7. Posvećeno svima onima koji, zagledani u daljinu, traže
samoga Sebe: tragaocima za Apsolutnom Istinom!
8.
9. „SLIČNO LOTOSU, ČIJE KORENJE PONIRE U BLATO A CVET
SE RASCVETAVA NA SUNCU, BOŽANSKI PRINCIP, ZATVOREN
U LJUDSKOJ PRIRODI, TRAŽI DA SE OSLOBODI MATERIJE I
DA SE UZVISI PREMA SVETLOSTI NAJVIŠEG SAZNANJA!“
Bhagavad-gita
„OVLADAO JE SOBOM ONAJ KO ZNA SEBE; SPOKOJAN,
STALOŽEN I OSLOBOĐEN ŽUDNJE JE ON. ZLO GA NE DOTIČE,
NE UZNEMIRUJE, JER U PLAMENU NJEGOVOG UZVIŠENOG
SAZNANJA SVE ZLO SAGOREVA!“
Upanishad
„U KOGA SVE ŽELJE ULAZE KAO ŠTO REKE UTIČU U PUNI I
NEPROMENLJIVI OKEAN – TAJ DOSTIŽE UNUTRAŠNJI MIR.
KO JE ODBACIO SVE ŽELJE I SLOBODNO IDE NAPRED, BEZ
SEBIČNOSTI I SUJETE – TAJ DOSTIŽE UNUTRAŠNJI MIR!“
Bhagavad-gita
10.
11. BUĐENJE VEČNOSTI
Pomisli zebnju mlađane reke
kad prvi joj vijug s izvora kreće,
svesna da više se u svome veku
vratiti domu nikada neće.
Neznano kuda sudba je goni
sila sve jača je svakoga trena,
srce je vuče izvoru njenom
al nazad više povratka nema.
Protiču nemo minuti, sati,
sumorni dani u nizu kroče,
i sećanja davna polako blede...
– mlađanoj reci budućnost poče.
–
Vibrira očaj sa svakim valom,
samoća steže, ko ponor crna,
kroz beskraj moraće bez ikog svoga
potočić mali – plašljiva srna.
Na putu bola čeka ga stenje,
i sušna zemlja, i pustinja sura,
sunce će peći, vetar da kopni,
...žudeće nazad – al izvor ga gura.
Strašna je tmina neznanog toka,
umor i tuga robe sve više
al, kada bude na izmaku snaga:
blagoslov stiže s kapima kiše!
–
Postaće potok rečica bistra
u kojoj će život stanište naći,
i počeće žubor radost da budi
a dani tuge u prošlost zaći.
12. 10 Apsolutna istina
Teći će žurno kroz polja mnoga,
velike šume, predele strane,
budiće život u svakom biću
a ljubav zaceliće na duši rane.
Srešće na putu i rečice druge
raznog iskustva i životnog toka,
i sliće se skupa u istu svrhu
i postaće moćna reka duboka.
Tvoriće sebi korito moćno,
klisure silne će se razmaći,
nosiće stenje brzaci divlji,
iskonsku snagu u sebi će naći.
Poplave strašne – izlivi moći
lomiće nade prirode blage;
potočić mali, nekada krhak
zanesen posta naponom snage.
Obale bujne postaše tesne
hteo bi carstvo da obujmi veće,
ali, bez Svrhe na kraju puta
spoznaće druge da nema sreće.
Trošeći moć na puste rukavce,
tvoreći močvare – od žive vode,
samo će šteti činiti korist
mesto da hrli delti slobode.
–
Jer, sve reke čežnjom priziva more,
i svaki brzak o smiraju sanja:
u većem sopstvu na kraju sliva
da ispuni svrhu svog postojanja.
Pa, kako bi ikad stigla do neba
Svesnosti reka s lednika drevnih,
osim da stopi se svim svojim bićem
sa večitim tvorcem oblaka belih?...
13. BUĐENJE VEČNOSTI 11
A tada, kad krug se konačno sklopi
– kad vrelo na ušću svoj lik prepozna –
tad najdublja mudrost iskustva se rađa
i Istina božanski mir oslobađa.
Kad Celina konačno prigrli delić
što davninom usni da odbačen beše,
ko magla pod suncem sva patnja lapi
i čitav kosmos blaženstvom pleše!
– – –
Nekada davno, u gornjem toku,
očajem skrhan potočić jedan,
ka svojoj Darmi*
sudbinom vođen,
na ishodištu svega što teče
– u okeanu – bi Oslobođen.
