1. AEROZAGAĐENJE IZ PROCESA PRERADE DRVETA
1. UVOD U PROBLEM AEROZAGAĐENJA
Zagađenje predstavlja emisiju zagađivača u prirodno okruženje i sa štetnim posledicama, pri čemu
zagađivači mogu biti prirodnog ili stranog porekla. U modernom društvu preovlađuje ovaj drugi vid
zagađenja, koji podrazumeva emisiju veštački stvorenih štetnih materija ili energije.
Osnovni oblici zagađenja dele se na osnovu prirode zagađivača:
 Aerozagađenje.Emitovanje gasovitih i čestičnih zagađivača u atmosferu. Predstavlja dominatan
oblik zagađenja u drvnoj industriji.
 Hidrozagađenje. Otpuštanje industrijskih ili drugih otpadnih voda u površinske, prirodne
vodotokove ili ispiranje štetnih, otpadnih materija u podzemne vode.
 Buka. Emitovanje jakih, neprijatnih zvukova (gradska, saobraćajna, industrijska buka i sl.).
 Svetlosno zagađenje. Emitovanje jakog, neprijatnog svetla i pojava veštačkih ili atmosfeskih
svetlosnih smetnji.
 Radioaktivno zagađenje. Emitovanje radioaktivnih čestica i njihovo prisustvo u čvrstim telima,
tečnosti ili gasovima.
 Toplotno zagađenje. Promena temperature vode u lokalnim vodenim masama (reke, jezera),
izazvana upotrebom vode za hlađenje u energetskim postrojenjima.
Do 70-ih godina prošlog veka vladalo je ustaljeno mišljenje da problem zagađenja može biti rešen
razblaživanjem. Pod geslom, "rešenje za zagađenje je razblaženje" (solution for pollution is dilution),
korišćeni su prirodni potencijali Zemlje, u cilju dovođenja koncentracije štetnih materija ispod dozvoljnih
graničnih vrednosti, odnosno na nivo bezbedan po zadravlje ljudi i okolinu. U novije vrme postoji težnja,
pre svega u razvijenim zemljama, ka potpunom uklanjanju štetnih materija, pod novim geslom "rešenje za
zagađenje je eliminacija" (solution for pollution is elimination).
1.1. Razvoj programa za kontrolu aerozagađenja
Aerozagađenje (zagađenje vazduha) predstavlja problem po ljudsko zdravlje još od
vremena pronalaska vatre, kada je njeno korišćenje unutar pećina i brvnara
zagađivalo vazduh štetnim dimom. Zapravo, incidenti i nezgode vezane za
aerozagađenje beleženi su tokom čitave istorije. Rimski filozof Seneka govori o
"teškom vazduhu Rima" u 61. godini nove ere.
Prvi dokument o čistoći vazduha datira od 1273. godine, kada je Kralj Edvard
striktno zabranio loženje uglja u Londonu.
Začetak problema aerozagađenja modernog doba vezan je za Englesku
osamnaetog veka i rađanje Industrijske revolucije. Kako su proizvodni
pogoni dobijali na značaju u odnosu na poljoprivrednu delatnost, tako je
stanovništvo počelo da migrira od sela ka gradovima. Rezultat toga bio je
poražavajući, imajući u vidu da infrastrukture tadašnjih gradova nisu bile u
stanju da adekvatno odgovore naglom porastu stanovništva, koje se u

2. velikom broju nastanjivalo u neodgovarajućim objektima i rudimentarnim gradskim naseljima. Energija
koja je bila neophodna za zagrevanje javnih i stambenih objekata, često je preusmeravana ka proizvodnim
pogonima, hraneći tako stalno rastuću Industrijsku revoluciju. Veliki oblaci dima i pepela iz fabričkih
dimnjaka postaju obeležje modernog industrijskog društva od kraja osamnaestog i tokom devetnaestog
veka.
Dvadeseti vek dočekao je eskalaciju aerozagađenja, sa pronalaskom automobila i daljom
industrijalizacijom. Godine 1905, Henry Antoine Des Voeux, u svom članku "Magla i dim" uvodi novi
izraz: "smog" (smoke + fog). Problem aerozagađenja rastao je i tokom sredine dvadesetog veka,
ostavljajući za sobom značajne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu.
Sve prisutniji problem aeozagađenja neminovno je ukazivao i na potrebu za njegovim rešavanjem. Pritom
se, sa istorijskog aspekta, mogu identifikovati pet osnovnih faktora koji su doveli do razvoja programa za
kontrolu aerozagađenja:
 incidenti aerozagađenja,
 razvoj nauke,
 društvene i ekonomske promene,
 aktivnosti na polju zaštite životne sredine i
 jačanje javne svesti o životnoj sredini.
1.1.1. Incidenti aerozagađenja
Incidenti aerozagađenje nastaju kao rezultat nagomilavanja vazdušnih zagađivača (polutanata) i često su
povezani sa temperaturnom inverzijom, odnosno vremenskom pojavom kada hladni slojevi vazduha
bivaju pritisnuti bliže povšini zemlje. Ove situacije podrazumevaju visoku koncentraciju zagađivača koja
ima štetan efekat po ljudsko zdravlje i okolinu. Šest veoma ozloglašenih događaja odigralo se na tri
različita kontinenta i u periodu od samo 50 godina, predstavljajući ujedno najtragičnije incidenate vezane
za aerozagađenje u dvadesetom veku. Oni takođe pružaju direktan dokaz o razornoj moći aerozagađenja
modernog doba.
Jedan od prvih incidenata aerozagađenja sa tragičnim posledicama odigrao se u Belgiji, tokom prve
nedelje decembra 1930. godine, kada je došlo do stvaranja visoke koncentracije sumpor dioksida u
vazduhu, zarobljenom u području doline reke Meze. Ovaj incident alarmirao je zdravstvene službenike, a
nalazi njihovog istraživanja pokazali su da rečni tokovi imaju značajan uticaj na koncentraciju sumpor
dioksida, pogotovu u periodima temperaturne inverzije.
Visoka koncentracija sumpor dioksida takođe je dovela do incidenta koji se odigrao u ranim jutarnjim
satima 26. oktobra 1948.godine, u gradu Donora u Pensilvaniji, kada se talas magle i hladnog vazduha
spustio nad dolinom reke Monongel (slika 1.1). U oklini grada nalazila se lokalna čeličana i fabrike
sumporne kiseline i cinka.

3. Slika 1.1. Grad Donora, za vreme incidenta iz 1948. godine.
Sledeći incident aerozagađenja dogodio se 24. novembra 1950. godine u gradu Poza Rika, Meksiko, kada
je došlo do ispuštanja otrovnog vodonik sulfida iz rafinerije prirodnog gasa u atmosferu. Jutarnja magla,
blagi vetar i pojava temperaturne inverzije, zajedno sa povećanom koncentracijom otrovne materije,
predstavljali su obrazac koji je veoma naličio prethodnim događajima.
Slučaj Londonske magle iz 1952. godine predstavljao je do tada najtragičniji događaj u istoriji
aerozagađenja. Tokom petodnevnog perioda, slojevi hladnog vazduha prekrivali su dolinu reke Temze,
zadržavajući smrtonosne kisele aerosole u atmosferi (slika 1.2). Preko 4000 ljudi podleglo je bolestima
poput bronhitisa i upale pluća, te disajnim i srčanim oboljenjima. Usled velike stope smrtnosti, između
ostalih mera, Britanski parlament je ponovo aktivirao presedan Kralja Edvarda iz trinaestog veka,
zabranivši loženje mekog uglja u Londonu. Samo deset godina kasnije sličan incident uzeo je daljih 700
života. Istorijski zapisi otkrivaju da su se slični incidenti u Londonu povremeno događali još od kraja
devetnaestog veka.
Slika 1.2. Kiseli smog prekriva London u decembru 1952.
U periodu od 15. do 24. novembra 1953. godine u Njujorku, oko 200 ljudi umrlo je od srčanih ili disajnih
oboljenja. Istovremeno, zabeležen je značajan porast koncentracije sumpor dioksida, što se podudaralo sa
mirnim vremenom koje je vladalo duž istočne obale SAD. Još jednom su dokazi upozorili zdravstvo o
neposrednoj krizi. Međutim, zabeleženi podaci o stanju vremenskih uslova i njihovom uticaju na
pomenute događaje razmatrani su znatno kasnije.

