Литература 1. Јалом, Ирвин, Лечење Шопенхауером, Плато, 2011 2. Шопенхауер, Артур, О женама, Жарко Албуљ, 1997 3. Шопенхауер, Артур, Метафизика лепог, 2011 4. Савић, Миле, Филозофија за IV разред гимназије и стручних школа, 2010 5. Кораћ, Вељко, Историја филозофије, 2011 6. http://www.scribd.com/doc/131601659/Paraneze-i-Maksime-Artur-Sopenhauer ___________________________ maturski rad profesor Nela Joksic gimnazija Takovski ustanak - Gornji Milanovac ocena: odlican (5)

1. 1
Увод
Филозофија живота – ирационализам у филозофији
Ирационализам представља филозофско становиште које се супроставља рационализму –
како у погледу могућности рационалног схватања стварности, тако и у погледу онтолошке
претпоставке да је основно начело стварности рационално. Сâм термин потиче од латинске
речи irrationalis (онај ко није разуман). Ирационализам налази упориште у претпоставци да је
основа стварности независна од разума (нпр. воља или живот). У сазнајно – теоријском
смислу ирационализам истиче да је ирационално сазнање изнад рационалног, да постоје
посебни облици стварности, као што су интуиција или инстинкти, који су по својој вредности
изнад логичког сазнања. Ова филозофија развила се у XIX и XX веку, али се њени зачеци
налазе још код Паскала, Августина и античких филозофа. У модерном добу на ирационализам
су посебно утицали Чарлс Дарвин и Сигмунд Фројд, а његов утицај видљив је посебно у
филозофији егзистенције. Због тога што истиче посебност феномена живота у односу на
неживу стварност, ова филозофија се означава и као филозофија живота. У погледу схватања
сазнања као средства животне воље или животног нагона блиска је прагматизму. Филозофија
живота има различите облике, као што су волунтаризам, витализам или интуиционизам.
Најпознатији представници ирационалистичке филозофије су Шопенхауер, Ниче, Бергсон и
Дилтај.
Свет је моја представа
Артур Шопенхауер је млађи Хегелов савременик. Он је био у прилици да као млад доцент у
Берлину опробава популарност својих филозофских предавања заказујући их у исто време
када је Хегел држао своја предавања. И мада је говорио једним филозофским језиком који је
био неупоредиво једноставнији и разумљивији од Хегеловог, Шопенхауер је до те афирмације
дошао тек у последњој деценији свог живота, тј. у педесетим годинама XIX века. Његово
животно и највеће дело (magnum opus) садржано је већ у самом наслову два саставна
елемента његовог филозофског бића:
„представу” и „вољу”. То је дело: Свет као воља и представа. Шопенхауер га је објавио још за
Хегелова живота, 1819. године, али он га је касније допуњавао тако да му је завршни облик
дао тек у трећем издању од 1859, годину дана пре смрти. Поред осталог и тај податак
оправдава укључивање Шопенхауеровог дела у „савремену филозофију. Кажемо
„поред осталог” јер су извесне Шопенхауерове замисли почеле да остварују свој утицај тек у
другој половини XIX века. Но вратимо се на она два малочас споменута елемента – „вољу” и
„представу”, који творе једно посебно филозофско становиште. Шопенхауер је, међу
немачким филозофима XIX века био први који се повратио Канту, дакле, самом извору и
почетку „немачког идеализма. Он сам је говорио да нико не може постати филозоф, ако
претходно није био кантовац. У његовом случају то је имало сасвим одређено значење, које
ћемо наћи у првој тези његовог главног дела, у тези: „Свет је моја представа”. Ова на први
поглед веома чудна теза садржи у себи кантовску гносеолошку позицију. Немачка реч
Vorstellung (представа) приближно одговара ономе што се у енглеском емпиризму, посебно
код Хјума, назива „идеја”. Теза „свет је моја представа”, према томе, значи: мој свет
се поклапа са мојим знањем о свету; или, свако од нас има један свој свет, који се обликује у

2. 2
нашој представи или „идеји”. Ово подразумева да је свет једног научника природњака –
рецимо астронома – другачији од света једног пољопривредника. Ипак, у кантовском духу,
може се говорити о томе да за све људе постоји један свет, и то уколико се
претпостави да људско биће уопште својом природном конституцијом опажа свет као једну
организовану целину „феномена”. То што као људи опажамо „представља” свет, или „оно”
(ствар по себи) што нам се „појављује― као свет. Постоји, дакле, нешто што се у „идеји”
(изгледу) представља као свет. Кант је тврдио да то нешто (ствар по себи) увек остаје изван
граница људске сазнајне моћи. Шопенхауер је, међутим, наставио и унеколико променио
кантовско расуђивање. Прво, он је тврдио да и животиње имају своје засебне светове који се
формирају сагласно „представама” или перцепцији њихове животне средине. Друго, он је
довео у везу ове „животне светове” са животним потребама, односно са потребом одржања
живота. Ову је пак потребу, што се тиче људске врсте, довео у везу са интелигенцијом као
способношћу људског бића да се сналази и опстане у својој природној средини која
људском бићу није нарочито наклоњена. На тај начин је Шопенхауер знатно пре Авенаријуса
и Маха открио повезаност извесних типова људског знања и способности са људским
биолошким потребама. Они су дакле, мада то нигде не кажу, могли своје основне замисли
преузети од Шопенхауера.
Али Шопенхауер се не може сврстати међу „позитивисте”, делом због тога што је бранио и
развијао гледиште да за свет (као целину опаженог) неопозиво важи „принцип довољног
разлога“ или оно што се традиционално звало „принцип узрочности“, а делом зато што се
никако није одрицао метафизике. Ово, разуме се, не проистиче из неког избора или одлуке за
или против метафизике, него из одређеног теоријског оправдања. То је оправдање било
утолико потребније уколико је Шопенхауер већ интерпретирао људско знање као нешто што
превасходно стоји у функцији биолошког одржања врсте. Жудњу за одржањем, присутну у
свим живим бићима, Шопенхауер није једноставно прихватио као факт који у себи не скрива
никакву загонетност. Напротив, он је претпоставио да се баш иза тога факта крије „ствар по
себи― о којој је Кант говорио као о неспознатљивој. Како онда спознати оно што је
неспознатљиво? Нагон за одржањем живота није неспознатљив, он је чињеница која се може
опажати у многим случајевима. Питање је има ли нечег што се скрива иза таквих чињеница и
како уопште да то сазнамо ако је и само наше сазнање у финкцији одржања.
