Književnost i jezik

1. I vana T ri funović (Beograd)
JE Z I ČK O -ST I L SK O M AJST OR ST V O N AR OD NO G PE V A CA
U komparativnoj analizi j ednog broj a sr pskih žemdbenih pe-
sama starij ih vremena došli smo do zaklj učka da u nekima od
nj ih j ezik ima izrazito est etsko dej stvo — znatno utiče na obrađu
poj edinih motiva i na umetničku vrednost pesme.1 Vrsni Vukovi
pevači maj stori su u građenj u slika vizuelne i zvučne lepote, u iz-
nalaženj u smislom bogatih leks'ičkih varij anti ili, recimo, u oda-
biranju glagolskih oblika koj ima se postiže sugestivnost pojedinih
prizora. Po pravilu, ova mesta pojačane jezičke izražajnosti nisu
sama sebi cilj , več su 'izvanredno funkcionalna гг sklopu svih osta-
lih delova pesme.
Pošto j e varij antnost bitna odlika narodnog stvaralaštva, mo-
guće je, i za analizu je relevantno, poređenje obrade istih tema i
motiva u pesmama talentovanih pevača, pevača-pes,nika2 i onih
koji to nisu. Tu su razlike sasvim očigledne! Dobri pevači jezikom
sačine sliku koj a >se vizuelno i, gotovo, ta'ktilno j asno doživlj ava;
opisi slabijdh pevača izazivaju u duhu sasvim blede i neraspoznat-
Ijive slike.
Uporedimo dve slike opremanj a junaka koj i polazi u svadbeni
pohod u kome ga čeka izvršenje j unačkih dela. U Šestoj knj izi Vu-
kovih pesama,3
pesma Ženidba od Leđana bana (br. 37) umnogome
j e varij anta poznatoj pesmi Ženidba Dušanova (Knj iga druga, br .
28), te ima smisla porediti nj ihove elemente. U pesmi koj u Vuk
nij e uneo u svoje antologij sike zbirke, Novak poziva Gruju iz pla-
1 M agistarski r ad »Tema ženidbe u siipskohr vatsk im epskim .pesmama
star i i ih vr em ena zaj ednick e ik om pozic ion e shem e«, odbr an jen na Filološko m
fakultetu 1979. godine, sadrži analize devet ,pesama: Ženidba Dušanova, Že-
niđba Đurđa Smederevca, Ženidba Popović Stojana, Ženidba I vana Crnoje-
vića, Žendba Zmaf-despota Vuka, Ženidba Vlašića Radula, Ženidba M ar ka
K ralj evića, Ženidba Maksima Crnoj evića i Ženidba kralj a Vukašina.
2 M iodralg Maticki : Pevači, kazivači-pesnici, Književnost i j ezik, Beo-
gr ad, 2, 1980, st r . 169— 181.
3 V uk Stefanović K ar adžić: Srpske narodne pj esm e, K n j iga šest a, B io-
grad, 1899.
4 Vuk Stef anović K aradžić: Srpske narodne pj esme, Knjiga druga, Beo-
gr ad , 1958.

2. M aj stor stvo nar odnog pevača 305
nine da se pridruži svatovima i kad ovaj stigne, opremaij u ga za
taj zadat ak . Opi s j e prožet aipstra'ktnim formul acij ama ikao »igos-
pocko odij elo«, »oružj e što j e za j unaka«, a samo opremanj e ostaj e
mehanički preuzet motiv jer nema nikakvog značaj a za Gruj ine
podvige u ženidbenom pohodu. Tešan Podrugović, koj i j e Vuk u k a-
zivao l enid.hu Dušanovu, maj stor j e epsikog pesništva, temu ženi d-
be ovde j e ostvario na uzorno epski (i umetnički) način.5 Epska
opširnost i razgranatost pripovedanj a usklađena j e u ovoj pesmi
sa funkcionalnošću delova radnj e i detalj a iiz koj ih su ti delovi sa-
građeni. Miloševo opremanje neobično j e važno u sklopu radnj e.
Bugar-kabanica čuva j unaka, a međedina kulaša, od prevremenog
prepoznavanj a, a blistava odeća pod kabanicom odigra svoju ulogu
u rešavanj u j ednog od zadata'ka к ој е Latiri i Dušanu postavlj aju.