4. Nekoliko decenija prošlo je od predhodnih incidenata pa do najtragičijeg zabeleženog slučaja
industrijskog aerozagađenja, koji se dogodio 3. decembra 1984. godine u Bopalu, Indija. Uzročnik
zagađenja bila je fabrika pesticida, u vlasništvu kompanije Union Carbide. Tokom noći, došlo je do
nekontrolisanog ispuštanja visoko-toksičnog gasa u siromašna prigradska naselja. Preko 2500 ljudi
tragično je nastradalo od trovanja metil-izocijanatom, dok je stotine hiljada trajno oslepljeno ili povređno.
Danas, Indijska vlada procenjuje da je dodatnih 15000 smrtnih slučajeva direktno povezano sa
ispuštanjem gasa, dok je oko pola miliona zahteva za odštetom podneto Indijskom pravosuđu.
Navedeni incidenti aerozagađenja jasno pokazuju krhku prirodu ljudskog zdravlja i životne sredine, kao i
razarajući efekat aerozagađenja. Zabrinutost u vezi pomenutih i drugih sličnih događaja dovela je do
usvajanja propisa iz oblasti životne sredine, kako bi se sprečile slične pojave u budućnosti.
1.1.2. Razvoj nauke
Incidenti aerozagađenja sredinom 20. veka sve više izazivaju uznemirenost javnosti. Državne službe
razvijenih zemalja pokrenule su potragu za nalaženjem odgovora i uzroka u problemu aerozagađenja.
Istraživanja uticaja zagađivača vazduha na zdravlje ljudi i stanje životne sredine, doprineli su razvoju
nauke u ovoj oblasti.
Ozbiljnija istraživanja problema pojave smoga započeta su 50-ih godina prošlog veka u Kaliforniji.
Uočeno je da u uslovima ultraljubičastog zračenja dolazi do reakcija između organskih jedinjenja i oksida
azota, što je proizvodilo smog. Kao propratni efekti ove pojave, između ostalih, izdvojeni su: iritacija
očiju, oštećenje biljnog zelenila, kao i efekat prelamanja svetla. Početkom 60-tih godina prošlog veka
izučavana je dnevna stopa smrtnosti, pri čemu je uočen njen porast sa povećanjem koncentracije sumpor
dioksida u vazduhu iznad 0,71 mg/m3
i suspendovanog dima iznad 0,75 mg/m3
. U isto vreme počinje
istraživanje uticaja pojedinih štetnih supstanci na ljudsko zdravlje. Cilj je bio da se ustanovi odnos
između smanjenja kvaliteta vazduha sa jedne strane i stanja ljudskog zdravlja i stope smrtnosti sa druge
strane. Ova istraživanja uključivala su zagađivače poput sumpor dioksida, čestičnih materija, oksidanata,
ugljen monoksida, oksida azota i ugljovodonika.
Razvoj nauke ostvaren je i putem stvaranja i unapređenja nauke o životnoj sredini, kao i poboljšanjem
samog kvaliteta naučih istraživanja. Tokom 80-ih godina prošlog veka razvijena je grana meterologije
koja se bavi ispitivanjem aerozagađenja, a između ostalog i kreiranjem modela zagađenja atmosfere.
Pored toga, razvijen je veći broj mernih instrumenata i metoda, kako bi se odgovorilo rastućim potrebama
za praćenje kvaliteta vazduha.
Tokom proteklih 40 godina nauka o životnoj sredini postala je zasebna disciplina, stvarajući poslovne
mogućnosti, uvećavajući obim dokumentovanosti i poboljšavajući bazu znanja. Ovo je dovelo do
različitih reagovanja naučnih krugova, ponekad i do suprotstavljenih stavova, ali uvek u cilju razjašnjenja
pitanja "Šta je dobra nauka?" i "Koliko treba da znamo pre nego što stupimo u akciju?".
1.1.3. Promene u društvu i ekonomiji
Rast stanovništva, industrijalizacija, uvećanje bogatstva i novi modeli društvenog ponašanja, predstavljaju
jedne od najznačajnijih promena u razvijenim zemljama u periodu od sredine devetnaestog do sredine
dvadesetog veka. Ove promene u društvu i ekonomiji zauzimaju treće mesto na skali uticajnih faktora u

5. programu aerozagađenja. Krajem devetnaestog veka neki od osnovnih uzročnika smrti bile su infektivne
bolesti, poput gripa, turbekuloze, trbušnog tifusa, malarije i veneričnih bolesti. Sa unapređenjem znanja o
lečenju pomenutih bolesti, prosečan životni vek je povećan sa 40 na 75 godina, a uzrok smrti su većinom
postale dugotrajne bolesti poput arterioskleroze, srčanih smetnji, kancera i drugih. Sve ove bolesti dugog
trajanja dovode se u vezu sa uslovima životne sredine, uključujući i aerozagađenje. Zapravo, može se reći
da je produženje prosečnog ljudskog veka donelo sa sobom uvećan rizik od bolesti uzrokovanih
aerozagađenjem. Ovo je i razlog što su, pre svega razvijene zemlje, postale veoma zainteresovane za
formiranje strategije u oblasti kontrole aerozagađenja.
Industrijska revolucija, koja je u osamnaestom veku započeta u Engleskoj, na kraju je omogućila veći
životni standard kroz uvećanje zarada zaposlenih. Međutim, industrijalizacija koja se pokazala veoma
povoljnom za standard čoveka kao pojedinca, imala je ogroman negativni uticaj na životnu sredinu, pre
svega u urbanim područjima. Pronalazak automobila, te razvoj automobilske industrije i tržišta, doveli su
do naglog porasta potrošnje goriva i uslovili su širenje problema aerozagađenja i na ruralne oblasti.
Briga za životnu sredinu predstavlja lukzuz koji mogu sebi da dopuste razvijene i bogate zemlje, dok je
problemu aerozagađenja daleko manje pažnje posvećeno u siromašnim zemljama, koje su inače pretežno
zaokupljene zadovoljenjem najosnovnijih potreba. Takođe, glavni pokretači akcija za očuvanje životne
sredine pripadaju redovima najmnogobrojnije srednje klase razvijenih zemalja. Danas se društveno
ponašanje sve više menja u pravcu pitanja vezanih za kvalitet života i zaštita životne sedine.
1.1.4. Aktivnosti na polju zaštite životne sredine i jačanje javne svesti
Dva krajnja faktora koji utiču na razvoj programa za kontrolu aerozagađenja predstavljaju rastuća svest
ljudi o pitanjima životne sredine, kao i razvoj aktivnosti za njeno očuvanje.
Koreni savremenog pokreta za zaštitu životne sredine dosežu do Evrope i Amerike devetnaestog veka, sa
prvim pokušajma da se ukaže na skupe posledice nebrige za čovekovu okolinu, kao što su širenje raznih
bolesti i rašireno zagađenje vazduha i voda. Međutim, tek nakon Drugog svetskog rata javlja se šira svest
o ovim problemima. Tada i počinje moderno doba brige o životnoj sredini, koje se sredinom dvadesetog
veka javlja zajedno sa pitanjima ljudskih prava, zaštite potrošača, zdravstvene zaštite i mnogim drugim
pitanjima koja su zaokupljala javnost tog doba. Istovremeno se osnivaju i pokreti za zaštitu životne
sredine čija je briga u početku bila usmerena na areozagađenje i zagađenje voda.
Jedan od značajnih podstrekača delovanja u oblasti životne sredine bila je knjiga Tiho proleće (Silent
Spring) objavljena 60-tih godina prošlog veka u SAD, atorke Rejčel Karson, u kojoj se iznose problemi
povećanog i nekontrolisanog korišćenja pesticida. Autorka je koristila nalaze istraživanja iz toksikologije,
ekologije i epidemiologije, koje je povezala u formu lako razumljivu političarima i široj javnosti. U knjizi
su razmatrana pitanja poput bioakumulacije insekticida rastvorenih u masnom tkivu riba i ptica koje se
hrane ribom, prirodne otpornosti nekih insekata na date otrove, kao i problem prirodnog raznošenja i
rasturanja otrovnih materija daleko od izvora njihovog nastanka. Kao rezultat ovog i sličnih izdanja,
javnost je bila kvalitetnije upućena u probleme životne sredine i njenog značaja za ljudsku vrstu.
Aktivnosti na polju zaštite životne sredine značajno su porasle tokom 60-tih godina dvadesetog veka, što
je između ostalog dovelo do organizovanja svetske manifestacije Dana Zemlje u proleće 1970. godine. Od
tada se Dan Zemlje obeležava prvog dana proleća svake godine i namenjen je jačanju svesti o prisutnim
problemima životne sredine. Jačanje ovih i sličnih aktivnosti dovelo je nadalje do osnivanja većeg broja

6. organizacija za očuvanje životne sredine, pre svega u razvijenim zemljama, a čija je osnovna uloga bila u
obrazovanju, razmeni znanja i razvoju nauke iz ove oblasti. Pored toga, neke od ovih organizacija imale
su sve veći uticaj u kreiranju državne politike, baveći se raznovrsnim problemima, od zaštite prirodnih
staništa pa do pitanja primene nuklearne energije, često podnoseći zvanične pritužbe protiv kompanija
koje ne pridaju dovoljnu pažnju primeni zakona iz oblasti zaštite okoline.
1.2. Propisi iz oblasti zaštite životne sredine
1.2.1. Propisi Evropske Unije
Ozbiljnija saznanja i norme vezane za problem zaštite životne sredine počinju da bivaju predmet
međudržavnih dokumenata u Evropi tek sredinom pedesetih godina prošlog veka. Izvori prava Evropske
unije u oblasti zaštite čovekove okoline i prava čoveka na zdravu životnu sredinu se mogu podeliti na dve
osnovne grupe:
 Primarni (osnovni) izvori i
 Sekundarni (izvedeni) izvori.
Primarne izvore predstavljaju osnivački ugovori evropskih organizacija: Pariski ugovor (1951), Rimski
ugovor (1957), Jedinstveni evropski akt (1986), Mastrihtski sporazum (1992). Kako su podaci o stanju
životne sredine postali alarmantni tek krajem 60-tih godina prošlog veka, osnivački akti iz 50-tih godina
ne sadrže preciznije odredbe u oblasti prava coveka na zdravu životnu sredinu. Na konferenciji UN u
Stokholmu (1972) doneta je odluka o sprovođenju „Akcionih planova“ u oblasti zaštite čovekove
okoline,kojima treba izvršiti zaštitu, očuvanje i unapređenje zdrave životne sredine.
Jedinstveni evropski akt iz 1986. godine sadrži poglavlje koje govori o zaštiti čovekoveokoline i uvodi
brojne novine u ovu oblast. Prioritetni zadaci postaju: zaštita, unapređenje i očuvanje čovekove okoline,
zaštita zdravlja ljudi i racionalno korišćenje prirodnih resursa. Mastrihtski sporazum iz 1992. godine daje
Evropskoj Uniji visoka ovlašćenja u ovoj oblasti, a koja se odnose na: zaštitu okoline, racionalno
korišcenje i zaštitu prirodnih resursa, zaštitu zdravlja ljudi, potrebu za udruživanjem članica i pravljenje
evropskih organizacija u cilju rešavanja lokalnih, regionalnih i planetarnih problema koji štetno utiču na
okolinu. Amsterdamski ugovor iz 1997. godune potvrdjuje odredbe Mastrihtskog sporazuma, ali navodi
da je neophodno da politika zaštite covekove okoline bude integrisana u javnu politiku i aktivnosti unije.
Akcioni plan Evropske Unije koji se primenjuje od 2002. godine sadrži niz ciljeva i principa, kao i mera
koje treba primeniti. Kao prioritetne oblasti navedene su:
1. Klimatske promene, smanjenje emisije gasova, smanjenje efekata staklene bašte i smanjenje
stepena zagadjenja ispod standarda zapisanih u Kjoto sporazumu;
2. Zaštita biodiverziteta u cilju obnavljanja biljnih i životinjskih vrsta i njihovog funkcionisanja;
3. Životna sredina i zdravlje, odnosno povećanje kvaliteta životne sredine do nivoa koji ne ugrožava
zdravlje ljudi;
4. Održivo upravljanje izvorima i otpadima kroz racionalnu eksploataciju obnovljivih i
neobnovljivih izvora, koji ne smanjuju kapacitete životne sredine, putem reciklaže otpada i
povećanja produktivnosti izvora.
Sekundarne izvore prava Evropske Unije iz oblasti zaštite čovekove okoline čne dve grupe dokumenata:

7.  I grupa: uredbe, odluke i uputstva i
 II grupa: rezolucije, preporuke i mišljenja.
Prva grupa predstavlja pravno obavezujuce dokumente, dok drugoj grupi pripadaju dokumenti koji nisu
obavezujuci, ali imaju moralnu snagu.
Neki od sekundarnih izvora prava Evropske Unije u oblasti zaštite životne sredine:
 U oblasti zaštite vazduha, jedan od najznacajnijih dokumenata je Direktiva br. 96/62/EC Saveta
ministara EU o proceni kvaliteta vazduha i upravljanju iz 1996.godine.
 U oblasti zaštite voda, jedan od najznacajnijih dokumenata je Direktiva 2000/60/EC Evropskog
parlamenta zajedničkog okvira akcije u oblasti politike voda.
 U oblasti ugroženih biljnih i životinjskih vrsta, jedan od najznacajnijih dokumenata EU je Uredba
Saveta ministara br. 338/97/EC o zaštiti vrsta divlje flore i faune putem regulisanja njihove
trgovine.
 U oblasti zaštite od buke najznacajniji dokument je direktiva Evropskog parlamenta 2002/49/EC
u vezi sa procenom i upravljanjem bukom u životnoj sredini.
1.2.2. Propisi Republike Srbije
Prve zakonske odredbe o zaštiti čovekove okoline kod nas stupaju na snagu sredinom sedamdesetih
godina prošlog veka sa usvajanjem Zakona o udruženom radu, koji je sadržavao član o Zaštiti i
unapređenju čovekove sredine. Time je ova oblast počela da biva predmet interesovanja sve većeg broja
društvenih, ekonomskih i političkih institucija u tadašnjoj SFRJ. Danas, u strukturama vlasti Republike
Srbije postoje odgovarajući organi koji se bave problematikom zaštite životne sredine od nivoa opština pa
do republičkog nivoa. Tako, u lokalnim samoupravama, opštinama i gradu, postoje odeljenja i
sekretarijati, zaduženi za bavljenje životnom sredinom.
Zvaničnom regulativom Republike Srbije, ova oblast definisana je Zakonom o zaštiti životne sedine iz
2004 godine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04). Ovim zakonom "uređuje se integralni sistem zaštite
životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini
i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici". Neki od karakterističnih izraza i
njihova tumačenja koji se pominju u ovom Zakonu su sledeći: životna sredina, kvalitet životne sredine,
prirodne vrednosti, katastar zagađivača, postrojenje, zagađivanje životne sredine, kapacitet životne
sredine, ugrožena životna sredina, zagađivač, zagađujuće materije, opterećenje životne sredine,
degradacija životne sredine, emisija, imisija, najbolje dostupne tehnike i dr.
Osim pomenutog Zakona o zaštiti životne sredine, kao osnovnog dokumenta u ovoj oblasti, usvojeni su i
drugi zakoni koji detaljnije uređuju određene aspekte na polju životne sredine, meću kojima možemo
izdvojiti sledeće: Zakon o zaštiti vazduha i Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini. Na republičkom
nivou usvojene su i odgovarajuće uredbe kojima se propisuju specifični kriterijumi za datu oblast zaštite
životne sredine:
 Uredba o kriterijumima za određivanje najboljih dostupnih tehnika, za primenu standarda
kvaliteta, kao i za određivanje graničnih vrednosti,
 Uredba o listi industrijskih postrojenja i aktivnosti u kojima se kontroliše emisija isparljivih
organskih jedinjenja,

8.  Uredba graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduhu,
 Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha,
 Uredba o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vodi i rokovima za njihovo
dostizanje,
 Uredba o indikatorima buke i dr.
1.3. Pojmovi i definicije
1.3.1. Ekologija i zaštita životne sredine
Često se pojmovi ekologija i zaštita životne sredine koriste kao sinonimi, iako oni to nisu. Ekologija (od
grčkog: oikos - kuća; logia - nauka) predstavlja nauku o izučavanju odnosa između živih bića, kao i
njihovog odnosa prema prirodnom okruženju. Zaštita životne sredine predstavlja uži pojam od ekologije i
ne obuhvata naučna istraživanja, već predstavlja skup mera i akcija za zaštitu okoline.
1.3.2. Aerozagađenje
Aerozagađenje se može difinisati kao: Uslovi atmosfere u kojima su određene supstance prisutne u
takvim koncentracijama u kojima mogu da proizvedu neželjene efekte na čoveka i njegovu okolinu.
Supstance koje zagađuju vazduh (aerozagađivači, aeropolutanit) uključuju gasove (SOx, NOx, CO,
ugljovodonike i dr.), čestične materije (dim, prašinu, aerosole), radioaktivne materijale i drugo. Većina
ovih supstanci je prisutna u atmosferi u niskim (prirodnim) koncentracijama i kao takve uobičajeno se
karakterišu kao bezopasne. Shodno tome, određena supstanca se smatra aero-zagađivačem isključivo u
slučajevima kada je njena koncentracija relativno visoka u odnosu na prirodne vrednosti i kada može da
prouzrokuje neželjene efekte.
1.3.3. Vazduh i atmosfera
Vazduh predstavlja neposrednu fizičku okolinu svih živih bića na kopnu. Sastoji se od azota (78%),
kiseonika (21%), argona (0,9%), ugljen dioksida (0,035%) i veoma malog procenta drugih gasova.
Takođe, u vazduhu su prisutni i vodena para (vlažnost vazduha) i suspendovane materije u vidu čestica.
Atmosferu čine slojevi vazduha podeljeni u četiri različite zone, sa svojstvenim temperaturnim
karakteristikama u zavisnosti od nivoa apsorpcije sunčeve energije: Troposfera, Stratosfera, Mezosfera i
Termosfera. Razumevanje ovih slojeva pomaže nam u sagledavanju načina na koji atmosfera funkcioniše.
Troposfera predstavlja sloj atmosfere neposredno u kontaktu sa površinom Zemlje. Visine do 16 km na
ekvatoru i do 8 km na polovima. Usled gravitacije i stišljivosti vazduha, troposfera sadrži ≈ 80% od
ukupne mase atmosfere. Temperatura naglo opada sa porastom visine, sve do oko -60o
C, kada nastupa
reverzibilan temperaturni gradijent koji stvara tropopauzu.

9. Karakteristike troposfere:
 Sav život odvija se u ovoj zoni.
 Sadrži gasove, vodenu paru i čestice.
 Vreme zadržavanje čestica je kratko usled
padavina, gravitacije i vetra.
 Velika brzina mešanja usled vetra.
Stratosfera počinje od tropopauze i dostiže visinu
od oko 50 km. Temperature su stabilne ili se
povećavaju sa porastom visine.Iako je znatno
razređenija, ima sličan sastav kao i troposfera, osim
dve bitne komponente: oko 1000 puta veći frakcioni
sadržaj ozona i oko 100 puta manji sadržaj vodene
pare.
Karakteristike stratosfere:
 Praktično bez vodene pare i čestica.
 Varijabilna koncentracija ozona.
 Sporo mešanje gasova.
 Zagađivači koji ulaze u ovu zonu zadžavaju
se duže vreme usled male brzine mešanja.
Mezosfera predstavlja zonu iznad stratosfere u kojoj se temperatura ponovo snižava, sve do oko -80o
C.
Termosfera predstavlja zonu od 80 pa do 1600 km, koju karakteriše prisustvo jonizovanih gasova, kao i
veoma visoke temperature nastale usled dejstva energetski jake sunčeve radijacije na molekule u ovoj
zoni. Niži slojevi termosfere nazivaju se jonosfera i predstavljaju mesto pojave polarne svetlosti. Ne
postoji jasna gornja granica atmosfere; pritisak i gustina polako opadaju i sastav poprima karakteristike
međuzvezdanog prostora, sačinjenog od helijuma i molekula vodonika.
1.3.4. Temperaturna inverzija
Stanje pri kome temperatura atmosfere raste sa nadmorskom visinom umesto da opada naziva se
temperaturnom inverzijom. Tom prilikom hladniji vazduh biva prekriven slojem toplijeg vazduha. Ova
pojava se može javiti usled nailaska fronta hladnog vazduha ili može biti vezana za ponašanje sistema sa
visokim vazdušnim pritiskom.
Međutim, za problem aerozagađenja od bitnog značaja jeste pojava "površinske" temperaturne inverzije,
koja nastaje hlađenjem površinskog sloja vazduha tokom noći. Nakon zalaska sunca, zemlja veoma brzo
gubi toplotu i hladi vazduh koji je sa njom u kontaktu. Imajući u vidu da je vazduh slab provodnik
toplote, slojevi vazduha iznad površinskog ostaju i dalje topli. Iako je ovaj uobičajeni vid temperaturne
inverzije uglavnom kratkotrajan (usled dnevnog zagrevanja površine i mešanje vazduha usled vetra),
postoje uslovi koji pogoduju njenom intenzivnijem razvoju, kao što su periodi mirnog vremena, čisto
nebo i duge noći. Mirno vreme, bez vetra, sprečava mešanje između toplijeg sloja vazduha i hladnijeg
površinskog sloja; dok čisto nebo ubrzava hlađenje površine. Duge noći omogućuju duži period hlađenja
zemlje i time doprinose većem smanjenju temperature površinskog sloja vazduha. Samim tim se