Да би одговорио на ово питање, Шопенхауер је у самој људској природи тражио нешто што не
би било у функцији одржавања живота. То је он нашао у непристрасном и за продужење самог
живота незаинтересованом посматрању, у контемплацији. Обновио је, дакле, стари смисао
„теорије” али у потпуно другачијем контексту. Јер, стара је „теорија” била занос, или барем
средство за несметано уживање у животу (епикурејци). Насупрот овима, шопенхауеровска
животно незаинтересована контемплација открила је да у основи свега што живи дејствује
једна „слепа нужност” или једна потпуно ирационална „воља” за индивидуалним живљењем.
На тај начин се показало друго лице шопенхауеровског „света” или „свет као воља“. Овај се
„свет” односи само на подручје живог. Да би одбранио своју тезу о „вољи” као
неспознатљивој ствари по себи, или као нечему потпуно „ирационалном― и као таквом
смештеном у оностраност могућег сазнања, Шопенхауер је морао да се позива на већ
споменуту животно незаинтересовану контемплацију.
То га је одвело развијању једног посебног погледа на живот који је познат под популарним
називом „песимизам”. Овај „песимизам” је далеко од тога да би на моралном плану саветовао
људима да прекрате свој живот. Напротив, он баш претпоставља да је „воља за животом“ оно
што сачињава метафизичку основу само индивидуализованог живота. Шопенхауеров
„песимизам” се састоји у доказивању теза које су већ наговештене у овом излагању. Прво, у
доказивању тезе да је могуће једно, назовимо га тако, „надсазнање” и то једино у оној врсти
контемплације која није у функцији саме „воље за животом”, која дакле ту „вољу” може да
посматра непристрасно и као предмет. Такво „надсазнање” сачињавало би метафизику или

3. 3
„прву философију”. Друго, у доказивању тезе да „теорија” која смера на откривање
могућности и путева једног трајно ведрог спокојног и безболог живљења, једноставно није
могућа. Ту је Шопенхауер унеколико прихватио извесне елементе традиционалне индијске
филозофије, која није против живота, али која држи да је живот патња и да се спокојство
може наћи само у најдубљим медитацијама, односно у једном сасвим особеном искључивању
самог себе из жудње за животним задовољствима.
Уочљиво је Шопенхауерово удаљавање од старих тема метафизике. Његова је метафизика
нетеолошка и она већ најављује Ничеову идеју о смрти Бога.

4. 4
ИРАЦИОНАЛИЗАМ АРТУРА ШОПЕНХАУЕРА
Општа карактеристика Шопенхауерове философије: сумња у рационалистички оптимизам;
критика насиља Хегеловог„панлогизма. „Овај свет је најгори од свих могућих светова!”
Претеча духа модерне: песимизам, ирационалност (најава филозофије егзистенције и живота).
Светска воља је слепа, безумна, ирационална основа целокупног збивања (насупрот тези
панлогизма). Она је стално незадовољство и тежња ка оном што још није (коју није могуће
рационализовати у метафизичкој телеологији). Нејединствени карактер разнородних
стремљења води дисхармонији и узалудном напору за јединственим осмишљавањем живота.
Додуше, у појединим вољним интенцијама смисао се ипак може појавити у виду Платонових
идеја. Но, оне остају ирационални, разуму недоступни циљеви и не успевају да хармонизују
поредак у целини, већ леже између субјекта и трансцендентне правоље (интелект у служби
правоље!). Прихватио Кантову поделу на свет феномена и свет ноумена („ствари за нас” и
„ствари по себи”), али и желео да открије шта би то могло да представља свет ноумена.
Оригинално прерађује Кантова одређења представе и воље, враћа их у метафизичку оптику, а
одбацује тада важећу идеалистичку филозофију идентитета (другачије поставља
субјективитет). Појавни свет у перспективи трансценденталног субјекта остаје стални привид
(„Мајин веo”, завеса несазнатљивости). Појединачне науке, с друге стране, везују бесконачни
низ појава начелом довољног разлога и не могу се издићи изнад феноменолошке свести, док је
за филозофски увид у биће ово емпиријско знање бескорисно.Филозофско сазнање се
одликује метафизичком потребом, преласком из појавог у свет ствари по себи. У непосредном
интуирању (доживљавању) сопствене свести доспевамо у извориште бића, а то је воља, оно
неразориво, апсолут. Не постоји свет ствари по себи у множини (за разлику од Канта): свет
онога што можемо да искусимо појављује се у времену и простору, и само у времену и
простору можемо ствари да разликујемо једне од других. Ван тог света феномена не би било
смисла говорити о разликовању међу стварима (јер нам се не могу дати као појаве у простору
и времену). Дакле, оно што не може бити део нашег искуства – а под условом да постоји –
морало би да буде једно и исто увек и свуда, што значи – не можемо претпоставити постојање
„ствари по себи”, већ у једнини ­ „ствар по себи”. У тој визији света као многострукости
ствари (представа/појава) „испод” којих постоји некакво неразликовано јединство, неко
Једно. Шопенхауер се слаже са будистичким и хиндуистичким учењима. Шопенхауер
претпоставља да је појавни свет само манифестација силе, слепе енергије или воље.
(Физичари су тек више од сто година касније открили то да је читав свет испуњен енергијом.)
Све што може да буде појава има енергију (ствари), односно вољу (жива бића). Отуд
капитално Шопенхауерово дело носи назив: „Свет као воља и представа”, тј. свет као оно што
стоји у основи ствари (и што се не даје искусити непосредно), и с друге стране – свет као оно
што се нама непосредно даје на увид.
Каква је ова воља која стоји у основи свих појава? Будући да је свет пун конфликта,
неправди,болести, Шопенхауер свет види на нарочито песимистичан начин. А све то што се
догађа производ је слепе воље која се налази у основи свега. Воља је, дакле, потпуно
бесциљна, немарна, незаинтересована за њене појединачне манифестације (тј. ствар
или биће). Воља је етички зла. Она нема никакав циљ који би, ако се испуни, могао да донесе
задовољство. Испуњење неке жеље доноси тек засићење, а неиспуњена жеља патњу. Еротска
љубав коју људи (и животиње) повремено осећају није ништа друго до активност воље ка
продужењу врсте (размножавању). Брак или живот у љубавној заједници је за вољу
неприродно стање (прилагођавање), те човек бива несрећан. Реализација љубави удовољава
вољи, али не води срећи.
