1. Књижевнојезичка култура.Функционални стилови
Функционални стилови настају као резултат функционалног раслојавања
.Постоји пет различитих стилова:
1. разговорни
2. књижевно-уметнички
3. научни
4. административни
5. публицистички
1. Овај стил је најразноврснији. Као и сваки од ових стилова, има своје особености. У
њему одабир језичких средстава зависи од говорне ситуације, међусобног односа
говорника, њиховог познавања језика. Често су у разговору реченице недовршене,
неформалне или пуне нестандардних језичких облика.Подједнако је важна и
интонација реченице јер говори више од садржаја.
2. Књижевно-уметнички је стил који се остварује у књижевним делима. И овај је стил
веома разноврстан. У зависности од циља казивања, писцу су на располагању сва
стилска средства.
3. Овај стил је формалан у односу на претходна два. Он не дозвољава емоционалност
говорника, нити субјективно казивање вњћ допуста само објективност. У њему су
незаобилазни термини и речи страног порекла које немају пренесено значење.
4. Овај стил обилује формалним исказима, строго утврђеним обрасцима, а примењује
се у језику администрације, формуларима, приликом попуњавања образаца.
5. У публицистички стил спада свака јавна употреба јазика, па се ту може сврстати
језик радија, телевизије или успште језик медија.
Сваки стил је илустрован одговарајућим примерима на часу.
Питања:
1. Колико функционалних стилова постоји у нашем језику?
2. Који језички процес доводи до појаве различитих стилова?
3. Наведи основне одлике сваког од пет стилова понаособ.
4. Који се стил најчешће употребљава, па је према томе и најраспрострањенији?
5. У чему су разлике између разговорног и научног стила?
1

2. Проучавање књижевности: историја, теорија и критика
Књижевност подразумева целокупну научну и књижевно-уметничку
делатност,а у истом значењу употребљава се и реч литература. Често се може чути и
реч белетристика, али она има нешто уже значење и односи се само на
књижевноуметничка дела.
Сама књижевност може се поделити на уже области: поучна или дидактичка
књижевност која има задатак да васпитно делује на читаоца или нас нечему учи.
Забавна треба да разоноди читаоца, а есејистичка представља прелаз од књижевности
ка науци и захтева образованијег читаоца. Ипак, најзначајнија и најосновнија подела
књижевности јесте она која подразумева усмену и писану књижевност. Детаљније
образлагање разлика међу овим двема врстама планирано је за засебан час.
С обзиром на то да се књижевност обично приписује једном народу, могу се
разликовати и националне књижевности, док светској припадају највећа ( класична )
дела свих народа.
Поред ових основних појмова, потребно је разликовати још неколико њих.
То су називи за поједине људе који се баве књижевношћу, на различите начине. Писац
или аутор је неко ко ствара ( пише и објављује ) научна и књижевноуметничка дела.
Научник ствара научна, а књижевник пише књижевноуметничка дела.
У оквиру проучавања књижевности разликујемо три научне дисциплине.
То су историја књижевности, теорија књижевности и књижевна
критика.Немогуће је успоставити границе међу њима, јер се оне непрекидно
прожимају
Историја књижевности обједињује теорију и критику. Она проучава
историјски развој књижевности једног народа, језика или једне епохе. Може се бавити
целокупним делом једног писца или књижевним појавама једног правца. При
проучавању једног дела она мора водити рачуна о историјском тренутку у ком је оно
настало , али узима у обзир и пријем код читалаца у каснијим временима. Тако она
пружа историјски континуитет развитка једног народа и повезује га са општим
духовним и културним животом тог народа
Током свог дугогодишњег постојања, историја књижевности често је била
подвргнута разним утицајима владајућих или доминантних друштвених кругова.
Историја књижевности служи се различитим методама.Једна од тих је
компаративна метода која доприноси разноврсности и свеобухватности ове научне
дисциплине. Тада она уочава везе међу појединим националним књижевностима,
начине њиховог узајамног утицања, а све то постиже упоређујући их.
. Теорија књижевности проучава опште особине књижевног дела као
уметничког дела. Она се бави природом тог дела, језиком којим је написано и обликом
у ком је оно дато. Проучавајући наведена својства књижевности , она има за циљ да
открије јединство форме и садржине књижевног дела, тј. јединство језика
употребљеног у делу и смисла којим оно одише. Неретко, она се повезује с историјом
књижевности, посебно онда кад разматра историјски развој књижевних врста у
појединим епохама.
Често ћемо у литератури наићи и на реч поетика.. Нај одговорнији за њен
настанак јесте чувени антички филозоф Аристотел. Његове идеје следи и Хорације ,
римски песник. Они полазе од становишта да проучавањем најбољих и најузорнијих
књижевних дела можемо доћи до општих правила и критеријума за вредновање која
2