10. temperaturna inverzija češće javlja tokom zimskih meseci.
Metereološki uslovi poput polja visokog pritiska, kao i
topografske karakteristike datog područja (doline reka, kotline)
mogu dalje da pospeše nastajanje temperaturne inverzije i njeno
održavanje i do nekoliko dana.
Atmosferska temperaturna inverzija utiče na disperziju
polutanata tako što sprečava ili smanjuje njihovo vertikalno
mešanje.
1.3.4. Izvori i podela zagađujućih materija
Izvori aerozagađenja mogu biti prirodni i veštački. Prirodno zagađenje vazduha nastaje usled vulkanskih
erupcija, šumskih požara, kao posledica erozije vetra koji nosi čestice prašine (peščan ili pustinjske oluje)
ili razgradnjom organskih materija (biljnog i životinjskog porekla) usled čega dolazi do emitovannja
metana u atmosferu. Veštačke izvore aerozagađenja čine: transport, sagorevanje goriva iz stacionarnih
izvora, industrijski procesi, odlaganje čvrstog otpada i drugo.
Zagađujuće materije u atmosferi dele se na primarne i sekundarne. Primarne zagađujuće materije - nalaze
se u atmosferi u vidu u kome su emitovane iz izvora (direktno se emituju u atmosferu). Sekundarne
zagađujuće materije - formiraju se u atmosferi putem hemijskih i foto-hemijskih reakcija koje uključuju i
primarne zagađujuće materije.

11. 1.3.5. Primarne zagađujuće materije
Ugljen monoksid (CO)
 Otrovan gas bez boje i mirisa; nusprodukt sagorevanja fosilnih goriva.
 Vezuje se za hemglobin gradeći karboksi-hemoglobin (COHb), čime se smanjuje sposobnost
hemoglobina da prenosi O2.
 CO i CO2 - gasovi "staklene bašte".
Oksidi azota (NOx)
 Azot monoksid (NO) emituje se direktno iz vozila i
industrijskih izvora.
 Reakcijom sa kiseonikom iz vazduha NO stvara
azot dioksid (NO2).
 Uzrokuju problem kiselih kiša i efekat "staklene
bašte".
Oksidi sumpora (SOx)
 Sumpor dioksid (SO2) je bezbojan gas sa jakim neprijatnim mirisom.
 Oksidi sumpora uglavnom nastaju sagorevanjem uglja.
 Odgovorni su za problem kiselih kiša.
Organska isparljiva jedinjenja (volatile organic compounds - VOC)
 Ugljovodonici: široka grupa organskih jedinjenja (na pr. CH4 - metan)
 Nastaju usled nepotpunog sagorevanja i kao lako isparljive materije iz rafinacije nafte, bojenja,
sušenja i drugih industrijskih procesa.
 Neka od ovih jedinjenja vezuju se za nastanak fotohemijskog smoga i gasova "staklene bašte";
mogu biti kancerogena i otrovna.
Čestične materije (prašina, pepeo, dim, soli)
 Sagorevanjem u manjku kiseonika dolazi do stvaranja čađi (na primer emisija iz dizel motora);
sagorevanjem uglja stvara se pepeo.
 Prirodnim putem: polen, prašina, šumski požari, erupcije vulkana i dr.
 ČM10 (veličine do 10 μm) - zadržavaju se u plućima; ČM2,5 (veličine do 2,5 μm) - mogu da uđu u
krvotok.
Teški metali i dioksini
 Ukoliko reaktanti u procesima (gorionici, sušare, hemijski reaktori) sadrže metale, može doći do
njihovog emitovanja u atmosferu.
 Ukoliko goriva sadrže hlor, može doći do stvaranja visoko toksičnih i kancerogenih dioksina
(aromatska jedinjenja hlora).

12. 1.3.6. Sekundarne zagađujuće materije
Sumporna kiselina (H2SO4)
 Osnovni uzročnik kiselih kiša.
Azot dioksid (NO2)
 Otrovan braon gas. Uglavnom kao sekundarni polutant (NO veoma brzo reaguje sa vazduhom i
stvara NO2).
Ozon (O3)
 Bezbojan do svetlo plavi gas, rezak i slatkog mirisa. Uzrokuje iritaciju sluzokože nosa i grla.
Oksidativni agens.
 Troposferni ozon: veštački polutant, komponenta fotohemijskog smoga u donjim slojevima
atmosfere.
 Stratosferni ozon: osnovna komponenta koja upija UV zračenje u gornjim slojevima atmosfere.
1.3.7. Smog
Smog Predstavlja vid aerozagađenja sa najopasnijim uticajem
po ljudsko zdravlje, koji se javlja u najmanje dva osnovna tipa:
sumporni i fotohemijski smog.
Tip smoga Sumporni Fotohemijski
Izvor
Sagorevanje fosilnih goriva koja u sebi
sadrže sumpor (na pr. loženje uglja).
Drugi izvori: proces dobijanja sirovog
ulja i prerada metalnih ruda.
Industrija i saobraćaj.
U urbanim sredinama javlja se pretežno
usled visokog nivoa putničkog i teretnog
saobraćaja.
Period max.
koncentracije
Zimi u jutarnjim časovima Leti u ranim popodnevnm časovima
Izgled zeleno-crna izmaglica braon-bež izmaglica

13. Sumporni smog potiče od visoke koncentracije oksida sumpora (SOx) u vazduhu, pri čemu se štetni
efekti povećavaju pri povećanoj vlažnosti vazduha i pri visokim koncentracijama čestičnih materija.
Istorijski je vezan za pojavu Industrijske revolucije i za velike industrijske centre (poput Londona), gde se
ugalj koristio za zagrevanje, ali i za topljenje ruda gvožđa. Samim tim zagađenje se nagomilavalo u
gradovima.
Dva osnovna sastojka, sumpor dioksid i vodena para, postaju izuzetno štetni nakon međusobne hemijske
reakcije, kada dolazi do stvaranja sumporne kiseline (H2SO4). Samim tim, ima slične efekte kao i "kisela
kiša" (šteti vegetaciji, erodira građevine i sl.).
Formiranje sumpor dioksida:
 sagorevanjem materijala koji sadrže sumpor: S + O2 → SO2
 preradom metalnih ruda:
4 FeS2 + 11 O2 → 2 Fe2O3 + 8 SO2
2 ZnS + 3 O2 → 2 ZnO + 2 SO2
HgS + O2 → Hg + SO2
 sagorevanjem vodonik sulfida (i organsko sumpornih jedinjenja):
2 H2S + 3 O2 → 2 H2O + 2 SO2
Nastajanje "kisele kiše":
 Tokom sagorevanja uglja dolazi do oksidacije sumpora i emitovanja SO2, koji potom u atmosferi
reaguje i stvara sumpornu kiselinu:
SO2 + OH → HSO3
HSO3 + O2 → SO3 + HO2
SO3 + H2O → H2SO4
 Sumporna kiselina se abzorbuje na vodene kapi i u vidu aerosola biva deponovana na zemlju -
kisele kiše...
 ... takođe podrazumevaju i formiranje azotne kiseline: OH + NO2→ HNO3
Fotohemijski smog je danas je znatno učestaliji i opasniji oblik zagađenja. Potiče uglavnom od emisije
primarnih polutanata iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem: oksida azota, para ugljovodonika,
ugljeničnih čestica. Sunčevi zraci u donjim slojevima atmosfere uzrokuju fotohemijske reakcije, te se od
primarnih polutanata formiraju sekundarni polutanti (ozon, PAN, azotni i sumporni aerosoli,
ugljovodonični aerosoli i dr.)
Formiranje fotohemijskog smoga:
 Oksidacija NO u NO2
2NO + O2 →2NO2
NO + O3 → NO2 + O2

14.  Fotolitičke reakcije - sunčeva svetlost uzrokuje fotolizu različitih jedinjenja u manje fragmente:
NO2 + hv → O + NO izloženost sunčevoj svetlosti (290-320 nm)
O + O2 + M → O3 + M M (N2, O2, Ar itd.)
O + H2O → 2OH
i
NO + NO2 + H2O → 2HNO2
HNO2 + hv → NO + OH izloženost sunčevoj svetlosti (290-320 nm)
PAN (Peroxyacytyl nitrate) - C2H3O5N:
 Sastojak fotohemijskog smoga; iritira oči i štetan je za pluća; oštećuje biljke.
 Nastaje reakcijom azot dioksida (NO2) sa isparljivim organskim jedinjenjima (VOC) u vazduhu i
pod dejstvom sunčevog zračenja.

