СОФИСТИ САЗНАЈНИ РЕЛАТИВИЗАМ ЕТИЧКИ РЕЛАТИВИЗАМ Космополитизам да биће не постоји ако и постоји за човека је несазнатљиво ако је и санатљиво не може се ни на који начин пренети, исказати.

1. СОФИСТИСОФИСТИ

2. ДРУШТВЕНО ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ
• Након победе над Персијанцима дошло је
средином V века пре Христа до најсјајнијег
процвата грчке цивилизације и културе.
• За време Перикла Атина постаје центар
грчке културе, и то остаје све до краја IV
века.
• То је доба Есхила, Софокла, Еурипида,
Пиндара, Фидије, софиста, Сократа,
Платона и Аристотела.

3. ДРУШТВЕНО ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ
• Дуготрајни, готово 30-то годишњи пелопонески рат
(431-404) исцрпио је грчко друштво.
• Уздрмани су стари ауторитети.
• Етички погледи доведени су у питање
• Критичким деловањем филозофија систематски обара
традиционална митско-религиозна уверења.

4. Обрт са питања космоса на питање човека
• Опште питање тога доба:
• Има ли нешто општевредно што би важило независно
од времена, људи и поднебља?
• Софисти одговарају НЕ јер увиђају релативност
постојећих моралних норми и сазнања,
• Сократ - ДА - тражи могућност истине и принципа који
би важили за све.
У жижи су сада етичка питања
врлине, права, обичаји,
законитости, васпитања, дакле,
проблеми људске праксе.

5. ПОТРЕБА ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ
• На суду је утицала на исход
процеса и говорничка
вештина тужиоца и туженог.
• Познавање говорничке
вештине и вештине
доказивања постају одједном
потреба времена, па омладина
тражи знање у образовању.
• У демократском поретку сваки грађанин непосредно
учествује у јавном и политичком животу.
• У скупштини сам заступа и образлаже своје уверење.

6. ПОТРЕБА ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ
• Софисти су први професионалци у
образовању, први просветитељи Грчке.
• Изворно реч "софист" значи зналац.
• Они нису заинтересовани за сазнање
природе, ни првенствено за теоријска
питања.
• У складу са захтевима живота они виде
образовну вредност знања и усмерени су
према практично-васпитним питањима.
• Тако филозофија постаје средство.

7. ПОТРЕБА ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ
• Софисти развијају технике уверавања, вештину
аргументовања и доказивања као услова успеха у
практичном животу.
Индиферентни према
садржају тезе настоје
показати како се може и
слабији разлог учинити
јачим, сваком, било ком
мишљењу помоћи да
победи.

8. ПОТРЕБА ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ
• Протагора је учио да о свакој ствари
постоје две тврдње, једна другој
противречне, па је сам мајсторски изводио
такве логичке аргументације "за и против",
док не би исцрпео све разлоге и
противразлоге око две опречне тезе.
• Касније су млађи софисти, ту вештину
искривили до еристике, празног
надмудривања.

9. СОФИСТИ
• Најугледнији софисти :
• Протагора (481 - 411)
• Горгија (483 - 375) , који је нихилистички
порицао могућност сазнања уопште
• Продик
• Хипија
• Антифон
• Каликле
• Трасимах

10. ОЗЛОГЛАШЕНОСТ СОФИСТА
• Дела софиста нису сачувана.
• О њима сведоче, можда не увек непристрасно и
без ироније и ругања, управо њихови много
утицајнији противници, Платон, Аристотел и
комедиограф Аристофан.
• Платон, на пример, приказује Протагору као
човека који пошто пото хоће успех у дискусији,
а није му до истине.
• За Трасимаха каже да је "мајстор у томе да
многе људе разљути и да разљућене опет
умиљатим речима умирује.

11. ОЗЛОГЛАШЕНОСТ СОФИСТА
• Временом су реч
"софист" , "софизам" ,
"софистика" добили
изразито погрдно
значење.
• У свакодневном говору
"софист" и данас
значи, отприлике,
мудријаш, продавац
магле, надмудривач.