3. би важила за све ствараоце и сва књижевна остварења. Много је векова прошло док се
нешто у оваквом схватању књижевности није променило.
Данас , међутим ,књижевно дело се сматра личним доживљајем њеног
творца , коме се даје сва слобода уметничког стварања.Према томе, нема правила којих
се писац мора придржавати.
Критика повезује дело и читаоца. Њен задатак је да открије значење и
смисао дела, да олакша читаоцу и његовом разумевању. Критика увек полази од
савремености, јер тумачи дела служећи се савременим,данашњим осећањем и
мерилима вредновања, Истовремено, она и оцењује књижевне творевине и на тај начин
обезбеђује нови материјал теоријским проучавањима књижевности.
Једну ствар књижевна критика не сме дозволити себи, а то је да буде
искључива и једнострана. Напротив, она се мора служити и научним сазнањима , те
делу приступити активистички.
Питања.
1. Како бисмо могли дефинисати књижевност?
2. Шта обухвата наука о књижевности?
3. Чиме се бави теорија књижевности?
4. Шта је предмет проучавања историје књижевности, а шта књижевне
критике?
Литература:
Теорија књижевности са теоријом писмености – Д. Живковић
3

4. Усмена и писана књижевност. Обнављање и систематизовање
Подела на усмену и писану књижевност је основна подела књижевности.
Успостављена је на основу следећих разлика:
Усмена књижевност живи у широким слојевима народа и преноси се
живом речју (усменим путем ). За њено трајање заслужни су талентовани али
углавном непознати појединци ( тзв. народни певачи ). Она се још назива и
народном књижевношћу. Ова књижевност подложна је променама, што произилази
из начина њеног преношења. Различити певачи на различите начине и с различитим
способностима учествују у стварању те књижевности. Као последица оваквог
односа према књижевности настају многобројне варијанте једне исте уметничке
творевине. Из ове тврдње може се уочити и основна карактеристика усмене
књижевности , а то је да је она колективна творевина.
Усмена књижевност има свој језик и свој стил. Одлике тог стила су:
понављања, стални епитети, устаљена изражајна средства, метричка схема.
Захваљујући оваквим појавама ова књижевност у својим садржајима успева да
сачува и слојеве значења који обележавају давно минула времена ( митолошке
представе и слике ). Дакле, усмена књижевност старија је од писане.
Писана књижевност има коначан облик . Записана је или штампана
Настала је с првом појавом писма. Писана књижевност је, насупрот усменој,
индивидуална, уметничка творевина.
При проучавању усмене књижевности, важан је однос књижевности и
примаоца , док се при читању писане обраћа пажња на биографију писца.
Поред ових разлика, усмена и писана књижевност имају и заједничке
особине. Обе представљају израз човековог искуства, средине и епохе. Могу бити
дате у форми стиха или прозе.
У нашим крајевима ове две врсте књижевности развијале су се готово
потпуно одвојено. У народу је, с једне стране, живела усмена, а међу припадницима
виших друштвених сталежа писана књижевност. То нарочито важи у времену након
пада српских средњовековних држава. Истина, понекад су се теме и мотиви ових
двеју књижевности узајамно прожимали, те се може гогворити и о међусобним
утицајима.
4

5. Питања:
1. Како гласи основна подела књижевности?
2. На основу чега је успостављена та подела?
3. Које су најважније особине усмене књижевности?
4. Које су основне особине писане књижевности?
5. Сличности између ових двеју врста књижевности су.
6. Ко је аутор писане, а ко усмене књижевне творевине?
Литература:
Историја књижевности – Ј. Деретић, М, Митровић
5