Spozna Ekstazu, života Tajnu:
kruženje večno kapljice-duše,
i – da Okean Beskrajne Svesti
Istina njegova oduvek beše!!!
* Dharma (sansk.) – put ispunjenja istinske svrhe nečega (ili nekoga) odnosno svrha
sama po sebi.
14.
15. PREDGOVOR
Krajem 15. i do sredine 16. veka, u južnom Bengalu (današnji Ban-
gladeš) živeo je jedan veliki svetovni i duhovni učenjak – dakle jedna izu-
zetna, i veoma obrazovana, osoba toga vremena – imenom Sanatana Go-
svami (1488-1558), koji je bio veliki autoritet po pitanju religijskog učenja
Vaišnavizma, i kod koga su mnogi panditi i bramini (učenjaci) u to vreme
dolazili da, pod njegovim okriljem, izučavaju šastre (drevne svete spise
Hinduizma). U mlađem dobu, po završetku studija, a po očevoj smrti, on
biva primljen u državnu službu na mesto ministra u tadašnjoj bengalskoj
vladi, ali – ubrzo potom jedan sudbinski, i sudbonosni, susret će mu u pot-
punosti promeniti život!...
Naime; kada je u Bengal, tadašnju državnu prestonicu Ramakeli, sti-
gao veliki, i nadaleko čuveni, mudrac i svetac Ćetanja Mahaprabu (Caita-
nya Mahaprabhu, 1486-1534), Sanatana mu je, gonjen dubokom unutar-
njom žeđi za istinom, otišao pred noge, primio blagoslov, i potom, doži-
vevši duboku unutarnju katarzu u njegovom svetom prisustvu, bezuslovno
rešio da napusti položaj u vladi i krene stazom renuncijacije. Međutim, pri
tom svom prvom susretu sa poštovanim svecem, morao je da razveje neke
krucijalne nedoumice i zablude koje su već duže vremena mučile njegovo
unutarnje biće... Poklonivši se svetim stopalima, upitao je: „Poštovani Uči-
telju, šta je to obrazovanje?“. – Iako je Sanatana Gosvami bio veoma učen,
imao veoma široko formalno i neformalno svetovno obrazovanje, poznavao
nekoliko jezika, uključujući i Sanskrit, ipak je upitao o istinskom obrazo-
vanju. „Narod me naziva visoko obrazovanim“ – nastavio je Gosvami – „a
ja sam takva budala da im stvarno verujem.“ Svetac mu lakonski odgovori:
„Zašto ne bi smeo misliti da si dobro obrazovan? Ti si veoma učen, i veliki
si poznavalac Sanskrita i persijskog jezika.“ „Može biti“ – reče Gosvami –
„ali ja ne znam ko sam.“ Zatim je nastavio govoriti svecu: „Ne želim patiti,
ali su mi ove materijalne nevolje i bede prisilno nametnute. Ne znam ni
odakle sam došao, niti kuda idem, a ljudi me nazivaju – obrazovanim. Kada
me nazivaju velikim učenjakom, zadovoljan sam i prija mi, ali sam zapravo
tako velika neznalica, da ne znam: KO SAM?!“...
I, ubrzo potom, Gosvami se veoma predano posvetio Stazi koja će mu
dati konačni odgovor na njegovo goruće pitanje.
16. 14 Apsolutna istina
Sanatana Gosvami je, ovim svojim pitanjima, zapravo govorio u ime
svih nas „običnih smrtnika“. I jednoga dana, pre ili kasnije, svi mi ćemo
se naći u situaciji identičnoj njegovoj; ne mislim da ćemo svi biti toliki
srećnici, poput njega, da dobijemo priliku biti u društvu takve svete oso-
be (mada ko zna!?...), ali da ćemo jednom doći do te tačke odakle ćemo
teško moći ikuda dalje bez odgovora na ovo egzistencijalno pitanje – to
sigurno! Naime, u ovoj, i ovakvoj, našoj civilizaciji je (još uvek) izuzetno
mali broj onih pojedinaca koji, zaista istinito, mogu da kažu da su spoznali
sebe. Ti pojedinci, ili tačnije reći divni izuzeci, ne mogu se ubrojiti u onu
gore pomenutu kategoriju, jer su oni sve samo ne „obični smrtnici“. – No,
ovo nipošto ne znači da su oni neobični, čak naprotiv, već samo znači
da je znanje koje su realizovali toliko moćno i prosvetljujuće, da ih čini
neuporedivo „NE-običnijima“ od svih (nas) ostalih koji, još, nisu njime
prosvetljeni.