15. 1.4. Problem aerozagađenja u drvnoj industriji
U ranom periodu razvoja drvne industrije, ekološka pitanja, odnosno pitanja zaštite životne
sredine, imala su skoro zanemarljivi udeo u odlučivanjima vezanim za izgradnju i puštanje u rad
postrojenja za preradu drveta. Međutim, danas kada je briga o osetljivim klimatskim promenama
postala globalni problem, ova pitanja predstavljaju važan segment kako početnih, tako i
operativnih investicja u proizvodnji. U nekim slučajevima, ekološki aspekti proizvodnje mogu
pokrenuti ili zaustaviti dati projekat. Time je i pitanje ekološke podobnosti postalo jedno od
najvećih izazova industrije na svetskom nivou, sa tendencijom da u bliskoj budućnosti ekološki
zahtevi postanu još strožiji. Shodno tome, veoma su važna saznanja o sadašnjim i budućim
rešenjima kako bi se jedna proizvodnja učinila ekološki prihvatljivom.
Usklađivanje sa ekološkim standardima zahteva potpunu organizacionu predanost svake fabrike.
Oprema za prečišćavanje nusprodukata proizvodnje štetnih po okolinu, postala je jednako važan
deo svakog postrojenja, kao i bilo koja procesna oprema, te se sa istom pažnjom mora održavati
u cilju obezbeđenja ekološke podobnosti proizvodnje. Sa druge strane, neuspeh u ispunjavanju
ekoloških zahteva može dovesti do skupih sudskih parnica, plaćanja ekološke štete, te i do
prestanka rada fabrike. Pored toga, čak i naizgled neznatni ekološki propusti (zagađenje okoline
niskog nivoa) mogu dovesti do nepopravljivih posledica po ugled jedne kompanije i otežati
pribavljanje dozvola za gradnju i puštanje u rad budućih fabrika.
Fabrike za proizvodnju proizvoda i ploča na bazi drveta pripadaju grupi procesnih tehnologija
koje sa sobom nose i određeni uticaj po okolinu. U ovom tekstu dat je pregled postojećih
tehnologija koje se koriste u proizvodnji ploča na bazi drveta, a u cilju smanjenja emisije štetnih
gasova i čestičnih materija.
1.4.1. Faktori uticaja po okolinu i na zdravlje zaposlenih
Kao što je i ranije pomenuto, pitanja ekologije imaju veliku ulogu u izgradnji novih proizvodnih
postrojenja. U pokušaju da se najveći deo pažnje usmeri na očigledne izvore zagađenja, neki
drugi ekološki aspekti ponekad se mogu prevideti ili podceniti. Veoma je važno da se u početnim
fazama planiranja fabrike, kvalitetno uoči i pravilno proceni njen ukupan ekološki uticaj. Shodno
tome, dobri odnosi i saradnja sa zajednicom od vitalnog su interesa u ranim fazama projekta.
Izbor lokacije fabrike je ključni faktor u
pravovremenom sprečavanju ili smanjenju
budućih problema. Fabrike za preradu drveta
koje su smeštene u neposrednoj blizini
stambenih naselja postaju laka meta mogućih
pritužbi, pošto je iz praktičnih razloga
nemoguće poptuno izbeći njihov uticaj po
okolinu, bez obzira na to koliko pažljivo bio
izveden sistem ekološke zaštite. Stoga je u

16. početnoj fazi projetkovanja fabrike i izbora njene lokacije neophodno uzeti u obzir pojave kao
što su buka, mirisi, emisija štetnih gasova, teretni saobraćaj i dr.
Buka takođe predstavlja važan faktor uticaja na okolinu. Za proizvodne mašine sa visokim
nivoom buke (kao što su na primer, tračne testere, iverači i defibratori) treba predvideti
odgovarajuće sisteme za smanjenje buke ili zvučnu izolaciju.
Saobraćaj, a pre svega kamionski transport, može
izazvati pojavu prašine, što se u velikoj meri može
izbeći asfaltiranjem ključnih transportnih puteva
do same fabrike. Dodatni uticaj o kome takođe
treba voditi računa pri izboru mesta fabrike
predstavlja i učestalost teretnog saobraćaja. Na primer, javnost neće blagonaklono gledati na
slučaj kada fabrički kamoni protutnje pored škole deset puta u toku jednog sata. Iz tog razloga,
mogući putevi do fabrike treba dobro da se analiziraju, a saobraćaj da se isplanira u cilju što
manjeg uticaja na lokalnu zajednicu.
Drvna prašina, koja se redovna javlja u fabrikama za preradu drveta, mora biti pravilno
sakupljena i skladištena ili iskorišćena u okviru fabrike. Ovi postupci moraju postati redovna
praksa. U fabrikama za preradu drveta javljaju se i neprijatni mirisi. Ovu pojavu je teže
eliminisati, ali se sa istom pažnjom treba posvetiti i ovom problemu prilikom projaktovanja
fabrike. Smanjenje emisionih tačaka i dobra kontrola emisije iz sušara i vrelih presa neizbežno će
dovesti do smanjenja emisije neprijatnih mirisa. Ustajali i plesnivi mirisi od okoranog drvnog
otpada, te od bazena za čuvanje trupaca ili sa stovarišta trupaca predstavljaju, nažalost, prirodne
nus-pojave koje je teško kontrolisati.
Profesionalna briga o zdravstvenoj zaštiti i zaštiti na radu od strane zaposlenih u fabrici je
osnov za pravilno rukovođenje proizvodnjom. Dizajn fabrike treba da bude u skladu sa
savremenim sigurnosnim standardima, a od zaposlenih se zahteva da budu obučeni za
odgovarajuće sigurnosne procedure, kao i za pravilno rukovanje opremom. Zaposleni, koji su po
prirodi posla duže vreme izloženi emisiji gasova ili supstanci štetnih po zdravlje, u obavezi su
da koriste zaštitnu opremu, kao na primer, zaštitna odela i zaštitne maske za disanje. U svakom
slučaju, treba se svim sredstvima potruditi da se izborom opreme i projektovanjem tenoloških
linija, u što većoj meri smanje štetni uticaji po okolinu.

17. 2. IZVORI EMISIJE IZ PROCESA PRERADE DRVETA I NJIHOV SASTAV
Fabrike za preradu drveta, a posebno fabrike koje proizvode ploče na bazi drveta, karakteriše
emisija štetnih materija iz većeg broja operacije. Ove tačke emisije (izvori emisije) često
podrazumevaju emitovanje različitih oblika štetnih materija. Na slici 2.1 prikazni su
karakteristični izvori emisije aerozagađenja iz procesa proizvodnje MDF ploča.
Slika 2.1. Izvori aerozagađenja iz procesa proizvodnje MDF ploča
2.1. Rukovanje drvetom, drvnim otpadom i proizvodima
Zagađivače iz operacija rukovanja drvetom, drvnim otpadom i proizvodima, u najvećoj meri čine
čestične materije u vidu drvne prašine. Drvna prašina nastaje u toku rukovanja drvetom na
stovarištima, ali i u fazama transporta, okoravanja, iveranja, prosejavanja i brušenja (slika 2.2).
Po svojoj prirodi, drvna prašina je lako raznosiv zagađivač, ali je kontrola njene emisije moguća
putem instalacije usisnih tačaka, odgovarajučim zatvaranjem procesne opreme, dobrim
održavanjem i pravilnim projektovanjem.
Gornje granice dozvoljene emisije za ovu operaciju u velikoj meri zavise od mesta na kome se
nalazi postrojenje za preradu drveta. Obično su ove granice više u ruralnim područjima, gde je
manja gustina industrijskih pogona i gde je područje koje pripada fabrici veće nego što je to
slučaj u urbanim sredinama.
operacije rukovanja
drvnom sirovinom i
izrada sečke
proizvodnja toplotne
energije;
direktno sušenje i
prosejavanje vlakana
vrelo presovanje
završna obrada

18. Slika 2.2. Neki od izvora drvne prašine u fabrikama prerade drveta
2.2. Sušenje
Furniri, iverje ili drvna vlakana suše se obično u sušarama velikog kapaciteta. Bez obzira na
način sušenja (mehaničko ili pneumatsko) i tip sušare (na pr. transportne, rotacione, mlazne
sušare i dr.), ova operacija koristi zagrejani vazduh za uklanjanje vlage iz drvnog materijala.
Shodno tome, proces sušenja predstavlja značajan izvor različitih vrsta zagađivača i to u obliku
oksida azota (NOx), ugljen monoksida (CO), čestičnih materija (drvne prašine) i organskih
isparljivih jedinjenja (volatile organic compounds - VOC) koje prevashodno čine formaldehid
(HCHO) i jedinjenja na bazi fenola.
Količina pomenutih zagađivača prevashodno zavisi od vrste i tipa drvnog materijala, temperature
sušenja i kapaciteta proizvodnje. Povećanje temperature sušenja uvećava emisiju VOC-a, pošto
uslovi povećane temperature favorizuju stvaranje ugljovodonika. Količina proizvedenih čestičnih
materija u velikoj meri zavisi od samog procesa proizvodnje (furnirske ploče, iverice, vlaknatice,
OSB), ali takođe zavisi i od vrste drveta i kvaliteta drvne sirovine. Zavisnost intenziteta emisije
zagađivača u odnosu na vrstu drveta potiče od razlika u fizičko-hemijskoj građi, što se opet
ogleda u različitim karaktristika termalne razgradnje drveta.
Uobičajeno, većina zagađivača iz ove faze javlja se u vidu pepela, drvne prašine i VOC-a.
Sakupljanje pepela i drvne prašine može se ostvariti relativno efikasno i pomoću jednostavnih
sistema, poput ciklona ili filter vreća. Međutim, uklanjanje VOC-a predstavlja veći problem
usled njihove gasovite prirode. VOC nastaje tokom samog procesa sušenja. Vlaga i temperature
gasa za sušenje stvaraju uslove pri kojima dolazi do kondenzovanja većine isparenih organskih
jedinjenja, što dovodi do formiranja veoma finog aerosola. Ovakav aerosol odgovoran je za
stvaranje "plave izmaglice", veoma česte pojave kod starijih postrojenja sušara.
Sub-mikronske čestice aerosola veoma je teško ukloniti mehaničkom filtracijom, te se u tu svrhu
danas primenjuju tehnologije zasnovane na principu elektrostatičkog prečišćavanja ili
sagorevanja. Pored toga, sadržaj vlage u gasu za sušenje i smolasta priroda VOC jedinjenja
predstavljaju stalni uzrok kvara na mernoj i kontrolnoj opremi.
Tokom proteklih godina razvijen je veći broj tehnologija koje značajno smanjuju emisiju
zagađivača iz sušara. Neka od ovih tehnoloških rešenja su sledeća:
 Regenerativna toplotna oksidacija (RTO)
rukovanje trupcima okoravanje rukovanje sečkom prosejavanje

