –
zatezne predviđene ugovorom u trenutku kada je isti dospeo u celosti, već
isključivo to može raditi pre datog trenutka. Drugim rečima redovna kamata
prestaje da se računa i na ceo obračunati iznos počinje da teče zatezna kamata.
Tužena najpre smatra da je ugovorom jasno definisano da je ugovorna
kamata promenjiva i to nije sporno ni tuženoj ni tužiocu, ali je sa druge strane
ista odrediva, što očito tužilac neće da vidi, a ista se ogleda u odredbi čl.5 tačka
4 koji predviđa da se kamatna marža u skladu sa kreditnim BONITETOM
klijenta. Tužena priznaje da je data formulacija ne baš sasvim jasna laicima, ali
sa druge strane punomoćnicima i sudu ista mora biti apsolutno jasna, jer Sud
poznaje pravo - Jura novit curia; Naime, kamatna stopa shodno datom
ugovoru je određena u iznosu od XX,00% na godišnjem, a ista se sastoji iz
osnovne kamatne stope koja iznosi XX%, kao i kamatne marže od XX,00%.
Odredbom tačke 5.4 datog člana predviđeno da se kamatna stopa i kamatna
marža mogu jednostrano menjati, bez saglasnosti klijenta odnosno bez
zaključenja posebnog aneksa u skladu sa aktima Banke I/ILI u skladu sa
promenama kreditnog boniteta klijenta u toku korišćenja kredita. U vezi sa
napred navedenim, citirana tačka predviđa odredive razloge za promenu

6. 6
kamatne stope, a ne samo iz razloga kako je navedeno u referatu tužbe
odnosno odluke. Naime, kreditni bonitet klijenta se najpre utvrđuje na samom
početku saradnje ugovorenih strana i ista zavisi od bilansa stanja i bilansa
uspeha, drugim rečima predstavlja finansijsko stanje klijenta. Kasnije u toku
trajanja ugovora – kredita, taj kreditni bonitet se prati od strane odgovarajućih
organizacionih delova Banke. Kreditni bonitet zavisi od poslovanja klijenta,
njegove profitabilnosti, zaduženosti i ona se pogoršava ili poboljšava, pa spram
toga klijent dobija nižu ili višu kamatnu stopu (ili druge uslove). Kako do
promene kamatne stope nije ni došlo, a u suprotnom bi tužilac bio i obavešten
(pisano – preporučenom pošiljkom), ostaje neosnovan zahtev za utvrđenjem
ništavosti odredbe koja je po prirodi stvari odrediva, a kako je gore navedeno
zavisi od kreditnog boniteta koja je takođe proverljiva činjenica i koja je
unapred poznata upravo onoj ugovornoj strani od koje najviše i zavisi njena
finansijska snaga. Nadalje u vezi sa datim članom je i tačka X.2 koja predviđa
obavezu tužioca da redovno dostavlja, a najmanje jednom godišnje izveštaje iz
Registra finansijskog izveštaja i podataka o bonitetu pravnih lica i preduzetnika
pri APR-u.
Odredbe koja delom regulišu datu materiju je i Odluka o klasifikaciji
bilansne aktive i vanbilanshih stavki Banke, koje između ostalog u delu koji se
odnosi na klasifikaciju odredba čl. 20 – 21 odluke NBS-a predviđa kategorije od
A do D u zavisnosti od dana kašnjenja, ali i drugih elemenata.
Narodna Banka Srbije je gore spomenutu odluku a koju tužilac u dovoljnom
broju primeraka dostavlja sudu i protivnoj stranci, jasno ukazuje da je NBS
supervisor i regulator bankarskog finansijskog tržišta, pa spram datog donosi
podzakonska akta u tom pravcu, a koje su obavezujuće prirode za poslovne
banke, pa između ostalog i za tuženu.
Tužena na dalje ukazuje i na propust vremenskog važenja zakona i to:
Zakona o zateznoj kamati (Službeni glasnik RS, broj 119/2012 od 17/12/2012)
koji je stupio na snagu dana 25.12.2012.godine. Dakle, sam Zakon a ni opšte
prihvaćena pravna pravila nedozvoljavaju retroaktivnost propisa izuzev u
određenim slučajevima, koji svakako ovde nepotpadaju.
Tužena se neće posebno osvrtati pozivanjem na sudsku praksu u ovoj
odluci, jer ista nema pravnu obaveznost korišćenja, već isključivo
ujednačavanja postupanje sudova na teritoriji RS. Upravo iz napred navedenog
se ne može pozivati na dato jer ista nije konstantna i jednoobrazna. Naime, dati
stav u potpunosti odudara od takođe važećeg stava da radi očuvanja vrednosti
valute a počev od 03.03.2001.godine koji predviđa da zatezna kamata se
obračunava po stopi domicilne kamatne stope od 2% na godišnjem nivou bez
obzira na ročnost i valutu. Prilikom ovog pozivanja na praksu sudova, isti su
imali u vidu odredbu čl.2 Zakona o izmirivanju obaveza po osnovu stare devizne
štednje građana (Sl.glasnik SRJ br.59/98 i 44/99), a koji za valute koje nisu
01.01.2002.godine prevedene u EUR i dalje obračun kamate vrši po stopi od
2% godišnje. Upravo iz napred navedenog razloga, tužena ukazuje žalbenom
sudu na nedostatak jednoobraznosti prakse sudova, zbog čega ista se ne može

7. 7
primeniti direktno, već isključivo u cilju usaglašavanja sudske prakse, a ne i
kreacije prava odnosno popune pravnih praznina zakona. Tužena a ni tužilac ne
mogu snositi odgovornost nedostatka pravnih prospisa koji regulišu određenu
oblast, pa se iz napred navedenog može primenjivati voluntarnost ugovorenih
strana i po pitanju materije koja nije regulisana. Tek nakon stupanja na snagu
propisa koji reguliše datu materiju prestaju da važe odredbe ugovora koji
svakako imaju manju pravnu snagu od Zakona.
Tužena na dalje može da konstatuje, a sve iz napred navedenih razloga,
da je izreke presude nerazumljiva i kontradiktorna obrazloženju, te da je ista
zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da je primenjen
pogrešno materijalno pravni akt, kao i da je sud u toku postupka učinio više
povreda odredbi Zakona o parničnom postupku.
Sa svega napred navedenog, tužena predlaže Privredno Apelacionom
sudu u Beogradu da presudu Privrednog suda u Beogradu, pod posl.br.P-
XXX/15 od XX.XX.2015.godine UKINE U CELOSTI i predmet vrati na ponovno
odlučivanje sa zahtevom da ukloni nedostatke učinjenje u toku ovog postupka.
U Beogradu, dana XX.XX.2015.godine
XXX AD
________________________________
Goran Arsić, punomoćnik
pravni savetnik