Какав однос треба имати према вољи? Најбоље што човек може да предузме јесте да
избегава патњу и бол у што већој мери. Пошто патња и бол долазе преко наших жеља, жудњи

5. 5
и очекивања (нечег доброг), најбоље стање људске душе јесте гушење воље путем одсуства
сваке жеље. Идеал тог стања Шопенхауер налази у источњачком миту о нирвани, стању
ништавила или угашене воље.
Биографија Артура Шопенхауера
Артур Шопенхауер (нем. Arthur Schopenhauer; 22. фебруара године 1788. у Гдањску –
21. септембар године 1860. у Франфурту на Мајни) немачки филозоф идеалист, класични
представник песимизма; учио да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света
који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај
свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и
представа. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела
преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију
и др.
Када је Артур напунио девет година, његов отац је одлучио да је дошло време да
преузме контролу над образовањем свог сина. Први корак се састојао у томе да га на две
године смести у кућу свог пословног партнера, Грегори де Блесимара, у Авру. Артур је ту
требало да научи француски, отмене манире и, како се Хајнрих изразио, „постане начитан у
књигама света”.
По повратку га је уписао у приватну школу намењену образовању будућих трговаца.
Тамо је научио оно што је добар трговац тог времена требало да зна: да рачуна у различитим
валутама, да пише пословна писма на свим главним европским језицима, да проучава
транспортне руте, трговинске центре, пољопривредне приносе и остале подједнако занимљиве
теме. Но, Артур није био фасциниран; овакво знање није га занимало, у школи није склопио
блиска пријатељства и сваким даном био је све застрашенији планом за будућност који му је
отац скројио – седам година шегртовања код локалног пословног магната.
Шта је Артур желео? Не живот трговца – гнушао се и на саму помисао. Жудео је за
животом интелектуалца. Иако се ни многима из његовог разреда није допадала идеја дугог
шегртовања, Атурови протести ишли су далеко дубље. Упркос строгим укорима родитеља – у
писму му је мајка наложила „све те писце неко време стави на страну... петнаест ти је година а
већ си прочитао и проучио најбоље немачке, француске, па делом и енглеске ауторе” – своје
целокупно расположиво време проводио је студирајући књижевност и филозофију.
Артуровог оца узнемиравала су синовљева интересовања. Од директора школе добио
је информацију да његов син гаји страст према филозофији, да је изузетно пријемчив за живот
интелектуалца и да би било добро да се пребаци у гимназију где би се припремао за
универзитет. Дубоко у срцу, Хајнрих је могао осетити да је директоров савет исправан;
незасито читање и проучавање свих дела из филозофије, историје и књижевности у обимној
библиотеци Шопенхауера било је више него очито.
Шта је Хајнриху предстојало? У питању је био његов наследник, као и будућност
читаве фирме и његова синовљевска обавеза према прецима да очува лозу Шопенхауера.
Поврх тога, ужасавала га је идеја да се један мушки Шопенхауер издржава од ограничених
прихода интелектуалца. Прво се бавио мишљу да посредством цркве сину аранжира неку
доживотну ренту, али трошкови су били неприхватљиви; посао је ишао лоше, а имао је и
обавезу да гарантује финансијску будућност супрузи и ћерки.

6. 6
А онда се једно решење, у извесном смислу дијаболично, постепено почело обликовати
у његовом уму. Већ неко време је одбијао молбе супруге Јохане да крену на једно дуго
путовање по Европи. Бејаху то тешка времена; међународна политичка клима била је
нестабилна толико да је угрожавала безбедност ханзеатских градова и захтевала је његову
константну бригу о послу. Но, због замора и чежње да се отараси терета пословне
одговорности, његов отпор према Јоханиној жељи је попуштао. Полако му се у главу увртео
инспиративан план којим би се постигла два циља: жена би била задовољна а дилема око
Артурове будућности разрешена.
Одлучио је да петнаестогодишњем сину понуди избор. „Мораш да изабереш―, рекао
му је: „Или да пратиш родитеље годину дана на путу по Европи или да следиш каријеру
интелектуалца. Обећај да ћеш оног дана кад се вратимо започети шегртовање, или се одреци
путовања, остани у Хамбургу и одмах се пребаци на класични образовни програм који ће те
припремити за академски живот.
Како ли је бити петнаестогодишњак и суочити се са одлуком која толико мења живот?
Можда му је увек педантни Хајнрих дао једно егзистенцијално упутство. Можда је хтео да
сина научи да се алтернативе искључују, да свако „да” поразумева неко „не”. (И заиста,
годинама касније, Артур је написао: „Онај који би да буде све не може бити
ништа.)
Или је сина изложио наговештају укуса одрицања – уколико није у стању да се одрекне
задовољства путовањања, како ће се одрећи земних задовољстава и живети живот
интелектуалца у оскудици? Можда смо претерано благонаклони према Хајнриху. Његова
понуда је вероватно била неискрена пошто је знао да путовање Артур неће, не може, одбити.
Ниједан петнаестогодишњак то не би учинио 1803. године. У оно време такав пут је
представљао животну прилику без премца, која се пружа само привилегованима. Пре појаве
фотографије, страна места су упознавана једино посредством скица, слика и штампаних
водича.
Да ли се Артур осећао као да продаје душу? Да ли га је одлука мучила? О овоме
историја ћути. Знамо само да је 1803, у својој петнаестој, са оцем, мајком и слугом кренуо на
пут дуг петнаест месеци, по целој западној Европи и Великој Британији. Шестогодишња
сестра Адела остављена је код једног рођака у Хамбургу.
Артур је у својим дневницима с путовања забележио бројне импресије, по захтеву
родитеља писане на језику земаља које су обилазили. Имао је чудесан дар; у то време течно је
говорио немачки, француски и енглески, а служио се италијанским и шпанским.
Временом је овладао десетином модерних и старих језика, и стекао обичај, што примећују и
посетиоци његове меморијалне библиотеке, да на маргинама пише забелешке на језику којим
је писан текст.
Артурови путнички дневници суптилно су представили интересовања и црте који су
формирали чврсту структуру његовог карактера. Снажан подтекст у дневницима чини
фасцинација страхотама у људском роду.
Рани призори патње имали су дубоког утицаја на његов живот и рад. Сличност његових
искустава с Будиним оставила је трага, и годинама касније, о том путовању је написао: „У
седамнаестој, још без икакве школе, био сам обузет бедом живота, баш као и Буда у својој
младости, када је видео болест, бол, старење и смрт.”