Nasuprot neepskom (i neumetničkom) opisu u pesmi Šeste
knj ige, Podrugovioeva sli ka ima odlike homersk og stila koj i zahte-
va »da se oblikovane poj ave opi plj ive i vidljive u svim delovima
sasvim taćno pr eastave u svoj im prostornim i vr emenskim od no-
si m a « .
''
»Tad ga br aća opr em at stadoše;
ode Petar opr em at kulaša,
a Vukašin oprem a M iloša:
na nj eg meće tananu košulj u,
do poj asa od čistoga zlata,
od poj asa od bij ele svil e;
po košulj i tri tanke đečer m e,
pak dolamu od tr idest putaca;
po dolam i tok e sak ovane
zlat ne t ok e od četi r i ok e;
a na noge kovče i čak ši re;
a svrh svega bugar-kabanicu,
i na glavi bugarsku šubar u:
načini se crni Bugar ine
ni br aća ga poznati ne m ogu ;
dadoše m u koplj e uboj ito
i mač zelen staroga Voj ina;
P et r a ši n m u i zv ed e k u l a ša
međedinom svega opšivena,
da k ulaša care ne poznade.«
Post upno ali -sažeto prikazuje se stavlj anj e odeće iz čij eg svak og
detalj a odiše lepota i j ednostavnost dočarana stihovima punim
sklada smisla i zvuka. Lepot a slike j e postignuta j ezičko-stilskim
maj stor stvom koj e j e gotovo neprimetno u i zuzetnoj pri rodnosti
opisivanj a. »Maj storij a« j e naj pre u simetrijii dvostrukog kontra-
5 Zahtevi Aristotelove poeti'ke koj i se odnose na epiku, a zasnivaju se
na pr im er im a к H om erovih epova i spunj eni su ovde sa zapanjuj ućom dos-
l ednošću. Naš nar odni pevač sa uspehom j e »cr tao duševni život , dao k a-
ralk ter junacima«, ostvar io homer ovsko jedinstvo r adnj e, postigao preok ret
radn je, p rgpozavan je, izneo lepe misli, d ikcij u, pa čak je i uneo i »o-no što
j e čudno« da bi i zazvao »dopadanj e u slušalaca« (navodi iz dela »O pesniokoj
umetnosti«, B eograd, 1955, str . 46— 49).
6 Erih Auerbah : Mimezis, Beograd, 1968, str . 10.

3. 306 К њиж евност и ј ези к
sta: nasuprot tananoj košul j i i tankim đecermama — dolama ote-
žala od trideset putaca i toka od po četiii olke; a kao .kontrast ovoj
otmenoj raskoši — gruba kabandca, šubara i na kul ašu međedina.
Jezik koj im j e ostvarena ova slika sadrži isto tako neupad-
Ij ivu eufoniju, zvuene figure postupno iskrsavaju pri svakom po-
novnom čit anj u ovih stihova. Naj pre se zapazi u etpsikoj poezij i
ret ka leoninska rima kojom odj ekuju , zvome »toke salkovane« i
»zlatne toke od četiri oke«. Mo-rfema koj a nosi zvučni sloj opisa
ponavlj a se u preplitanju lineam e i verti kalne rime, a to j e isto-
vremeno i izvanr edan poetski korelat preplit anju toka koj e su po-
put krlj ušti prekrivale prsa j unaka. I košulj a se i vidi, i čuje i
oseća — njenu laganost dočarava mekši obli/k prideva »t amalk« —
»tanana«, a šuštanj e zlatne i svilene tkanine onomatopej ski je do-
čar ano učestalošću str ujne foneme »s«. Efelktu zvuonog sklada do-
prinose i, nazovimo ih, prigušene rime u spregovima reči »Vuka-
šin — Miloša«, »Petrašm — fculaša«, »međedinom opšivena« — go-
tovo da i nema stiha u ovom opisu u kome se ne ponavlj aj u poj e-
dine foneme il i morfeme u funkcij i prefinj ene orkestr acij e.