12. РЕХАБИЛИТАЦИЈА СОФИСТА
• Софисте је историјски рехабилитовао тек
Хегел у XIX веку.
• Важну улогу у култури и историји одиграли
су софисти као
• просветитељи Грчке,
• оснивачи граматике, синтаксе, реторике и
неких елемената логике.

13. РЕХАБИЛИТАЦИЈА СОФИСТА
• Они су развили критичност усмерену
против догматизма својих предходника
који су већ унапред сигурни у сазнајне
могућности човека па своје уверење
проглашавају истином, правим знањем, а
свако одступање од њега заблудом.

14. ПРОТАГОРА
САЗНАЈНИ РЕЛАТИВИЗАМ
• Главна Протагорина теза:
• "Човек је мера свих ствари: оних које постоје да
постоје и оних које не постоје да не постоје."
• У овом историјском периоду човек постаје
средиште и жижа свеколиког истраживања.
• Уместо мита и традиције, уместо ослабљеног
полиса и ауторитета обичаја, човек је сада
мера света, како света око себе, тако и
властите заједнице.
• Он је тај по коме нешто постоји или не
постоји, а не богови, природа, логос.

15. ПРОТАГОРА
ανθρωπος μετρον –
homo mensura
Човек је мера

16. ПРОТАГОРА
САЗНАЈНИ РЕЛАТИВИЗАМ
• Опажаји су извор сазнања, али су они
субјективни и непоуздани, исти ветар неком је
хладан, а другом није хладан.
• Овде се запажа Демокритов утицај у погледу
непоузданости чулних утисака.
• Како се коме чини, то тако по њему и јесте.
• Нема, дакле, истине која би била објективна и
која би вредела за све.
• Протагорино сензуалистичко гледиште
доследно води релативизму и скептицизму.

17. ПРОТАГОРА
САЗНАЈНИ РЕЛАТИВИЗАМ
Свој сазнајни релативиза, Протагора заснива на самој
природи човека и његовој немогућности да одговори
на тако сложено питање : шта је Космос и шта је човек.
Он запажа да је наше сазнање резултат две врсте
кретања - активног и пасивног.
• Активно кретање је промена у спољашњем свету.
Целокупна природа је у непрестаном покрету и
промени ( утицај Хераклита) и
• Пасивно кретање је промена у нама. Ми се, такође,
непрестано мењамо.
Отуда, је наше сазнање (које је резултат те две врсте
кретања) веома непоуздано, јер ми, који се непрестано
мењамо, требало би да сазнамо природу која се
непрестано мења.

18. О боговима
• Отуда и релативистички став у односу на
религију и постојање богова.
Протагора каже:
• "О боговима не могу знати нити да јесу нити
да нису, нити какво је њима обличје: јер
много тога спречава поуздано знање,
нејасноћа [саме ствари] и краткоћа људског
живота" (фр. 4).

19. ПРОТАГОРА
ЕТИЧКИ РЕЛАТИВИЗАМ
• На својим многобројним путовањима дошао је Протагора до
аргумената о релативности етичких погледа.
• Нема опште важећих норми морала, у различитим крајевима,
временима и условима различити људи различито сматрају добро и
зло.
• "Шта која држава сматра за праведно и лепо, то и јесте за њу тако
док јој се свиђа.”
• Две врлине су посебно важне да би постојала стабилна држава.
• То су правда и стид.
• Правда доводи све грађане у једнак положај и обавезује их да
поштују законе у држави.
• Стид је још виша врлина, јер она настаје као резултат моралног
осећаја, а не страха од казне.

20. ПРОТАГОРА
ЕТИЧКИ РЕЛАТИВИЗАМ
• Протагора - човек по својој природи упућен
на ограничење нагона
• Хипија - закон силник над природом човека
• Трасимах - праведност је корист јачег.
• Каликле - јаке индивидуалности не требају
никакав закон осим закона своје пририде,
јер закон штити слабе, а природно је да јаки
владају над слабима.

21. ПРОТАГОРА
ЕТИЧКИ РЕЛАТИВИЗАМ
• Сократова и Платонова реакција била је
усмерена против тог сазнајног и етичког
релативизма софиста,
• који само констатује чињеничко стање, а не
покушавају човека да поправе или усмере
према неком идеалу.