Никада није прошао кроз религиозну фазу; није имао вере, али је као млад имао вољу
да верује, жељу да побегне од ужаса готово неприметне егзистенције. Да је веровао у
постојање Бога, његов младалачки обилазак страхота европске цивилизације ставио би га на
тешко искушење. Са осамнаест је написао: „Овај свет је наводно направио Бог? Не, пре је то
био ђаво!”

7. 7
Велико путовање породице Шопенхауер окончало се 1804, и шеснаестогодишњи Артур,
тешка срца, поштујући обећање дато оцу, започео је седмогодишње шегртовање код сенатора
Јениша, еминентног хамбуршког трговца. Уклизавши у двоструки живот, испуњавао је
свакодневне шегртске задатке, али је сваки слободан тренутак проводио тајно студирајући
велике идеје у историји људске мисли. Оца је, међутим, интернализовао у тој мери да га је
ово украдено време испуњавало кајањем.
А онда, девет месеци касније, збио се застрашујући догађај који је заувек обележио
Артуров живот. Хајнрих Шопенхауер је тада имао само шездесет пет година, али му је
здравље убрзано пропадало: изгледао је жутичаво,
уморно, депресивно и конфузно, често није успевао да препозна ни старе познанике.
Двадесетог априла 1805, упркос слабости, некако се довукао до свог магацина, попео
у поткровље амбара и бацио кроз прозор у канал. Неколико сати касније, тело је пронађено
како плута леденом водом.
Јохана није губила време; обавестила је газду трговца и станодавца да Артур напушта
Хамбург, организовала селидбу и уписала Артура у гимназију у Готи, педесет километара од
своје куће у Вајмару. У једном ослобађајућем писму сугерисала је Артуру да се из Хамбурга
пресели у Готу, а не у њен дом у Вајмару, удаљен педесет километара. Временом се Јохана
помирила с чињеницом да не може избећи Артуров долазак у Вајмар док се овај припрема за
универзитет, али му је поново писала, за случај да је није добро разумео, и своја страховања
изразила још сликовитијим речима.
Током двогодишњег боравка у Вајмару Артур је остајао стриктно посматрач на
мајчиним вечерњим окупљањима, ниједном се не упустивши у разговор са великим Гетеом.
Задивљујућом брзином је овладао грчким, латинским, класичним наукама и филозофијом, и у
двадесет првој био примљен на универзитет у Гетингену. Истовремено, добио је у наследство
двадесет хиљада талира, што је значило скроман, али довољан приход до краја живота. Као
што је његов отац предвидео, то наследство ће му бити преко потребно – Артур никада неће
зарадити ни пару од позива интелектуалца.
Артур је студирао на универзитетима у Гетингену и Берлину, а потом докторирао
филозофију на универзитету у Јени. Кратко је живео у Берлину, али је убрзо побегао пред
ратом против Наполеона и вратио се у Вајмар да живи с мајком. Током овог периода дошло је
до једног често цитираног разговора, када је мајци дао копију докторске
дисертације, бриљантне расправе о принципима узрочности с насловом О четвороструком
корену принципа довољног разлога. Бацивши поглед на насловну страну, Јохана је приметила
„Четвороструку корен? То је, без сумње, нешто
апотекарско?”
Артур: „То је нешто што ће се читати и кад твојих књига једва буде било.”
Јохана: „Наравно, јер ће читав тираж твојих и даље бити у продавницама.”
Артур је био бескомпромисан у погледу наслова, не водећи рачуна о тржишној прођи.
О четвороструком корену принципа довољног разлога било је прикладније насловити са
Теорија експланације. Без обзира на то, две стотине година касније, она се и даље штампа.
Нема много дисертација које могу претендовати на такву популарност.
Као зрео филозоф, поносио се својом способношћу да заузме објективан став или, како
је то формулисао, „да свет гледа са погрешне стране телескопа”. Склоност да свет посматра
одозго присутна је већ у његовим раним запажањима о планинарењу. У шеснаестој је написао
„Сматрам да поглед који се пружа са високе планине невероватно доприноси ширењу
идеја...сви мали објекти ишчезавају, а само оно велико задржава облик.” Овде наилазимо на
снажан наговештај одраслог Шопенхауера. Наставиће да развија космичку перспективу која
му је као зрелом филозофу омогућавала да свет доживљава са велике дистанце – не само
физичке и концептуалне, већ и временске. У раном добу интуитивно је разумео перспективу

8. 8
Спинозиног „sub specie aeternitatis”, када се свет и догађаји у њему сагледавају из тачке
вечности. Људска судбина, закључио је, најбоље се разуме не ако си део, већ ако си одељен
од ње. Као адолесцент пророчки је писао о својој будућој големој изолацији. “Филозофија је
стаза у високој планини... изолована, све пустија што се више пењемо. Ко год да је следи,
не треба да се плаши већ да остави све иза себе и сигурно прти свој пут кроз зимске сметове...
Ускоро ће угледати свет под собом; пешчане плаже и каљуге нестају из видокруга, неравне
тачке се поравнавају, узнемирујући звуци више не допиру до ушију, а открива се његова
заокруженост. Човек сам је увек на чистом свежем планинском ваздуху и посматра сунце, док
је све под њим и даље застрто црнилом ноћи. Али још нешто га је мотивисало, поред висина
које су га вукле; нешто га је гурало одоздо. Још две црте такође су видне у младом Артуру:
дубока мизантропија удружена са суровим песимизмом. Ако је и било нечег у тим
висинама, удаљеним видиковцима и космичкој перспективи, што га је мамило, исто тако било
је очито да га је близина других одбијала.
Подсмешљиви, дрски младић развиће се у огорченог, бесног човека који има обичај да све
људе назива „двоношцима” и сагласиће се са Томом из Кемпена, да „кад год изађем међу
људе, вратим се као мање хуман”.
Да ли су га ове црте омеле у постизању циља да постане „јасно око света”? Млади
Артур је овај проблем антиципирао и оставио подсетник свом старијем ја: „Осигурај да твоји
објективни судови у највећој мери не буду маскирани субјективни”. Ипак, као што ћемо
видети, упркос одлучности, упркос самодисциплини, често није био у стању да послуша овај
изврстан младалачки савет.
Нема доказа да је Артур икада имао љубавну везу са неком женом коју је поштовао.