19.  Regenerativna katalitička oksidacija (RCO)
 Biofitracija
 Skruberi
 Vlažni elektrostatički precipitatori (WESP)
 Elektrostatičke filter vreće (EFB)
Pored toga, upotreba novihijih sistema za stvaranje toplotne energije i transport u fazi sušenja,
značajno smanjuju nivo emitovanih zagađivača iz ovog procesa.
2.3. Vrelo presovanje
Emisija zagađivača iz vrelih presa može se klasifikovati kao kontinualna ili diskontinualna, što
zavisi od tipa primenjene prese. U ranijim vremenima proizvodnje, emisija iz prese nije bila
kontrolisana. Stvoreni gasovi u prostoriji prese direktno su se oduvavali u spoljnu sredinu
pomoću jakih ventilatora ili krovnih izduvnih instalacija. Savremeni propisi o zašti životne
sredine isključuju u potpunosti ovakvu nekontrolisanu emisiju zagađivača.
Emisije stvorene u vreloj presi uključuju zagađivače poput NOx, CO, čestičnih materija i VOC-a
u vidu formadehida i fenolnih jedinjenja. Kvalitet i količina ovih zagađivača zavise od faktora
kao što su drvna vrsta, tip i količina veziva, temperatura presovanja i proizvodnost linije. Najveći
udeo u emisiji iz prese imaju organska jedinjenja i formaldehid, a njihov nivo zavisi od drvne
vrste i tipa veziva. Promena tipa veziva može značajno da utiče na smanjenje emisija iz prese, ali
može imati i štetan uticaj na kvalitet proizvoda. Ovakav pristup se veoma retko primenjuje kao
praktično rešenje.
Savremene instalacije presa podrazumevaju njeno delimično ili potpuno zatvaranje u cilju
zadržavanja i hvatanja emitovanih zagađivača koji se potom odvode na prečišćavanje (slika 2.3).
Protok vazduha iz prese u izduvnoj cevi kreće se između 1700 do 3400 m3/min. Prikupljeni
gasovi odvode se putem venilatora do uređaja za prečišćavanje (kontrolu emisije), najčešće u
vidu regenerativnih toplotnih oksidatora (RTO) ili vlažnih elektrostatičkih precipitatora (WESP).
Izbor optimalne tehnologije zavisi od tačne količine i karakteristika zagađivača, kao i od
investicionih i operativnih troškova datog uređaja.

20. Slika 2.3. Sistem ekstrakcije gasova iz vrele prese
Jedno od novih tehnoloških rešenja na liniji prese, zasniva se na upotrebi izlaznog gasa iz prese u
cilju povraćaja toplotne energije. U ovom postupku, VOC jedinjenja bivaju sagorena u
gorionicima energetskog postrojenja (toplane). Tako dobijeni vreli gasovi mešaju se sa svežim
vazduhom za potrebe sušenja, a tek nakon sušare odvode se na prečišćavanje. Ovakav sistem
veoma je pogodan za moderne kontinualne prese kod kojih je emisija zagađivača ujednačenog
karaktera i relativno niskog zapreminskog protoka vazduha.
Bio-filtracija se takođe pokazala kao jedna od tehnologija koja se može efikasno primeniti za
prečišćavanje emitovanih zagađivača iz vrelih presa.
2.4. Završna obrada
Završna obrada u širem značenju obuhvata sve one faze kroz koje prolazi proizvod od trenutka
kada napusti vrelu presu. Završna obrada može da obuhvati faze poput formatnog obrezivanja,
brušenja, oplemenjavanja, zaštite ivica, obeležavanja i dr. Primarni oblici emisije uglavnom
predstavljaju čestične materije i VOC jedinjenja. Emisija čestičnih materija, odnosno drvna
prašina, najvećim delom je ograničena na faze rezanja i brušenja (slika 2.4). Stvorena drvna
prašina sa ovih faza tretira se putem konvencionalne opreme za prikupljanje i prečišćavanje
prašine. VOC jedinjenja se uglavnom stvaraju tokom faza premazivanja ivica i farbanja i u
određenom stepenu tokom brušenja. Usled gasovite prirode VOC jedinjenja, njihovo prikupljanje
iz ovih faza je veoma otežano i zahteva kvalitetan dizajn procesa, zatvaranje opreme i dobru
ventilaciju, a u cilju smanjenja koncentracija emisije na radnom mestu.

21. Slika 2.4. Linija brušenja i sistem za odvođenje emisije zagađivača
2.5. Proizvodnja toplotne energije
Postrojenja za toplotnu energiju (toplane) proizvode vrelo termo-ulje za presu i vreli gas za
sušare. Kao svoje primarno gorivo, ovi sistemi uglavnom korste drvni otpad, a kao sekundarno,
pomoćno gorivo, koriste prirodni gas ili naftu. Emisija zagađivača predsavlja produkte
sagorevanja uobičajene za ova fosilna goriva, kao što su sumpor dioksid (SO2), NOx, čestične
materije (uglavnom pepeo) i CO. Sistemi za prečišćavanje zagađivača iz toplane uglavnom se
zasnivanju na konvencionalnim uređajima poput multi-ciklona, elektrostatičkih precipitatora
(ESP), filter vreća i u nekim slučajevima i skrubera. Takođe koriste se i gorionici za NOx.

22. 3. SISTEMI KONTROLE AEROZAGAĐENJA
Zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije definiše najbolje dostupne tehnike kao:
najefektivnije i najnaprednije faze u razvoju određenih aktivnosti i način njihovog obavljanja
koji omogućava pogodniju primenu određenih tehnika za zadovoljavanje graničnih vrednosti
emisija koje su projektovane tako da spreče ili gde to nije izvodljivo, smanje emisije i uticaj na
životnu sredinu u celini.
Da bi se pravilno pristupilo problemu kontrole zagađenja neophodno je poznavanje sledećih
elemenata:
 Izvor zagađenja koje se emituje u okolinu:
 iz proizvodnje (tj. iz pojedinih tehnoloških operacija),
 iz gotovog proizvoda.
 Tip i sastav zagađivača (slika 3.1):
 koncentracija pojedinih supstanci u emisiji zagađivača,
 dinamika emisije zagađivača i koncentraciju štetnih supstanci u proizvodnom
prostoru.
 Postupci za suzbijanje aerozagađenja i dovođenje emisije aerosola u zakonom propisane
granice.
Slika 3.1. Osnovni predstavnici zagađivača iz procesa prerade drveta

23. Danas se u industriji ploča na bazi drveta primenjuju različita tehnološka rešenja za kontrolu
emisije zagađivača. Neke od ovih tehnologija postoje već duži niz godina, dok su neke tek od
skora u primeni i predstavljaju naprednija rešenja, razvijena u cilju ispunjavanja sve oštrijih
propisa za zaštitu životne sredine. Kao što je i ranije pomenuto, kvalitet i kvantitet emisije
zagađivača zavisi od brojnih faktora. Shodno tome, izuzetno je važan pravilan izbor
odgovarajuće opreme za zaštitu životne sredine, koji odgovara svakom pojedinom izvoru, a u
cilju postizanja maksimalne moguće efikasnosti uglanjanja zagađenja (tabela 3.1).
Neke od konvencionalnih tehnologija su sledeće:
 Taložne komore,
 Primarni i sekundarni cikloni,
 Suvi elektrostatički precipitator (ESP),
 Vlažni elektrostatički precipitator (WESP),
 Skruberi,
 Kućište sa filter vrećama,
 Elektrostatički filter tepih (EFB),
 Regenerativna toplotna oksidacija (RTO),
 Regenerativna katalitička oksidacija (RCO),
 Selektivna katalitička redukcija (SCR),
 Biofitracija,
 Tračno sušenje,

24. Tabela 3.1. Pregled tehnologija za kontrolu emisije u industriji ploča na bazi drveta
Sistem
Zagađivači1
Invest.
troškovi
2
Operat.
troškovi
2ČM ČM10 VOC FA
Fenol
i
SO2 NOx CO
Cikloni B - - - - - - - A A
Vlažni
cikloni
B D D D D - - - A A
Suvi ESP A D D D D - - - B-C B
Filter vreće B D D D D - - - B A
WESP B B B B B - - - B-C B
EFB B B B B B - - - C B
RTO C D A A A - - B C C
RCO C D A A A - - B C C
Biofiltracija B B B B B - - - C A
Skruberi C C C C C A D D B B
1 Sposobnost sistema za prečišćavanje: A - odlična, B - dobra, C - zadovoljavajuća, D - slaba;
2 Nivo troškova: A - niski, B - srednji, C - visoki.
3.1. Taložne komore
Sistemi taložnih komora služe za uklanjanje krupnijih čestica iz emisije otpadnog gasa. U
osnovi, predstavljaju velike kutije kroz koje prolazi otpadni gas, pri čemu se suspendovane
čestice talože pod dejstvom gravitacije. Brzina protoka vazduha ili gasa kroz komoru veoma je
niska, kako ne bi došlo do povlačenja i ponovnog unošenja nataloženih čestica u glavni tok.
Slika 3.2. Princip rada teložne komore
Princip rada taložnih komore zasniva se na upotrebi gravitacione sile (gravitaciono taloženje
čestica), te predstavlja najednostavniji način uklanjanaj čestica iz toka otpadnog vazduha.
Prednosti: 1) jednostavna konstrukcija i niska cena, 2) nizak pad pritiska, 3) sakupljanje čestica
bez upotrebe vode.