Ko je tu zaista običan (prirodan, istinski, autentičan) čovek – mi, koji
njih smatramo „neobičnima“, ili oni, koji su utemeljeni u svom istinskom
identitetu – biva nam kristalno jasno tek kada jasno shvatimo da znanje
istine, odnosno bitisanje u svesnosti iste, predstavlja samu suštinu našeg,
ljudskog bića. ...Samo; šta je to – ISTINA?
Svi mi, ljudi, smo veoma ponosni na svoj razum, jer je upravo on taj
koji nas čini superiorno različitima u odnosu na životinje, u odnosu na
maloumne („ne-razumne“) i lakomislene ljude, i čini nas zrelim, odraslim
osobama, za razliku od dece. Međutim; da li smo se ikada, u tom svom
uobraženju i sujeti, istinski zapitali da li je ta naša „superiornost“ zaista
istinska ili je, možda, samo plod naše „zdravorazumske“ uobrazilje?! –
Teško da jesmo, jer bismo inače, kao prvo, morali shvatiti da je osnovna,
suštinska odlika istinski razumnog bića: u potpunosti razvijena svest o
sopstvenoj egzistenciji.
Da li se mi, uopšte, možemo podičiti tom odlikom kada ne znamo čak
ni to – KO smo? ...Svakako da možemo (uistinu, niko nam to zadovoljstvo
ne moze uskratiti), ali time samo, i upravo, potvrđujući da istinski razum
ipak „stanuje na nekoj drugoj adresi“.
Dakle, uvažavajući nepobitnu činjenicu da, ovakvi kakvi smo, ne po-
sedujemo istinski razum, odnosno (po)znanje Istine, sasvim je jasno da
17. PREDGOVOR 15
smo mi, svako od nas ponaosob, iako se smatramo odraslim i zrelim oso-
bama, ipak, još uvek zapravo – „DECA“! Sviđalo se to našem egu ili ne,
ali to zaista jeste naš istinski položaj, uostalom: ono što smo pred Bogom
(pred licem Istine) – to istinski jesmo.
Čovek koji ne zna svoj istinski identitet, jasno je, ne može znati ni
svoj istinski položaj, a onaj ko ne zna svoj istinski položaj ima, neizbež-
no, apsolutno nesigurnu i neizvesnu egzistenciju. Ustvari, toliko je mnogo
ključnih nepoznanica u našem životu da nam strah usled te neizvesnosti
konstantno visi nad glavom poput Damoklovog mača.A, prirodno, pošto je
konstantno prisutan taj, stalni i pritajeni (bilo svesni – bilo nesvesni) strah
od Sutra: šta će sa nama biti kratkoročno, ili šta će s nama biti dugoročno,
kao i ...što je najnezgodnije, šta će s nama biti konačno; kao i kakvo će to
Sutra stići, odnosno da li ćemo mi uopšte biti tu da ga dočekamo – kako bi
onda, uopšte, i mogli da istinski živimo, i uživamo, u ovom bogom-nam-
datom Danas?!...
Nije dovoljno da „znamo znanje“ o tome kako se zovemo, na kojoj
adresi stanujemo, ko su nam komšije, rođaci, prijatelji, ko su nam roditelji
i bliži ili dalji preci, kojoj naciji pripadamo, ili čije državljanstvo nosi-
mo... – naravno da su to sve bitne stvari, odnosno bitna „znanja“, u našim
životima, ali sve je to zapravo veoma relativno (a shvatićemo kasnije kako
i zašto je to tako) i kao takvo, ipak, od drugorazrednog značaja. Da bismo
zaista shvatili svoj istinski položaj, makar i samo u ovoj materijalnoj ravni,
nije dovoljno samo znanje vezano za, recimo, položaj prostorije u kojoj se
trenutno nalazimo, u kojoj ulici, gradu i državi je naše trenutno prebivali-
šte, pa čak ni znanje položaja same planete u Sunčevom sistemu. ...Jesmo
li ikada u ovom svom životu – koji, uzgred, naspram večnog toka vremena
koji prati trajanje ovog beskrajnog Univerzuma, predstavlja neuporedivo
kraći događaj od običnog bljeska šibice u pokušaju da je upalimo usred
olujne noći – jasno sagledali puku činjenicu da se baš ovoga trenutka (kad
god to bilo i bez obzira da li nešto užurbano radimo ili se dokono odma-
ramo u svom krevetu) zapravo nalazimo u samom centru ogromnog vrtlo-
ga nezamislive brzine i neslućenih kosmičkih zbivanja?! Naime; ova naša
planeta Zemlja – a i mi sa njom! – svakog pojedinačnog trenutka: rotira
oko svoje sopstvene ose brzinom od oko 0,5 km u sekundi, istovremeno
se okrećući oko Sunca brzinom od oko 30 km u sekundi, istovremeno
zajedno sa Sunčevim sistemom ploveći rubom ove naše spiralne galaksije
brzinom od 250 km u sekundi, dok ceo Mlečni Put pređe svake pojedinač-
18. 16 Apsolutna istina
ne sekunde rastojanje od čak 300 km u sklopu Lokalne grupe galaksija;
itd, itd. ...I, uistinu, sve se to dešava – S A D A.