Примивши писмо у коме је извештава о „две љубавне везе без љубави”, сестра Адела му је у
једној од малобројних размена информација о његовом приватном животу одговорила: „Дај
Боже да потпуно не изгубиш способност да поштујеш жене петљајући се са обичним и
најнижим слојевима припадница нашег пола, и нека те Небо једног дана одведе до оне према
којој ћеш осећати нешто дубље од ове заслепљености.” Иако је често ниподаштавао
институцију брака, ипак се колебао по питању женидбе. Себе је упозоравао
рефлексијама: „Сви велики песници били су у несрећним браковима, а ниједан велики
филозоф није се женио: Демокрит, Декарт, Платон, Спиноза, Лајбниц и Кант. Једини изузетак
био је Сократ – и за то је морао да плати, пошто му је жена била горопадна Ксантипа... многе
мушкарце искушава спољни изглед жена, који прикрива њихове пороке. Ожене се млади и
плаћају високу цену кад остаре, јер им жене постају хистеричне и тврдоглаве.”
Како је старио, постепено је губио наду да ће се оженити и у четрдесетој је од те идеје
потпуно одустао. Женити се у позним годинама, рекао је, исто је као прећи три четвртине
пута пешке, а онда се одлучити на куповину скупе карте за читаво путовање.
Најпомније је филозофски истраживао све најфундаменталније животне теме, а сексуална
страст, оно што су његови претходници у филозофији избегавали, није била изузетак.
Често се каже да су три велике револуције у области мисли угрозиле идеју
антропоцентричности. Прво, Коперник је показао да се Земља не налази у средишту око ког
се окрећу сва небеска тела. Друго, Дарвин је показао да нисмо главни у ланцу живота, већ да
смо, као и остала створења, еволуирали из других облика живота. Треће, Фројд је
показао да нисмо господари у својој кући – да је велики део нашег понашања управљан
силама изван наше свести. Нема сумње да је непризнати саборац у тој револуцији био Артур
Шопенхауер, који је много пре Фројдовог рођења тврдио да смо вођени дубоким биолошким
силама, а да себе заваравамо мислећи да свесно бирамо своје активности.
Гете, једини човек у деветнаестом столећу кога је сматрао себи интелектуално равним, у
једном тренутку је почео да поштује Артуров ум. Младића је упадљиво игнорисао у
Јоханиним салонима у време када се овај спремао за студије. Касније, када га је Јохана
замолила да напише препоруку за Артуров упис на универзитет, Гете је вешто задржао своје

9. 9
резерве у поруци старом пријатељу, професору грчког језика: „Изгледа да је млади
Шопенхауер неколико пута мењао предмет својих студија и интересовања. Колико је
постигао и колико је дисциплинован, сам ћеш просудити ако му због пријатељства са мном
посветиш тренутак слободног времена.”
Међутим, неколико година касније, Гете је прочитао Артурову докторску дисертацију и био
до те мере импресиониран тим двадесетшестогодишњаком, да га је током његовог наредног
боравка у Вајмару редовно по слуги позивао на дуге приватне разговоре. Гете је тражио
некога ко би критички сагледао његов дуготрајан рад на теорији боја. Иако Шопенхауер није
ништа знао о тој теми, Гете је сматрао да га ретка природна интелигенција чини заслужним
саговорником. И добио је више него што је очекивао. Шопенхауер, испрва почаствован,
уживао је у Гетеовом признању и писао свом професору у Берлин: „Ваш пријатељ, наш велики
Гете, добар је, ведар, пријатан: нека је заувек слава његовом имену.” Међутим, неколико
недеља касније међу њима се појавила неслога. Артур је сматрао да је Гете начинио нека
занимљива запажања о визуелној перцепцији, али и да се преварио у појединим виталним
тачкама, те није успео да произведе целовиту теорију боје. А онда се, напустивши властито
писање, подухватио тога да развије своју теорију боја, која се у неколико круцијалних
момената разликовала од Гетеове и коју је објавио 1816. Шопенхауерова ароганција
упропастила је на крају њихово пријатељство. Гете је у свом дневнику описао како се тај
однос завршио: „У много чему смо се слагали; међутим, напослетку се одређено разилажење
показало неизбежним, као када се два пријатеља,
који један део пута корачају заједно, опросте руковањем, јер један жели да иде у правцу
севера а други југа, и убрзо затим изгубе један другог из вида.”
Артур је био повређен и љут што је напуштен, али је и интернализовао Гетеово поштовање
према његовој интелигенцији и до краја живота уважавао Гетеово име и цитирао његова дела.
Имао је много тога да каже о разлици између генијалних и талентованих. Поред
коментара да човек од талента може да погоди мету која је другима недостижна, док геније
погађа мету коју други не виде, истакао је да се талентовани рађају због потреба епохе и
кадри су да те потребе задовоље, али да њихов рад убрзо бледи и нестаје у следећој
генерацији. (Да ли је ту имао на уму мајчина дела?) „Но, геније осветљава своје доба као
комета планетарне путање... и не може да се креће матицом своје културе: он своја дела,
напротив, одашиље далеко испред себе.”
Главно Шопенхауерово дело, Свет као воља и представа, које је написао у својим
двадесетим годинама, објављено је 1818, а додатни други том 1844. То је спис задивљујуће
ширине и дубине, у коме се износе проницљива запажања о логици, етици, епистемологији,
перцепцији, науци, математици, лепоти, уметности, поезији, музици, о потреби за
метафизиком и човековом односу према другима и према себи. Људски усуд је представљен
у својим најсуморнијим аспектима: смрти, изолацији, бесмислу живота и патњи инхерентној
егзистенцији. Многи интелектуалци су убеђени да у Шопенхауеровом делу има више добрих
идеја него код било ког другог филозофа, изузимајући једино Платона.
Шопенхауер је више пута изразио жељу и наду да га памте по овој великој књизи. Касније је
објавио други значајан рад, филозофске есеје и афоризме у два тома, насловљене са Парерга
и паралипомена, што (преведено са грчког) значи „преостали и допунски радови.
У време Артуровог живота психотерапија још није била рођена, али у његовим рукописима је
много тога што има везе са терапијом. Главно дело му почиње критичким освртом и
надовезивањем на Канта, који је филозофију револуционисао увидом да реалност не
перципирамо већ је конституишемо. Кант је схватио да све податке које добијемо чулима наш
нервни апарат филтрира и рекомбинује тако да формирамо слику коју зовемо реалност, а која
је заправо само химера, фикција потекла из концептуализације и категоризације нашег ума.
Чак су и узрок и последица, след, квантитет, простор и време заправо концептуализације,
конструкти, а не ентитети „тамо напољу― у природи.