25. Nedostaci: 1) zahtevaju veliki prostor, 2) uklanjanje čestica veličine preko 50 mikrona i 3)
nemaju sposobnost smanjenja emisije NOx, SO2, CO ili VOC-a.
Imajući u vidu neefikasnost uklanjanja sitnih čestica i praktičnu nemogućnost uklanjanja štetnih
gasova, taložne komore se uglavnom koriste zajedno sa drugim sistemima kontrole zagađenja,
pri čemu predstavljaju primarne (ulazne) uređaje, koji uklanjaju krupnije čestice i prašinu iz
otpadnog gasa.
3.2. Primarni i sekundarni cikloni
Upotreba ciklona u drvnoj industriji poseduje dugogodišnju istoriju. Primarni i sekundarni
cikloni uglavnom se postavljaju na izlazu iz sušara, sa dvojakom funkcijom: 1) separacija
usitnjenog drvnog materijala iz vazdušnog toka i 2) prečišćavanje izlaznog vazduha putem
uklanjanja zaostalih otpadnih čestica. Cikloni se uglavnom koriste u sistemima za sakupljanje
prašine, tamo gde čestične materije predstavljaju jedini oblik emisije zagađivača.
Prednost: efikasno sakupljanje čestica.
Nedostatak: nemaju sposobnost smanjenja emisije NOx, SO2, CO ili VOC-a.
Kao i u slučaju taložnih komora, cikloni su takođe ograničeni na uklanjanje čestičnih materija, te
se u sistemu kontrole aerozagađenja uglavnom kombinuju sa drugim uređajima za kontrolu
emisije otpadnih gasova.
Princip rada ciklona prikazan je na slici 3.3. Unutar svakog ciklona stvara se kontrolisano
turbulentno kretanje gasova (spoljnji padajući vrtlog i unutrašnji uspinjući vrtlog). Ovo dovodi
do izdvajanja lebdećih čestica koje padaju u komoru za prikupljanje ispod ciklona
Slika 3.3. Princip rada ciklona

26. 3.2.1. Multiciklonski prečistač
Multiciklonski prečistač (MCP) predstavlja sistem za uklanjanje čađi i pepela iz gasova nastalih
sagorevanjem. Ovaj uređaj ima široku primenu, a u drvnoj industriji se koristi uglavnom kod
kotlova i postrojenja za sagorevanje drvne biomase. Sastoji se od većeg broja manjih paralelnih
ciklona, što zavisi od količine gasa (slika 3.4). Unutar svakog ciklona stvara se kontrolisano
turbulentno kretanje gasova (spoljnji padajući vrtlog i unutrašnji uspinjujući vrtlog) što dovodi
do izdvajanja lebdećih čestica koje padaju u komoru za prikupljanje ispod ciklona. Odatle se čađ
i pepeo transportuju dalje u odgovarajući uređaj za njihovo uklanjanje.
Slika 3.4. Multiciklonski prečistač
3.2.2. Vlažni cikloni
Vlažni cikloni ili vlažni sakupljači prašine, veoma su slični suvim ciklonima, osim što se sistemu
dodaje voda u cilju hvatanja čestica prašine. Centrifugalno dejstvo sakupljača odvaja vodu i sitne
čestice. Osim što su ovakvi sakupljači veoma efikasni za uklanjanje čestičnog materijala, imaju
sposobnost da sakupe i određene količine kondenzovanih ugljovodonika. Njihov nedostatak
odnosi se na otežanu primenu u hladnim klimatskim zonama, kao i u potrebi za dodatnim
prečišćavanjem otpadne vode.
3.3. Suvi elektrostatički precipitatori
Suvi elektrostatički precipitatori (ESP) uglavnom se smatraju uređajima za kontrolu emisije
čestica. ESP u osnovi koristi naelektrisanu žičanu mrežu kojom stvara električni naboj u
česticama, a koje potom bivaju privučene od strane sabirnih ploča (slika 3.5).
Prednosti: 1) ESP omogućuje visoku efikasnost sakupljanja čestica i 2) uklanjanje VOC-a u
njihovom aerosolnom obliku.
Nedostatak: usled smolaste prirode drvnih čestica i VOC-a koji se nalaze u izlaznom vazduhu
sušara, sabirne ploče zahtevaju česta čišćenja, a samim tim i prekidanje rada sistema.

27. Usled pomenutog nedostatka, ESP se veoma retko koristi za prečišćavanja vazduha iz sušara, već
uglavnom za kontrolu emisije iz kotlarnica, gde nema VOC-a i gde su gasovi i čestični materijal
u suvom stanju.
Slika 3.5. Elektrostatički precipitator (ESP)
3.4. Vlažni elektrostatički precipitator
Vlažni elektrostatički precipitatori (WESP) veoma se uspešno koriste za
prečišćavanje izlaznog vazduha iz sušara, odakle uklanjaju čestičnu materiju
i kondenzujuće ugljovodonike (VOC). Koriste intenzivno jonizujuće
elektrode u cilju privlačenja naelektrisanih čestica. Voda se koristi za
zasićenje vazduha unutar uređaja i zadržavanje VOC-a, a takođe i za
ispiranje sabirne zone.
Prednost: efikasno sakupljanje čestica i VOC-a (većina isparljivih organskih
jedinjenja se kondenzuje u fine čestice aerosola, kada je moguće njihovo
elektrostatičko sakupljanje).
Nedostataci: 1) zahteva dodatni tretman otpadne vode i 2) otežana primena u hladnijim
klimatskim zonama.
WESP sistem, zajedno sa sistemom elektrostatičkih filter vreća (EFB) predstavljaju vodeća
tehnološka rešenja za kontrolu emisije iz sušara u drvnoj industriji. Jedno od skorijih poboljšanja
WESP tehnologije predstavlja uvođenje E-cevi. Ovaj sistem prodrazumeva konfiguraciju
jonizujućih elektroda u vidu stuba sa disk elektrodama postavljenog unutar sabirne cevi (slika
3.6). Ovo doprinosi stvaranju elektrostatičkog polja i do dva puta većeg intenziteta u odnosu na
konvencionalne cevi sa žičanom instalacijom, a samim tim omogućena je znatno veća efikasnost
sakupljanja uz manju veličinu uređaja.

28. Slika 3.6. Konfiguracija jonizujućih elektroda (E-cevi)
3.5. Skruberi
Skruberi su u upotrebi u brojnim industrijskim oblastima sa ciljem kontrole emisije SO2,
isparljivih ugljovodonika i čestične materije. U slučaju emisije SO2 dodatno je nephodana
upotreba odgovarajućeg reagensa u procesu prečišćavanja. U industriji ploča na bazi drveta ovi
sistemi se uglavnom koriste za prečišćavanje izlaznog vazduha iz sušara.
Vazduh iz sušare odvodi se u toranj skrubera u kome se voda raspršava u finu maglu. Vazduh se
hladi do adijabatske zasićenosti, što dovodi do kondenzovanja ugljovodoničnih jedinjenja.
Molekuli vode takođe hvataju i uklanjaju čestične materije iz otpadnog vazduha. Voda pada u
slivnik na dnu skrubera odakle se ponovo recirkulira u sistem i raspršava. Deo vode iz povratnog
toka odvaja se u cilju uklanjaja ugljovodonika i čestica. Zavese za uklanjanje magle sprečavaju
napuštanje vodene pare iz skrubera (slika 3.7). U zavisnosti od lokacije fabrike, izlazni gasovi se
mogu dogrevati u cilju smanjenja gustine izlaznog dima.
Prednost: veoma efikasno uklanjanje drvne prašine.
Nedostaci: 1) niska efikasnost uklanjanja VOC-a (čestice ugljovodoničnih jedinjenja javljaju u
obliku veoma finog aerosola, što otežava njihovo izdvajanje iz otpadnog vazduha), 2) zahtevaju
dodatno prečišćavanje otpadne vode, 2) u hladnim klimatskim zonama neophodna je ugradnja
dodatnog zaštitnog sistema protiv mraza.
U novije vreme skruberi se zamenjuju WESP ili EFB uređajima koji efikasnije prečišćavaju
isparljiva organska jedinjenja (VOC).

29. Slika 3.7. Princip rada skrubera
3.6. Kučišta sa filter vrećama
Kao alternativa ESP uređajima, kućišta sa filter vrećama
omogućuju uklanjanje isključivo čestične materije i uglavnom se
koriste u slučajevima gde nema emisije VOC-a. Otpadni vazduh
prolazi kroz seriju vreća koja sakupljaju čestice preašine.
Povratni ili pulsirajući vazduh koristi se za skidanje čestica sa
same vreće.
Prednosti: 1) efikasno uklanjanje drvne prašine, 2) niži operativni
troškovi u odnosu na ESP.
Nedostaci: 1) nedovoljno efikasani pri uklanjanju manjih čestica (ograničavajući faktor je
veličina otvora na tkanini vreće, dok kod ESP sistema sve čestice bivaju naelektrisane i

30. uklonjene), 2) ne koriste se u slučajevima vlažnih i smolastih gasova, usled česte pojave
oštećenja i začepljenja vreća, već se koriste isključivo za prečišćavanje suvih izlaznih gasova ili
vazduha i 3) dodatni troškovi usled periodične zamene filter vreća.
Impulsno dejstvo filter vreća prikazano je na slici 3.8. Pulsirajući protivstrujni vazduh (pritiska
od 1 do 6 bara) protresa filter vreće sa čijih površina otresa formirani tepih čestica prašine.
Prašina pada u sabirni karter na dnu, odakle se otklanja putem pužnog transportera
Slika 3.8. Kućište sa filter vrećama i prikaz impulsnog dejstva vazduha za uklanjanje nataloženih
čestica
3.7. Elektrostatički filter tepih
Elektrostatički filter tepih (electrostatic filter beds -
EFB) naziva se još i Elektrostatičkim peščanim
filterom.
EFB tehnologija pokazala se efikasnom u uklanjanju
čestičnih materija i VOC-a, a posebno su osmišljeni
sistemi za prečišćavanje izlaznih gasova iz sušara u
industriji ploča na bazi usitnjenog drveta.
EFB sistem koristi elektrostatički naboj u tepihu od krupnog peska ili šljunka, a u cilju
sakupljanja čestica i VOC-a. Šljunak se kontinualno ukljanja i čisti od sakupljenih zagađivača, a
potom vraća u tepih, dok se zagađivači sakupljaju i uklanjaju u suvom stanju.
Prednosti: 1) visoka efikasnost prečišćavanja (zahvaljujući ogromnoj sabirnoj površini
šljunkovitog tepiha), 2) veoma retko dolazi do oštećenja uređaja i 3) usled karaktera potpuno
suvog prečišćavanja omogućen je nesmetani rad i u hladnim uslovima.
EFB sistemi već su našli značajnu primenu na sušarama i grejaćima termo-ulja u fabrikama ploča
na bazi drveta.