22. ПРОДИК
• Рођен на острву Кеју. Био је изасланик и заступник
свог полиса у дипломатским мисијама у Атини.
• Бавио се проучавањем природе, али су много
значајнија његова проучавања у обасти језичких
студија, говорништва и политичке филозофије.
• По његовом мишљењу, земљорадња је основа за
настанак културе. Обрада земље је узроковала
напуштање номадског живота и оснивање заједничких
боравишта и насеобина.
• Након тога ствара се потреба за успостављањем
закона којим ће се регулисати живот у заједници и
тако почиње друштвени и државни живот.

23. ПРОДИК
• Земљорадња је утицала и на развој религије,
јер је човек, по Продиковом мишљењу, почео
да обожава све оно што је на њу
(земљорадњу) утицало и унапређивало је:
Сунце, Месец, Земља, реке, мора, ветар,
киша...
• Поред тога, земљорадња развија и човекову
моралну снагу, јер изискује : труд, рад и
упорност, а управо су то и најважније врлине.
• Зато је по Продиковом мишљењу
земљорадња - мајка и државе и морала!

24. ПРОДИК
• Сматрао је да страх од смрти врло често
спутава човека, а да је тај страх
безразложан, јер ми властиту смрт не
можемо знати:
• „Страх од смрти је неразуман, јер смрт се
не дотиче ни живих ни мртвих: првих, због
тога што су они још живи, других, због
тога што они више нису живи.“

25. ХИПИЈА
• Био је изузетно образован и учен човек, енциклопедијског
знања. Бавио се астрномијом, аритметиком, геометријом,
граматиком, реториком, ритмиком, теоријом књижевне и
ликовне уметности, историјом...
• По његовом мишљењу, треба правити јасну разлику између
закона природе (фисиса) и закона друштва (номоса).
• По Хипијином учењу, људски закони не следе из божанских
закона, него су људско дело, ствар договора, споразума,
конвенције. Због тога људски закони, често спутавају, гуше
и потискују људску природу. Људи, пак поштују друштвене
законе због страха, слабости и несамосталности.
• Хипија сматра да је једино божански закон трајан и
обавезујући за све. Зато се овом закону сви људи покоравају
без опирања- инстинктивно и спонтано.

26. ХИПИЈА
Космополитизам
• 3a разлику од модерних филозофа који
човеково природно стање виде као “свеопшти
рат” и боpбy ради задовољења себичних
интереca (Xoбc), Xипиja cматрa да је
природно стање добро и да управо оно треба
да буде путовођ и смерница за полисе и
њихове законе.
• На основу тог става о владавини природних
закона, Хипија долази до става о једнакости
Хелена и варвара.

27. АНТИФОНТ
• Антифонт се , поред онога чиме се софистика бавила уопште,
дакле гносеологијом, теоријом културе, етиком и политиком,
бавио још и космологијом, физиком и математиком.
Бавио решавањем проблема
квадратуре круга (фрг. 13);
покушао је да га реши тиме
што је круг окренуо у полигон
са бесконачно многим
странама које се непрестано
смањују, па је тако стекао
часно место међу оснивачима
инфинитезималне методе.
(Лајбниц и Њутн)

28. АНТИФОНТ
• По Антифонту, главни смисао човековог деловања је
"корисност". Али, оно што омета постизање корисног јесу
закони и обичаји, који над природом врше насиље.
• Зато он каже да се људским законима треба покоравати
само пред очима оних који су их донели, а иначе, када нема
сведока, треба живти у складу са природом, јер то не
доноси ни срамоту ни казну.
• Човек бира оно што му користи, а само људски закони га
ометају да чини оно што му доноси корист. Стога су ти
закони и послушност њима често непријатељи природе и
окови, а покоравање природним законима доноси слободу
и радост. Друштвени (људски) закони, дакле нису
обвезујући, јер постоји могућност да их човек заобиђе и
управља се према природи.

29. АНТИФОНТ
• Као пример за релативност људских закона
као и за постојаност природног закона,
Антифонт наводи уобичајену поделу људи на
сталеже, разликовање између племића и
обичног народа, Хелена и варвара, који су
ипак од природе и у својој суштини једнаки,
јер је оно што је за човека од природе нужно
свагде исто. "Сви дишемо на нос и уста и сви
једемо помоћу руку". Овом мисли био је утрт
пут космополитској мисли која ће се
остварити у Римском царству.