Zašto smo sve ovo uopšte pominjali? – Pa samo zato što smo, blaženo
ležeći u svom krevetu, ovoga trenutka (dakle „sada“), savršeno ubeđeni
kako se nalazimo u stanju savršenog – MIROVANJA (!!!).
...Šta je to, dakle, sa našom uobičajenom, svakodnevnom, „savrše-
nom“ percepcijom ovoga sveta, našeg položaja u njemu, odnosno percep-
cijom realnosti uopšte?! I, da li mi živimo svoje živote sa punom svešću
o sebi, svom postojanju i samoj realnosti? – Sasvim sigurno, i očigledno,
odgovor je: NE!
Savršeno je jasno da su naš sopstveni položaj (slobodno uzmimo u
obzir bilo koje moguće značenje ovog termina!) i položaj samog Univer-
zuma, u bilo kom pogledu, tako izvanredno uslovljeni da se tu zapravo
ne može ni govoriti o nekakvoj „uslovljenosti“, već isključivo o jednoj
(i) jedinstvenoj Istini (naglasak je na Ist-o-sti!). Naime, mi nismo UNU-
TAR Univerzuma, već smo od njegove tvari „načinjeni“: mi JESMO
Univerzum!
Da bismo zaista spoznali tu gorepomenutu istinu – „Istinu o apsolut-
nom Položaju“ – neophodno je da se, pre svega, dobro zagledamo unutar
svog sopstvenog bića – da spoznamo istinu o „onome“ koji tu istinu želi
da spozna: istinu o našem sopstvenom Identitetu. Jer, tek kada jasno spo-
znamo ko je „taj“ što traga, tek tada ćemo moći i da „nađemo“. Dokle god
smo u zabludi o sopstvenom identitetu, bićemo i u zabludi o tome šta je, i
kako je, ispravno činiti, kao što će i svo naše „znanje“ i sve naše „istine“
biti ipak, i uvek, samo zablude. No, kada konačno ostvarimo uvid u pravu
i potpunu istinu o samome sebi, to će, zapravo, biti istina o svim sferama
našeg sopstvenog bića; tako da će ta nova – probuđena – svesnost rezulti-
rati totalnom revolucijom naše svesti i totalnom rekapitulacijom svih naših
dotadašnjih stavova i odnosa prema samome sebi, prema svetu i svojim
bližnjima, i prema Postojanju uopšte.
Dakle, budući da je najdublja (apsolutna) istina o našem sopstvenom
biću ujedno i najdublja istina o samom Univerzumu, izvesno, i nesum-
njivo, je da se u suštini svega postojećeg nalazi jedna jedinstvena, opšta i
sveprožimajuća: Apsolutna Istina!
Tu istinu ne možemo dokučiti nikakvim spoljašnjim alatima i poma-
galima, niti je možemo spoznati tragajući „okolo“ za njom, već je to mo-
19. PREDGOVOR 17
guće, isključivo, njenim o-svešćavanjem u apsolutnoj dubini svoga sop-
stvenog bića: Suštinskom Samospoznajom.
Tek napredujući na putu samospoznaje (samorealizacije), mi počinje-
mo istinski odrastati – prevazilazeći položaj ne-razumnog i ne-zrelog dete-
ta, koje samo može da „misli“ da zna istinu. – Naime, onaj ko misli da zna
istinu taj je ne zna, jer istina ne samo da nema nikakve veze sa mišljenjem
ove ili one osobe, već nema apsolutno nikakve veze sa mišljenjem uopšte.