Razmeštaj poj edinih fonema može se dovesti u vezu i sa po-
menutim kontrastom u opisu. U pr ikazu sj ajne odor e domini raj u
visoki , otvoreni vokali »e« (20), »i« (11 puta u pr vih j edanaest sti-
hova opisa), a opis delova grube čobanske odeoe dat je učestalim
j avlj anj em dubokog, zatvorenog »u«. Gomilanjem reči »bugar « (tzv.
paranomasij a) dočarana j e sigurnost koj om j e gr uba odeća krila
soj Voj i novića.
Tanano j ezičko osećanj e prisutno je i u Podrugovićevim pes-
mama
'Zenidba Đurđa Smederevca (I I k nj iga, br . 78) i Ženidba Po-
pović Stoj ana (I I , br . 86). Po kompozicionoj shemi o'brade teme
ženidbe, obe su bliske Zenidbi Dušanovoj. Ali, doik se u ovoj poto-
nj oj pevačev t alenat ispolj ava u obr adi svakog motiva, u ovim
dvema manj e poznatim pesmaima snagom umetničike obrade izdva-
j aj u se tek neki nj ihovi delovi. Posle niza stereotipnih stihova
pesma živne, razi gra se pevačeva imaginacij a, jezičkim maj stor-
stvom prevaziđu se šabloni .
U Ženidbi Đurđa Smederevca scena okuplj anja j vmaka, pri-
•stizanj a svatova, prekida monotonij u r ut iniranog epskog kazivanj a
i radnj a pesme dobij a u r itmu i specifičnoj atmosferi. Junaci stižu
j edan drugom za petama, na svojim (dopunj avamo sliku j er nj ena
sugestivnost, ipostignut a efektom j ezioke konotacije, to dopušta)
razigranim konj ima i sa svatovima koj ima konaka i odmor a ne
treba — te ib pevač i ne pominj e. Živost i poletnost ove radnj e
pri kazani su stihovima:
»Ode Janko niz bij elu kulu,
pomoli se niz polj ice Mar ko.«
Neuobičajena rima na počet ku prvog i na kraj u dr ugog stiha,
zvučni j e nosilac hitnje i užurbanog dolaženj a junaka (koj e su —

4. M aj stor stvo nar odnog pevača 307
nameće se sugestrvno proširenje scene — Đurđeve sluge jedva st i-
zale da dočekuj u i da im prihvataju konj e).
Motiv upozoravanj a svatova o tome kaiko da se u gostima po-
našaj u i motiv dočeka od strane domaćina, ovde su jezičkim sred-
stvima vrlo upečatlj ivo ostvar eni. Ponavlj anje koje u obradi ovih
motiva srećemo primer j e izvanredno fun'kcdonalnog ponavlj anja
sa svrsishodnim variranjem. Četi ri put a ponavljaju se stihovi u
koj ima se govori o tome da se Srbi od oružja ne ođvajaj u ni'kad.
Marko, naj pre, upozorava svatove po dolasku u Dubrovnik :
«Br aćo m oj a, hilj ada svatova,
konj e d a j t e, or užj e ne d a j t e,
pod oružj em za sovre sj edaj te,
pr ek
'
or užj a m r k o v i n o p i j t e!«
Zati m se, poistovećivanjem reči i dela7 opisuj e ponašanje svatova:
»konj e d a š e, oružj e ne d a j u,
pod oružj em , na sovr e sj edaj u
prelc' or užj a m r k o p i j u v i n o.«
Ponavlj anj e nij e doslovno. Glagolsko vreme moralo j e biti prome-
nj eno. Međut im, pevač to ne čini mehanički — za sve glagole uzima
prezent (umesto prethodnog iimperativa) osim u prvom stihu gde
umesto »konj e daj u« -npotreblj ava aorist »konj e daše«. Nj ime je
pokazana lakoća, neoklevanj e ikoji m su svatovi predali svoj e konj e,
a j ače j e istaknut prezent koj i sledi i 'kojii pokazuj e upornost i od-
lučnost svatova. I bez ove nij anse, scena bi se razum ela, ali se ne
bi na isti način doživela.8 Permutacij a reči u drugom delu posled-
njeg stiha u funkcij i j e svat ovskog inata; ovde j e taj deo stiha i
vrhunac gradacij e kojom je inat prikazan te ga permutacija j ače
i st i če .