30. ГОРГИЈА
• Горгијин гносеолошки нихилизам исказан је у
три става:
•
• 1. став: да биће не постоји,
• 2. став: да ако и постоји за човека је
несазнатљиво
• 3.став: да ако је и санатљиво не може се ни на
који начин пренети, исказати.
• Сва три става Горгија објашњава врло
оригинално изведеним, формално логички,
беспрекорним аргументима.

31. Горгијин гносеолошки нихилизам
• Прва став
• Да ништа не постоји Горгија овако изводи:
• Ако биће постоји оно мора постојати на један од три начина:
• 1.1.или као биће
• 1.2.или као небиће
• 1.3.или као и биће и небиће.
• Небиће не постоји, јер ако би постојало истовремено би и
постојало и не би постојало, што је бесмислено. И даље, ако би
постојало небиће , не би постојало биће, јер се то двоје узајамно
искључује.

32. Горгијин гносеолошки нихилизам
• Ако би биће постојало оно мора постојати на један од три
начина:
• 1.1.1. или као вечно
• 1.1.2. или као настално,
• 1.1.3. или као и вечно и настално истовремено.
• 1.1.1. Ако је вечно, нема почетка, а све што нема почетка је
неизмерно и ако је неизмерно није нигде, а што није нигде
тога нема. Ако би било негде, било би обухваћено нечим
што је различито од њега и тако не би било неизмерно.
Ипак биће није ни обухваћено самим собом, јер оно што
обухвата и оно што је обухваћено јесте двоструко, а то је
бесмислено. Дакле, ако је биће вечно, онда не постоји.

33. Горгијин гносеолошки нихилизам
• 1.1.2. Међутим, биће није ни настално, јер ако
јесте, онда је могло настати или од бића или од
небића, а обоје је немогуће. Но биће такође није
истовремено вечно и настално, јер се то двоје
узајамно укида. Како биће није ни вечно ни
настало ни обоје истовремено, биће не постоји.
• Исто тако је бесмислено рећи да постоји и биће и
небиће. Ако постоји и биће и небиће, биће
идентични у погледу постојања, па како небиће
не постоји, оно што је идентично с њим такође не
постоји.

34. Горгијин гносеолошки нихилизам
• Друга став
• И када би нешто постојало, не би се могло мислити ни
спознати. Ако мишљено стварно не постоји, ни биће се
не може мислити. Јер ако мишљеном припишемо нпр.
бјелину, па се она може замислити, онда ако мишљено
не постоји, нужно је да оно што постоји не може бити
мишљено. Да мишљено не постоји, Горгија доказује
овако: ако мишљено постоји, онда постоји све што је
мишљено, било како га ткогод замислио, а то је
бесмислено. Неко би могао замислити човека који лети
или кола која возе по мору, а то не значи да човек лети
чим је замишљен да лети. Дакле, закључује Горгија,
мишљено не постоји.

35. Горгијин гносеолошки нихилизам
• Трећа став
• Када би се нешто и могло сазнати, не би се могло
другима саопштити. Ако постоје ствари изван нас које
опажамо чулима, не можемо их исказати речима,
будући да реч није постојећа ствар, па тако ми не
саопштавамо саме ствари, већ реч која је различита од
самих ствари. Како видљиве ствари видимо, чујне
чујемо, а не обрнуто, те видљиво не може постати чујно
и обрнуто, онда оно што постоји ван, не може постати
реч. Тако се ни спознаја, ако би и постојала, не би могла
пренети другоме.

36. Горгијино етичко учење
• Горгија сматра да није могуће једнозначно
одредити појам врлине. С тога он сматра да не
постоји један појам врлине, већ постоји мноштво
раличитих врлина.
• Тако он разликује врлине које су својствене
одређеном полу (мушкарцу или жени),
-врлине које су својствене одређеном животном
добу (врлине детињства, врлине младости, врлине
зрелог доба, врлине старости...) ;
-врлине које су својствене одређеном занимању
(врлине трговаца, врлине учитеља, врлине лекара,
врлине занатлија...)