6. Особине и структура лирске песме.Сунце се девојком жени
Лирика је један од три основна књижевна рода. Њен карактеристичан
облик је лирска песма. Најчешће је исказана стиховима, а ређе је дата у прози. Битне
особине лирске песме су осећање и доживљавање. Песник изражава свој субјективни
доживљај и лична осећања непосредно. Теме и мотиви коришћени у лирици су
разноврсни, баш као и наша осећања: љубав, дивљење, приврженост, страх, огорчење.
Поред емоција у лирској песми незаобилазна је и машта.Уз помоћ њих
песник трансформише појаве и предмете који заокупљају његову пажњу. Да би то
постигао он се служи песничким језиком. Он подразумева ритмичку организацију,
звучну вредност гласова, богатство изражајних средстава попут метафоре,
персонификације,хиперболе и осталих стилских фигура.
Лирска песма обично је кратка, без причања и фабуле. У средишту је
главни мотив који варира или се проширује сличним или контрастним мотивима који
су око главног груписани асоцијативно. У лирској песми догађај је само наговештен,
па нема узрочно-последичног казивања.
Постоји више подела лирике и свака од њих је само условна, јер лирске
песме најчешће у себи обједињују више различитих особина и тако превазилазе
оквире наметнуте једној врсти.Може се нпр.говорити о доминацији појединих
осећања и на основу тога одредити врсту лирске песме. С обзиром на то разликујемо
љубавне, елегије, описне песме, родољубиву и социјалну поезију, мисаоне,сатиричне
песме, оде, дитирамбе, химне, епиграме
Сунце се девојком жени јесте народна лирска митолошка песма са
елементима љубавне поезије.Она потиче из древних времена када су људи наивним
тумачењима покушавали да објасне небеске и, уопште, природне појаве.Тако се и
овде објашњава настанак небеских тела чији се утицај снажно одражавао на живот
обичног човека. У том циљу народни певач песничким језиком дочарава присан
разговор између сунца и девојке која се размеће својом лепотом.
Питања:
1. Колико књижевних родова постоји?
2. Које су најважније особине лирске песме?
3. Шта, поред емоција, мора да поседује лирски песник?
4. Које врсте лирске песме данас разликујемо?
5. Којој врсти лирских песама припада песма Сунце се девојком жени?
Литература:
Читанка за први разред средњих школа – Љ.Николић, Б. Милић
Теорија књижевности са теоријом писмености – Д. Живковић
6

7. Особине и структура лирске песме.Сунце се девојком жени
Лирика је један од три основна књижевна рода. Њен карактеристичан
облик је лирска песма. Најчешће је исказана стиховима, а ређе је дата у прози. Битне
особине лирске песме су осећање и доживљавање. Песник изражава свој субјективни
доживљај и лична осећања непосредно. Теме и мотиви коришћени у лирици су
разноврсни, баш као и наша осећања: љубав, дивљење, приврженост, страх, огорчење.
Поред емоција у лирској песми незаобилазна је и машта.Уз помоћ њих
песник трансформише појаве и предмете који заокупљају његову пажњу. Да би то
постигао он се служи песничким језиком. Он подразумева ритмичку организацију,
звучну вредност гласова, богатство изражајних средстава попут метафоре,
персонификације,хиперболе и осталих стилских фигура.
Лирска песма обично је кратка, без причања и фабуле. У средишту је
главни мотив који варира или се проширује сличним или контрастним мотивима који
су око главног груписани асоцијативно. У лирској песми догађај је само наговештен,
па нема узрочно-последичног казивања.
Постоји више подела лирике и свака од њих је само условна, јер лирске
песме најчешће у себи обједињују више различитих особина и тако превазилазе
оквире наметнуте једној врсти.Може се нпр.говорити о доминацији појединих
осећања и на основу тога одредити врсту лирске песме. С обзиром на то разликујемо
љубавне, елегије, описне песме, родољубиву и социјалну поезију, мисаоне,сатиричне
песме, оде, дитирамбе, химне, епиграме
Сунце се девојком жени јесте народна лирска митолошка песма са
елементима љубавне поезије.Она потиче из древних времена када су људи наивним
тумачењима покушавали да објасне небеске и, уопште, природне појаве.Тако се и
овде објашњава настанак небеских тела чији се утицај снажно одражавао на живот
обичног човека. У том циљу народни певач песничким језиком дочарава присан
разговор између сунца и девојке која се размеће својом лепотом.
Питања:
1. Колико књижевних родова постоји?
2. Које су најважније особине лирске песме?
3. Шта, поред емоција, мора да поседује лирски песник?
4. Које врсте лирске песме данас разликујемо?
5. Којој врсти лирских песама припада песма Сунце се девојком жени?
Литература:
Читанка за први разред средњих школа – Љ.Николић, Б. Милић
Теорија књижевности са теоријом писмености – Д. Живковић
6