Ona se ne spoznaje mišljenjem već direktnim iskustvom: doživljavanjem
(u punom smislu značenja te reči!), odnosno, kako nas uče drevni mudraci
– Kada znanje, predmet spoznaje i znalac (onaj koji spoznaje) posta-
nu Jedno.
Stoga, suština „principa“ samospoznaje jeste u sledećem:
– Spoznajom onoga što mislimo da jesmo spoznajemo, zapravo,
sve ono što nismo, a tada nam se celo biće budi i „otvara“ za iskustvo
istine onoga što zaista jesmo! ...Šta ovo zapravo znači, postepeno će nam
direktno predočavati – i predočiti – ova knjiga.
Ovo nije obična knjiga; ona, zapravo, i nije knjiga – već prijatelj, i to
u najdubljem smislu značenja te reči. Naime, ako je – prijatelj – onaj ko
nas upućuje ka našoj apsolutnoj dobrobiti, odnosno ka našem istinskom,
apsolutnom prijatelju, onda ona zaista to jeste. Jer, naš apsolutni prijatelj
jeste naše istinsko sopstvo – ono što mi istinski jesmo – a ona nas upućuje
neposredno na „njega“!
Takođe, ova knjiga se ne čita, jer „čitanje“, samo po sebi, podrazume-
va intelektualni proces. Naprotiv; njoj se prilazi celokupnim svojim bićem
– a tada duhom prodiremo daleko, daleko iza pukih reči i izraza, i jasno
uočavamo (do-življavamo) Izvor odakle sve te reči emaniraju. ...Njoj se
prilazi potpuno otvorenog uma i srca: kada prilazimo iskrenom prijatelju
mi to činimo sa poverenjem, bez trunke rezerve – doživljavajući ga kao
sebe samog; a takav pristup jeste ono što se naziva: predanost. Onaj ko
joj tako pristupi, biće „prikopčan“ na suptilno vođstvo njene frekvencije
– frekvencije Istine – i biva postepeno vođen ka suštinskoj istini svoga
sopstvenog bića i Postojanja uopšte: Apsolutnoj Istini!
Budući, dakle, da smo svi mi, makar negde u dubini svoga bića, za-
pravo „deca“ – da veoma malo, ili nimalo, razumemo pravu suštinu stvari,
pojava i odnosa u Egzistenciji – neophodno je da veoma postepeno bude-
20. 18 Apsolutna istina
mo upućivani u samu Vrhovnu Tajnu. Ovo stoga što, „običan“ ljudski um
(„dečji“ um) može razumeti konkretno izloženu Istinu otprilike jednako
kao što i prosečno predškolsko dete može razumeti Ajnštajnovu Teoriju
relativiteta – pa čak, možemo biti sasvim sigurni, veće su šanse na strani
deteta! ...Ajnštajnova teorija se može razumeti logikom racionalnog uma –
što je i osnovni preduslov da stvari predstavimo sebi na „zdravorazumski“
način – dok se Istini može prići isključivo tzv. „Paradoksalnom logikom“,
koja racionalni um, jednostavno, „dovodi do ludila“.
Upravo zato, ova knjiga će nas nežno voditi stazom postepenog pro-
dubljivanja direktnog iskustva – poput roditelja koji brižno uči voljeno
dete da hoda... – i tek kada „čvrsto stanemo na sopstvene noge“, bićemo
u stanju da tom novom, Probuđenom svešću jasno pojmimo konkretnu
Stvarnost i Istinu, „Virtuozno plešući igru slavljenja života“ – kako je to
već negde divno rečeno. S tim u vezi, jedan dobar deo knjige, a ne samo
uvodni, predstavlja zapravo Uvod – uvod u takvo stanje svesti iz koga
ćemo, potom, neposredno moći da komuniciramo sa istinama koje su u
onom preostalom, a naročito završnom, delu knjige sasvim otvoreno pre-
zentirane. To je uvod u takvo stanje svesti po povratku iz koga – nikada
više nećemo biti isti! No, ne bojte se: ta promena će, jednostavno, biti toli-
ko kvalitetna da se zaista nećemo moći prepoznati – ali u najpozitivnijem
mogućem smislu. A tada, u tom istom, novom svetlu ćemo sagledavati i
sve „druge“, i sve „drugo“, odnosno: ceo Univerzum ćemo jasno pojmiti
kao veličanstvenu Emanaciju našeg sopstvenog bića! I to neće biti nikakva
uobrazilja, već jednostavno – apsolutna ISTINA.