10. 10
Штавише, ми не можемо „видети― изван своје процесиране верзије тог спољашњег; немамо
начина да сазнамо шта је „стварно― тамо, тј. шта је тај ентитет који егзистира независно од
наше чулне и интелектуалне обраде. Тај изворни ентитет, који је Кант назвао Ding an sich
(ствар по себи), остаће и мора заувек остати несазнатљив за нас. И мада се Шопенхауер
сагласио да „ствар по себи― никада не можемо сазнати, веровао је да јој се можемо више
приближити него што је то Кант сматрао. По његовор мишљењу, Кант је превидео главни
извор расположивих информација о опаженом свету (свету феномена): наша властита тела!
Тела су материјални објекти; она егзистирају у времену и простору. А сви ми имамо изузетно
богато знање о својим телима – знање које не потиче од перцептивног и појмовног апарата,
већ директно знање које долази изнутра, знање које потиче из осећања.
Спознају коју добијамо од тела не успевамо да концептуализујемо и саопштимо јер нам
је главнина унутрашњег живота непрозирна. Њу потискујемо и не допуштамо јој да продре у
свест, пошто би нам познавање наше дубље природе (окрутности, страха, зависти, сексуалне
пожуде, насилности, себичности) узроковало више поремећаја но што бисмо могли поднети.
Звучи познато? Звучи као она стара фројдијанска прича – несвесно, примитивни процеси, ид,
потискивање, самозаваравање. Зар то нису они витални замеци, примордијални корени
психоаналитичког подухвата? Имајмо на уму да је Артурово главно дело објављено четрдесет
година пре Фројдовог рођења. Средином деветнаестог века, у доба кад су Фројд и Ниче били
школарци, Шопенхауер је био најчитанији немачки филозоф.
Како разумемо те несвесне силе? Како их посредујемо другима? Иако се не могу
концептуализовати, могуће их је искусити и, према његовом мишљењу, саопштити директно,
без речи, кроз уметност. Отуда је уметности, нарочито музици, посвећивао више пажње него
било који филозоф. Религија? Шопенхауер је био први велики филозоф који ће своују мисао
изградити на атеистичким темељима. Отворено и искрено порицао је натприродно тврдећи,
насупрот томе, да у потпуности живимо у простору и времену, те да су сви иматеријални
предмети лажни и непотребни конструкти. Мада су многи други, Хобс, Хјум, чак и Кант,
можда имали агностичке склоности, ниједан се није усудио да буде експлицитан у погледу
свог неверовања. Они су, пре свега, финансијски зависили од држава и универзитета који су
их запошљавали, што их је онемогућавало да испоље било каква антирелигиозна
расположења. Артур никада није био запослен, нити му је то било потребно, и био је
слободан да пише шта год жели. Из истог разлога је Спиноза, век и по раније, одбио понуде за
високе положаје на универзитету и наставио да глача сочива.
А какве закључке је Шопенхауер извукао из свог унутрашњег знања о телу? То да је у нама, и
у целој природи, неумољива, незасита, примална животна сила коју је назвао вољом. „Где год
се у животу осврнули”, написао је, „видимо тежњу која представља срж или 'по­себи' свега
што постоји.” Шта је патња? „Ометање те тежње препреком на путу између воље и њеног
циља.” Шта је срећа, блаженство? То је „постизање циља”.
Шопенхауер понекад, да би описао дилему људске егзистенције, евоцира митове о
Иксионовом точку или о Танталу. Иксион је био краљ нелојалан Зевсу и за казну везан о
ватрени точак који се бесконачно окретао. Тантал, који се усудио да Зевсу пркоси, за охолост
је кажњен вечитим искушавањем без задовољења. Шопенхауер је сматрао да се људски живот
бескрајно врти око осе потреба које прати засићење. А да ли нас ситост чини задовољним?
Авај, само накратко. Готово одмах јавља се досада, те смо изнова стављени у покрет, овога
пута да бисмо побегли од њених страхота.
По стицању доктората, Артур је боравио у Берлину, накратко у Дрездену, Минхену и
Манхајму, а затим је, бежећи пред епидемијом колере, последњих тридесет година живота
провео у Франкфурту који – изузимајући једнодневна путовања – више није напуштао. Без
плаћеног посла, живео је у изнајмљеним собама, лишен дома, огњишта, жене, породице,
интимних пријатељстава. Није имао друштвени круг у ком се кретао, блиска познанства, нити

11. 11
осећање припадности заједници – чак је често био предмет локалних шала. Све до пред сам
крај живота није имао слушаоце ни читаоце, нити приходе од писања. Пошто је одржавао
односе са врло мало људи, његову оскудну кореспонденцију чине примарно пословна писма.
Упркос недостатку пријатеља, о његовом приватном животу знамо ипак више него о
животу већине филозофа јер је био запањујуће личан у својим филозофским списима. На
пример, почетним пасусима увода у своје главно дело, Свет као воља и представа, даје
персоналну ноту неуобичајену за једну филозофску расправу. Чистоћа и јасноћа његове
прозе одмах чини очигледном жељу да са читаоцем комуницира лично. Најпре га упућује како
да чита ту књигу, с молбом да је прочита два пута – и да то учини с много стрпљења. Затим
му сугерише да се прво упозна с његовом претходном књигом, О четвороструком корену
става довољног разлога, која служи као увод овој, и уверава га да ће му бити
захвалан на том савету. Затим каже да ће му још корисније бити уколико се упути у
величанствено дело Канта и божанског Платона. Али наводи да је и код Канта открио
озбиљне грешке, о којима расправља у додатку и затим, да су они који познају Упанишаде
најприпремљенији да схвате његову књигу. А на самом крају примећује да читалац
мора да је све љући и нестрпљивији због ових захтева који су дрски, нескромни и траже много
времена. Како је чудно да је најличнији од свих филозофских аутора живео тако безлично!
Поред оваквих обраћања уметнутих у дела, Шопенхауер открива много од своје интиме
у аутобиографском
документу с насловом, О себи, рукопису заоденутом велом мистерије и контроверзи,, чија се
необична сторија одвија овако:
Позно у животу, око Артура се формирао мали круг ентузијаста или „јеванђелиста” које је
толерисао али их није поштовао нити волео. Ови познаници су га често слушали како помиње
О себи, аутобиографски― дневник у који је претходних тридесет година бележио
опсервације личне природе. Међутим, након његове смрти, десило се нешто
чудно: рукопис О себи није се нигде могао пронаћи. После узалудне потраге, Шопенхауерови
следбеници су се о несталом документу распитивали код Вилхелма Гвинера, извршиоца
Шопенхауеровог тестамента. Он их је информисао да О себи више не постоји: поступио је по
Шопенхауеровим инструкцијама и рукопис спалио чим је
овај умро. Но убрзо затим, тај исти Вилхелм Гвинер је написао прву Шопенхауерову
биографију, а дотични јеванђелисти су тврдили да
препознају делове списа О себи, било као директне
цитате или као парафразе. Да ли је Гвинер направио
копију рукописа пре него што га је спалио? Или га
уопште није спалио, већ задржао како би га
искористио за ту
биографију? Контроверза је беснела деценијама, а на
крају је један други Шопенхауеров ученик
реконструисао документ на основу Гвинерове књиге
и осталих Шопенхауерових рукописа, те објавио O
себи од четрдесет седам страна на крају
четворотомне Nachlass (Рукописне заоставштине).