Ponašanj e svatova pada u oči domaćinu i ne samo što mu re-
meti planove, već mu zadaj e i strah. To se oseća iz »ti hog« govora
dubrovačkog kralj a i nj egovog boj ažljiivog pit anj a — primedbe:
»O m oj kum e, Star ina Novače,
i d o sad su sv a ti d ol azi l i
pod or užj em nisu pili vi na,«
7 Jovan Deretić: Struktura epske pesme »Ženiđba ođ Zađra Tođora«,
Knj iževna istorij a, I V, 14, 1971, str. 208. Izraiz »(poistovećivanj e reči i dela«
koji smo preuizeli iz ove studdj e, ovde j e modifikovan .prema obliku ponav-
lj anj a koj i se u pesm i javl ja.
8 Krunoslav Pranj ić: Jezik i knj iževno delo, Školska knjiga, Zagreb,
1973, str . 15. Namem o smo ovde iprimenili (ipairaf razom) imisao (sud) koju je
autor izrekao analizir aj ući upotrehu glagolsik ih vremena n a itelsstu t akozvane
umetni čke knj iževnosti (odlorrt ku iz Nazorovog dela »Ovan Roga«). Slabij i pe-
vač u varij antnoj Ženidbi I vana Crnoj evića i(Šesta k nj iga, br. 36) ne oseća
ovu n i jansu i k aže:
»К од је d a š e, oružje ne d a š e.«

5. 30 8 К њиж евност и језик
koj e čini varij antu mi sli koj a se ovde ponavlj a — varijantu ko
dočarava kr alj evu snishoidlj ivost i nadmoć svatova.
Novakovo ćutanj e zadaj e Latinima još više muka, a Markov
odgovoir usledi kao vrhunac pastupnosti koj om j e rasla pretnj a
u ovim stibovima sadržana. Marko, koj i se prvi izdvaj a među ju-
nacima i koj i j e, u stvari , j.unak pesme, izdvaj a se i svoj im od-
g o v o r o m :
»Pr ij atelj u, dubr ovački kr alj u,
ovaki j e adet u Srbalj a:
prek
' oružj a p i j u m r k o v i n o,
pod oružj em i sanak bor ave.«
Ova druga promena reda r eči, koj a se j avlj a u stihu j edioo ostalom
od onih koji su se ponavlj ali, u funkciji j e pomenutoig Markovog
izdvaj anja. Naglasak u Markovoim odgovoru jeste, međutim, na po-
slednj em, novom stihu koj i prekida svako kralj evo dalj e mešanj e
u ponašanj e sv at ova.
Dubrovački kralj koj i je postavio mi adoženji uslov — zam-
ku, kojom je 'kaljao čast i poštenje Đurđevog roda, doveden je u
situacij u da naj pr e zazire od srpskog or užj a, a kada Marko počne
da mu ometa planove i da mu r uši kule k ao da su od karata, po-
činj e i da ga se otvoreno plaši . On zato moli Marlka da više ne uda-
ra, a zat im »d o 1e ć e« i donosi klj učeve. Ova leksička varij anta,
umesto svog denotativnog korelativa »dotrči« u funkcijii j e ironiza-
cij e i detronizacij e kraljevog lika.
I Popovoć Stoj an9
prosi nadaleko »lij epu djevojk u«. Varij a-
cij a »u mletačkog« umesto »dubrovačkog« kralj a sasvim j e nevažna
jer su Srbi svet tuđina, pogotovo katolički, nazivali Latini.10 Kra-
ljev uslov j e isti, a izražen doslovno ponovlj enim sti'hovima (da
j unak-ženik ne dovodi Srbe u svatove). Prva bi tnij a izmena u de-
taljima fabule sastoj i se u tome što devojačka maj ka čuje razgo-
vor kralj a i Stoj ana i ona j e sada ta koj a »k nj igom« upozorava
budućeg zeta da učini suprotno od onoiga što mu j e k ralj saveto-
vao. Ova scena prisluškivanj a nova j e, j edinstvena u krugu ženid-
benih pesama, a prikladnim j ezičko-stilskim sredstvima u nj oj j e
postignuta živost i sugestivnost .