31. 3.8. Regenerativni toplotni oksidator
Tehnologija regenerativne toplotne oksidacije (RTO) ima
dugogodišnju primenu, ali je tek u skorije vreme
prilagođena za upotrebu u drvnoj industriji. RTO se
najčešće postavlja na izlazu iz sušara ili kod vrelih presa.
Princip rada ovog sistema zasniva se na toplotnoj oksidaciji
u cilju uklanjanja emisije VOC-a, CO i organskih čestica.
Vazduh iz sušnice ili prese šalje se u RTO gde se pomenute štetne materije i jedinjenja spaljuju
na temperaturi od oko 800 oC. U cilju povećanja toplotne efikasnosti, pre samog spaljivanja,
ulazni vazduh se predgreva pomoću serija keramičkih ploča (slika 3.9).
Prednost: veoma efikasno uklanjanje štetnih organskih jedinjena i CO.
Nedostaci: 1) nedovoljno efikasno uklanjanje neorganskih jedinjenja i stvaranje dodatne emisija
oksida azota (NOx) nastalog sagorevanjem prirodnog gasa za potrebe toplotne energije samog
sistema, 2) visoki troškovi održavanja i zahteva se stalni izvor prirodnog gasa 3) radna
temperatura uređaja ujedno predstavlja i temperaturu topljenja nekih neorganskih jedinjenja
(jednom istopljena, ova jedinjenja trajno prijanjaju za keramičke ploče i dovode do njihovog
preradnog oštećenja).
Usled osnovnog nedostatka RTO sistema, tj. neefikasnog uklanjanja neorganskih jedinjenja,
potrebna je ugradnja posebnog uređaja za njihovo prečišćavanje iz otpadnog vazduha.
Unapređenje budućih RTO sistema odnosiće se pre svega na sprečavanje oštećenja keramičkih
ploča, kao i na usavršavanje sistema sagorevanja u cilju smanjenja emisije NOx.
Slika 3.9. Regenerativni toplotni oksidator (RTO)

32. 3.9. Regenerativni katalitički oksidator
Regenerativni katalitički oksidatori (RCO) veoma su slični RTO sistemu, a poseduju i skoro
identičnu efikasnost uklanjanja zagađivača. Za razliku od RTO sistema, RCO koristi katalizatore
u cilju oksidacije VOC-a i radi pri nižim temperaturama (300-400 oC), što dovodi do manje
potrošnje prirodnog gasa. Shodno tome, ovi uređaji stvaraju i manju emisiju NOx u odnosu na
RTO. Katalizator, međutim, gubi svoju efikasnost tokom vremena što utiče na veće troškove
održavanja u odnosu na konvencionalne RTO sisteme. Takođe, moguća je i potreba za
ugradnjom ulaznog uređaja za prečišćavanje neorganskih čestica u cilju zadovoljenja emisionih
zahteva i sprečavanja oštećenja keramičkih ploča. Do danas je relativno mali broj ovih uređaja u
operativnoj primeni.
3.10. Selektivna katalitička redukcija
Sistem selektivne katalitičke redukcije (SCR) namenjen je za uklanjanje NOx u različitim
procesnim tokovima (slika 3.10). Veoma je efikasan i u stanju je da ukloni do 95% prisutnih
NOx. Katalizator koji služi da pretvori NOx u azot i vodu posebno je dizajniran za rad pri
temperaturama između 290 i 500 oC.
Slika 3.10. Princip rada SCR sistema
3.11. Bio-filtracija
Bio-filtracija je relativno nova tehnologija koja se koristi za hvatanje i uklanjanje čestičnog
materijala i VOC-a (slika 3.11). U osnovi namenjena za kontrolu emisije iz vrelih presa, bio-
filtracija pruža alternativno rešenje RTO i RCO sistemima. Mezofilni mikroorganizmi pokazali
su se pogodnim za uklanjanje lako razgradljivih organskih jedinjenja poput formaldehida, fenola,
uree, metanola, etanola, kao i pinena, limonena, kamfena, MDI i ketona. Ova tehnologija ne
zahteva potrošnju prirodnog gasa u cilju pirolitičke razgradnje VOC-a, čime omogućuje značajne
uštede u odnosu na RTO. Pošto nema sagorevanja prirodnog gasa, nema ni emisije NOx
jedinjenja.
Izlazni gas iz prese šalje se u uređaj za bio-filtraciju gde prolazi kroz vodenu maglu koja hladi
gas i odvaja čestice. Gas se dalje odvodi na filter tepihe u kojima se nalaze mikroorganizmi.

33. Ovde se VOC i zaostale čestice hvataju i razgrađuju, pri čemu je proces razgradnje aerobnog
karaktera i potpun, a krajnji produkti su ugljen dioksid, voda, mineralne soli i biomasa.
U svrhu izbora najpogodnijeg materijala za izradu filter tepiha ispitivane su različite strukture,
kao što su drvna kora, opiljci i sečka. Međutim, najbolje rezultate pokazao je filter tepih sa
aktivnim ugljenikom. Iako je znatno skuplji, ovakav filter je pokazao najduži vek trajanja i bez
pojave sabijanja. Temperatura tepiha treba da bude ustaljena i pogodna za razvoj
mikroorganizama kako bi se postigla što veća efikasnost rada. Takođe, ovakav sistem zahteva
prilično veliku površinu za ugradnju filter tepiha.
Slika 3.11. Sistem za prečišćavanje biofiltracijom
Ova tehnologija je od nedavno izašla iz faze probnog testiranja i tek je započeta njena ugradnja u
fabrike ploča na bazi drveta, gde služi uglavnom za prečišćavanje izlaznih gasova iz vrelih presa.
Očekuje se da razvoj tehnologije bio-filtracije, koji je u toku, dovede do daljih poboljšanja u
efikasnosti i pouzdanosti ovog sistema, te do njegove šire upotrebe.

34. 3.12. Tračno sušenje
Tračno sušenje pripada relativno novijim tehnologijama u industriji ploča na bazi drveta. Prvi put
je ovakav sistem instaliran 1992. godine.
Tračno sušenje, kao što i sam naziv ukazuje, koristi seriju zatvorenih transportera sa vrelim
vazduhom koji cirkuliše i suši iverje. Samo po sebi, ono ne predstavlja sistem za kontrolu
emisije, već fazu dosušivanja kojom se ujedno i smanjuje nivo emisije, što utiče na smanjenje
zagađenja. Ovaj tip sušenja zamenjuje rotacione bubanj sušare i najpodesniji je za dugo iverje,
odnosno za strend iverje u proizvodnji OSB ploča. Jedno od prednosti ovog tipa sušenje jeste
smanjenje degradacije strend iverja, pošto nema rotacionog mešanja kao kod konvencionalnih
bubanj sušara.
Temperature sušenja u tračnoj sušari kreću se oko 200 oC, dok su temperature iznad 400 oC
uobičajene kod bubanj sušara. Kako se pri nižim temperaturama smanjuje koncentracija
određenih zagađivača u izlaznoj struji vazduha, postaje očigledna prednosti koje tračne sušare
imaju nad konvencionalnim sistemima u pogledu uticaja na okolinu. Uglavnom se postiže
značajno smanjenje emisije VOC-a, pošto će pri nižim temperaturama isparavati relativno manji
broj ovakvih jedinjenja.
Za razliku od bubanj sušara, tračne sušare pružaju veću fleksibilnost u procesu sušenja. Sušenje
se može obaviti u fazama sa promenljivom brzinom traka ili temperaturom vazduha za sušenje.
Ovo je važno zbog činjenice da različite vrste drveta otpuštaju većinu VOC-a pri različitim
stepenima sušenja. Južni bor, na primer, otpušta veći deo isparljivih jedinjenja tokom prve
trećine sušenja, dok vrste tvrdog drveta otpuštaju većinu VOC-a tek u poslednjoj trećini procesa
sušenja. Ovo dopušta operaterima da namenski smanje protok vazduha u kritičnima fazama, a u
cilju kontrole emisije zagaćivača.
U idealnom slučaju, vazduh iz dela sušare sa visokom emisijom VOC-a može biti upotrebljen za
sagorevanje u toplani fabrike, te samim tim obezbeđujući pirolizu štetnih organskih jedinjenja.
Ukoliko se ovo pokaže kao nepraktično rešenje, uvek se mogu primeniti dodatne tehnologije
prečišćavanja, poput RTO sistema. Čak i u ovom slučaju, usled smanjene emisije VOC-a,
ostvaruje se značajna ušteda, pošto je za prečišćavanje dovoljna oprema manjeg kapaciteta i
veličine.
Dodatna prednost tračnog sušenja jeste smanjena proizvodnja čestičnih materija, usled nežnije
prirode procesa. Samim tim, tračno sušenje poseduje ogroman industrijski potencijal. Sa druge
strane ovaj sistem nosi i određene nedostatke koji se trebaju prevazići. Tračne sušare zahtevaju
visok nivo održavanja u odnosu na konvencionalne sušare. Takođe, problem sakupljanja drvne
prašine u samom transportnom sistemu još uvek nije adekvatno rešen, te osim što zahteva
redovno čišćenje, predstavlja i značajan rizik od požara. Dalji razvoj ovog sistema sušenja
odnosiće se pre svega na rešavanje pomenutih problema.

35. Slika 3.12. Prik0az tračne sušare