Читати О себи представља необично искуство пошто
сваки параграф прати излагање његовог замршеног
порекла, често дуже од самог текста.
Због чега Артур Шопенхауер никада није добио
посао? Прича о његовој самоубилачкој стратегији за
освајање позиције на универзитету једна је од оних
бизарних анегдота које налазимо у свакој
Шопенхауеровој биографији.
Страница рукописа Шопенхауеровог
дела „О темељу морала― (нем. Über
die Grundlage der Moral)

12. 12
Кад је имао тридесет две године (1820) први пут му је понуђена професура, наиме, један
привремен и добро плаћен посао предавача филозофије (Privatdozent) на универзитету у
Берлину. А он је, ништа мање, одмах и намерно своје часове (курс под називом „Суштина
света”) заказао у исто време када је предавања држао и Георг Вилхелм Хегел, шеф одељења
и најчувенији филозоф тог доба?
Две стотине радозналих студената гурало се на Хегелово предавање, а само је пет дошло да
чује Шопенхауера који се, према сопственим речима, налазио у осветничкој мисији
ослобађања посткантовске филозофије од празних парадокса и од савременог, извитопереног
и опскурног филозофског језика. Није била тајна да су Шопенхауерове мете били Хегел и
његов претходник Фихте. Разуме се, младог Шопенхауера ово није омилило ни Хегелу ни
другим професорима, и пошто се наредног семестра ниједан студент није појавио на
Шопенхауеровом курсу, његова кратка и несмотрена академска каријера била је окончана:
никада више није држао јавна предавања.
За својих тридесет година у Франкфурту, све до смрти 1860, Шопенхауер се држао одређеног
дневног распореда, готово идентичног Кантовој дневној рутини. Дан би започињао са три
сата писања, после чега би сат или два свирао флауту. Свакодневно је пливао у хладној
Мајни; то је ретко прескакао чак и усред зиме. Увек је ручавао у истом клубу, Englischer Hof,
одевен у фрак и белу кравату, костим који је био у моди у његовој младости, а потпуно
промашен у Франкфурту средином деветнаестог века. Клуб су походили радозналци, жељни
да сретну филозофа – особењака и џангризавца.
После ручка би се запутио у дугу шетњу, често водећи гласан монолог или конверзацију с
псом, што је изазивало задиркивање деце. Вечери је проводио у соби, читајући и не примајући
посетиоце. Нема података да је био у романтичним везама током година проведених у
Франкфурту, а 1831, у четрдесет трећој, ставио је међу белешке О себи: „Неизвесност
живљења без посла и с малим приходом може се поднети само у целибату”
Шопенхауера су много коштали неодмерени изливи на рачун других филозофа. Године 1837,
добио је прву награду за есеј о слободи воље на такмичењу које је спонзорисало Норвешко
краљевско образовно друштво. Детињасто усхићен због награде (то му је било прво
признање), веома је иритирао Норвешки савет у Франкфурту нестрпљивим и бучним
потраживањем своје медаље. Следеће године, есеј о основама моралности с којим је
учествовао на такмичењу спонзорисаном од стране Данског краљевског образовног друштва
доживео је другачију судбину. Иако је рад био изврсно оцењен и био једини пријављени,
жири је одбио да да га награди због неумерених коментара о Хегелу. Судије су образложиле:
„Не можемо ћутке прећи преко чињенице да се о неколико изванредних филозофа модерног
доба говори тако недолично, што изазива озбиљну и оправдану љутњу. Током наредних
година многи су се слагали са Шопенхауеровим мишљењем да је Хегелова проза непотребно
опскурна. Њега је уистину толико тешко читати да по одељењима за филозофију кружи једна
стара шала: најмучније и најстрашније филозофско питање није „да ли живот има смисао?”
или „шта је свест”, већ „ко ће предавати Хегела ове године?” Ипак, по нивоу интензитета
беса, Шопенхауер се издваја од свих других критичара.
Што је његов рад бивао запостављенији, он је постајао оштрији, а то је, опет, узроковало даље
игнорисање и код многих га чинило предметом поруге. Ипак, упркос анксиозности и
усамљености, Шопенхауер је преживљавао и успевао да покаже све спољашње знаке личне
самодовољности, и истрајавао је у раду, остајући до краја живота плодан мислилац. Никада
није изгубио веру у себе. Предвидео је да ће његов геније на крају имати великог утицаја на
будуће генерације мислилаца. И био је у праву – све се збило управо тако.
Слава има важну улогу у Шопенхауеровом последњем делу, Парерга и паралипомена,
двотомној компилацији
узгредних запажања, есеја, афоризама, довршеној 1851, девет година пре његове смрти. Са
дубоким осећањем испуњења и олакшања, завршивши књигу изјавио је: „Остатак је

13. 13
тишина.― Први том књиге садржи ефектан триплет есеја на тему како стећи и задржати
осећање личне вредности. Први есеј, „Шта је човек”, описује начин на који креативно
мишљење резултира осећањем унутрашњег богатства. Овакав прилаз обезбеђује нам
самопоштовање и омогућава да превазиђемо темељну празнину и досаду живота, због којих
се непрестано посвећујемо сексуалним освајањима, путовањима и играма на срећу.
Други есеј „Шта човек има” сецира једну од главних техника за компњнзовање унутрашњег
сиромаштва: бесконачно гомилање поседа, што на крају доводи до тога да постанемо посед
својих поседа. У трећем есеју, „Шта човек представља”, најјасније су изражени његови
погледи на славу. Самоуважавање или унутрашња вредност чине суштински продукт, док је
слава нешто секундарно, пука сенка вредности. „Не слава, већ оно чиме је меримо
представља праву вредност... највећа човекова сећа није да потомство зна нешто о њему, већ
да он сам развије мисли које заслужују пажњу и очување кроз векове.― Самопоштовање
засновано на унутрашњој вредности води личној аутономији која нам се не може одузети јер
је у нашој моћи, док слава то никада није.