Kralj govori Stoj anu »tiho« i svak ako misli da ga osim Sto -
j ana niko više ne čuje. Ovaj psihoioš/ki kontekst uslovio j e svezu
»a« koj om se uvodi s c e n a k r a l j i č i n o g p r i s l u š k i v a n j a,
prisluškivanja koje j e u suprotnosti kralj evom ubeđenj u. Sve je re-
čeno u tri stiha, u tri poteza: kralj ica sluša, pogleda na Stoj ana,
9) Za ovoig j unaka Vuk veli u natpomeni uz pesmu da ne zna o n jemu
ništa više od onog što se tu peva. Ovo odsustvo m a i najm anj e istoričnosti
u skladu j e sa j edni m od zakl jučaika analize ove pesm e k oja je,. -po našem
m i'šl jen ju — na shem i zasnovana igr a ipevačeve stvar a
'
lačk e m ašte.
10 Mat ij a Lopac: N ar odne pj esme tipa Vuk ove ip jesme Ženiđba Duša-
nova u svj etlu etnologi je, E tnološki pregled, Beogr ad , 1960, br . 2, str .
115— 118.

6. M a j stor stvo n ar od nog pcv ača 309
nasmeje se. Krajnje prirodno i j ednostavno, a simislom bogato, psi-
hološki potpuno uverljiivo kako već samo vrsni pevači mogu:
»A to sluša gospođa kr alj ica,
pogledala malo na Stoj ana,
pogledala, pa se nasmj enula.«
Malo udaljena, ро svoj prilici, »gospođa kralj ica« prisluškuj e. Mada
ovaj glagol narodni pevač ne pominj e, a verovatno ni je ni postoj ao
u nj egovoj j ezičkoj situaciji , značenj e ovog glagoJa sasvirn dobro
j e nagovešteno opi som scene. Pri sutnoj , a neopaženoj, kralj i ci se
pruža idealna mogućnost da procenjuj e, odmerava: s j edne str ane
kralj i nj egov savet (uslov) za koj i kralj ica zna da j e zamk a, a sa
druge stran e Stoj an na koga j e »malo pogledala«. I to »m alo« bilo
j oj j e dovoljno da učvrsti svoju naklonost koj a j e sigurno već i
ranij e postojala. Kralj ičina odluka j asno j e naznačena neuobičaje-
nim, a ovde izvanredno funkcionalnim glagolom »naamjenula« (od
nasmehnuti se — 1. malo, blago nasmej ati se, osmehnuti se; 2. na-
rugati se, podsmehnuti se).n Nepogrešivo jeziČko osećanj e — uobi-
čaj eni glagol »nasmej ati se«, »nasmej ala« — otkrio bi kraljicu koj a
je, naravno, želela da ostane neotkrivena. Nj en osmeh znak j e оа-
luk e o zaveri protiv muža i o saučesništ vu na strani budućeg zeta
i ćerke. Zavera koj a u sebi ne krij e ndšta zlo, k oj a j e u stvari malo
»žensko lukavstvo«, lukavstvo maj ke koj a se supro tstavlj a ocu ra-
čundžij i radi sreće svoj e ćerke. Otuda ova situacij a izvanredno pre-
cizno uključuje i drugo značenj e upotreblj enog glagola, j er se k ra-
Ijica istovremeno i podsmehuj e muževlj evom planu smeraj ući da
ga poremeti. Varij acija da savet dolazi od majke, bolj a j e od reše-
nj a po kome devojk a savetuje j unaka jer budući supružnici j edva
da se pri prosi dbi i vide! Sadržina kralj ičinog 'saveta koj eg šalj e u
»knj izi« mladiću, prirodnij a j e od saveta što ga Jer ina daj e Đurđu .
Kr alj ica gotovo simetri čno oibrće kralj ev uslov »da ne dovodi« Srbe,
već naprotiv, da S r b e s a m o i d o v e d e zato što su L a t i n i
v a r a l i c e.
11 Rečnik srpskohrvatskog knj ii evnog j ezika, K nj iga treća, Novi Sad
— Zaigr eb , 1968, st r . 626.