Знао је да није лако одстранити жељу за славом; то је упоредио са „вађењем неког
тврдог болног трна из властитог меса― и слагао се са Тацитом, који је написао: „Жеђ за
славом је оно последње што мудар човек успева да одбаци.”
Он сам није био кадар да то учини. Списи су му натопљени горчином због одсуства успеха.
Редовно је у новинама и часописима тражио било какав помен себе и свог рада. Кад год је
био на путу, тај задатак је поверавао Јулиусу Фрауенштету, свом највернијем јеванђелисти. И
мада није престајао да се љути што је игнорисан, на крају се помирио с тим да за живота
славу неће упознати. У каснијим уводним речима за своје књиге експлицитно се обраћао
будућим генерацијама које ће га открити.
А онда се десило незамисливо – Парерга и паралипомена, управо књига у којој је
описао лудост јурења за славом, учинила га је познатим. У том последњем делу умекшао је
свој песимизам, зауставио бујицу јадиковки и понудио мудре савете како живети. Иако
никада није напустио уверење да живот не представља друго до „буђаву опну на површини
земље” и „бескорисну реметилачку епизоду у блаженом починку ништавила”, овде се
определио за прагматичнији приступ. Изјавио је да немамо избора до да будемо осуђени на
постојање, па птуда морамо настојати да живимо са што мање бола.
Сагласно овоме, Парерга и Паралипомена нуди лекције о томе како мислити независно, како
задржати скепсу и рационалност, како заобићи утешитељске натприродне седативе, како
имати добро мишљење о себи, не уносити се превише и избећи везивање за оно што се може
изгубити. Иако „свако мора да игра у великој луткарској представи
живота и да осети жице које га покрећу―, постоји ипак утеха у задржавању узвишене
перспективе филозофа, из које, са аспекта вечности, ништа није уистину важно – све пролази.
Парерга и паралипомена уводи један нови тон. Иако је и даље наглашена трагична и жалобна
патња егзистенције, додата је димензија повезивања – то да смо неумитно повезани једни с
другима у заједништву наше патње. Парерга и паралипомена је постигла велики испех,
генеришући неколико компилација изабраних одељака који су сепаратно објављени под
популарнијим називима (Афоризми о практичној мудрости, Савети и максиме, Мудрост
живота, Шопенхауерове мисли о животу, Уметност писања, Религија: један дијалог).
Шопенхауерове речи убрзо су се нашле на уснама читаве учене немачке публике. Чак у
суседној Данској, Кјеркегор је у свом дневнику 1854. записао да су „сви књижевни брбљивци,
новинари и ауторчићи почели да се баве Ш.” Напокон су се у штампи појавиле похвале.
Велика Британија, умало Артурова домовина, прва га је почаствовала
сензационалним приказом целокупног његовог дела (под називом „Иконоклазма у немачкој
филозофији”) у престижној Вестминстерској ревији. Недуго затим, тај приказ је преведен и
био веома читан у Немачкој. Слични текстови убрзо су се појавили у Француској и Италији, а
Шопенхауеров живот се драматично променио.

14. 14
Радознали посетиоци су похрлили у Englischer Hof не би ли видели филозофа док руча.
Рихард Вагнер му је послао оригинални либрето Нибелуншког прстена са посветом. Његов
рад је постао предмет универзитетских предавања, учена друштва нудила су му чланство,
поштом су стизала писма хвале, у књижарама су се поново појавиле претходне књиге,
суграђани су га поздрављали док је шетао, а у продавницама била је велика потражња за
пудлама сличним Шопенхауеровој.
Када је славна вајарка Елизабет Неј дошла на четири недеље у Франкфурт да начини његову
бисту, Артур се похвалио: „По читав дан код мене ради. Кад дођем кући, заједно пијемо
кафу, заједно седимо на софи, и ја се осећам као да сам у браку.―
Шопенхауер се са умирањем суочио онако како се суочавао са свим стварима током
живота – екстремно луцидно. Ниједном не трепнувши док је гледао смрти у очи, ниједном не
посегнувши за седативом веровања у натприродно, остао је одан разуму до самог краја.
Говорио је да смрт први пут откривамо интелектом: посматрамо смрт других, и,
по аналогији, схватамо да она мора доћи и по нас. И путем интелекта стижемо до очигледног
закључка да је прекид свесности и иреверзибилно поништавање сопства.
Ујутру двадесет првог септембра 1860, домаћица му је припремила доручак, поспремила
кухињу, отворила прозоре и изашла да обавља друге послове. Шопенхауер је остао сам; већ
се био окупао хладном водом, сео на софу у пространој, једноставно намештеној дневној
соби и почео да чита. На поду, дуж софе, била је прострта црна медвеђа кожа на којој је
седео вољени пудл Атман. Тачно изнад висио је велики уљани портрет Гетеа, а неколико
портрета паса, Шекспира, Клаудија, те дагеротипија с његовим ликом покривало је остале
зидове. На писаћем столу стајало је Кантово попрсје. У једном углу, на сточићу, налазила се
биста Кристофера Виланда, филозофа који је младог Шопенхауера охрабрио да студира
филозофију, а у другом је обожавана позлаћен астатуа Буде.
Нешто касније , у собу је ушао његов лекар, који га је редовно облилазио, и затекао га како
лежи на леђима, у дну софе. „Инфаркт плућа― (пулмонална емболија) безболно га је збрисао
са овога света. Лице му је било изобличено и није било знакова самртничке агоније. Сахрана
по кишном дану беше непријатнија од већине других због задаха распадајућег тела у малој
затвореној капели. Десет година раније, Шопенхауер је оставио експлицитно упутство да
његово тело не буде одмах закопано, већ да се у мртвачници држи најмање пет дана, све док
не почне да трули – можда је то био последњи гест мизантропије или пак страх од привидне
смрти. У капели је убрзо постало тако загушљиво а ваздух толико непријатан, да је
неколицина окупљених морала да је напусти у току дугог помпезног говора извршиоца
тестамента, Вилхелма Гвинера, започетог следећим речима:
Овај човек који је провео живот међу нама, а упркос томе остао странац, провоцира
несвакидашња
осећања. Овде не стоји нико ко му је припадао по крвној вези; изолован је умро, као што је и
живео.
Шопенхауерова гробница покривена је тешком плочом од белгијског гранита. У тестаменту је
захтевао да на њој
пише само име – „даље ништа, ни датум, ни година, ни слово више.―
Човек под том скромном плочом желео је да његово дело говори више од њега.