I, još nešto; iako je ovo Znanje izuzetno moćno i superiorno, sam za-
kon Prirodnog-poretka-stvari je savršeno uredio da ono ostaje apsolutno
nedokučivo bilo kome ko bi uopšte i imao nameru da ga zloupotrebi. To
je stoga što blagoslov da ga prime imaju isključivo oni čistog i nevinog
srca (a shvatićemo usput šta to zaista znači!), te će samo oni imati „oči da
vide i uši da čuju“ – kao i mudrost da ga primene. ...Šanse da mu pohlepa,
oholost, okrutnost, zavist, mržnja, zloba ili bilo koji drugi vid egoizma iole
priđu, nisu nimalo veće nego što ih je sipilski kralj Tantal imao da utoli
svoju neutoljivu glad i neutoljivu žeđ; čak, u poređenju sa onim prvim,
Tantala slobodno možemo smatrati pravim miljenikom bogova.
Obzirom na sve izrečeno, ako odemo još dalje, možemo shvatiti da
zapravo cela knjiga predstavlja UVOD: uvod u nešto Neizrecivo, Neopisi-
vo i – nepojmljivo Čudesno!...
21. PREDGOVOR 19
I, još samo nešto; možda će neko primetiti – i biti potpuno u pravu – da
će se, na pojedinim mestima u knjizi, određene stvari delom ponavljati ili
čak namerno „forsirati“ (a naročito uporno insistiranje na bavljenju samim
centralnim sveuzrokom celokupne ove naše mikro-kosmičke i makro-ko-
smičke Drame), ali neophodno je da budemo što objektivniji, što „mekši“
i otvoreniji, te da shvatimo da ništa nije niti suvišno, niti preterano, ako
li doprinosi potpunijem razumevanju istine. Pored toga, imajmo stalno
na umu suštu činjeničnost one velike istine ovaploćene u večno aktuel-
noj izreci: „Govoriti apstraktno veoma je lako, ali objasniti stvarnost
rečima veoma je teško.“ ...Čak, mnogo bliže istini je reći da je objasniti
stvarnost rečima – nemoguće; no, zato, postoji još jedna, beskrajno mistič-
na ali savršeno istinita, Lao Ce-ova izreka, koja veli: „Ono što je teško
dostižno često zahteva mesece, katkad i godine; ono što je nemoguće
– samo malo više.“
Nepokolebljivo se držeći istine, evo ovde svečanog obećanja, da ćemo
vremenom sve jasnije uviđati (i uvideti!), šta to zaista znači, zašto i kako je
to tako, kao i koliku težinu zapravo imaju ove izreke!
Konačno, da ne dužimo više, jer nije lepo ostaviti Prijatelja da čeka:
pružimo mu ruke, oslobodimo svoj um i otvorimo mu srce, i on će nas
blago i nežno povesti na najzanimljivije, najčudesnije i najdragocenije pu-
tovanje koje se može desiti jednom živom biću – Putovanje ka samome
Sebi!
DUG JE PUT OD SEBE DO SEBE – ČITAV
UNIVERZUM MORA SE PREĆI!
Pa, prijatno...
22. ZAVRŠNA REČ
Ako je život, kao što mnogi znaju reći, zaista škola – a jeste – onda
smrt predstavlja završni, „diplomski“ Ispit! Stoga, ako nam je u tom, pre-
sudnom, trenutku EGO u potpunosti odsutan – ako nam je svesnost apso-
lutna (nevezana i neuslovljena željama i strahovima) – automatski biva
realizovan Apsolut.
U „Bhagavad-giti“ stoji iskaz sledeće činjenice:
– „Ono o čemu osoba meditira u vreme smrti, napuštajući svoje telo,
apsorbovana u misao o tome, to postiže nakon smrti.“ (Bg.8/6)
To je svakako tačno, ali važno je shvatiti da na čovekove misli u vre-
me smrti utiču upravo ona dela koja je činio za života, i one misli i sklono-
sti za kojima se povodio. Prema tome, ako tokom života nismo ispravno,
i u potpunosti, savladali Lekciju, onda nam je, neminovno, i ishod Ispita
predodređen na neuspeh. ...Istina, odnosno život, ne trpi kampanjsko uče-
nje; nju ne možemo prevariti – SEBE ne možemo prevariti!
Dokle god živimo tako kao da nikad nećemo umreti – vezivajući se
za „život“, a u bekstvu od suočavanja sa činjenicom sopstvene smrtnosti
i prolaznosti uopšte – bićemo uslovljeni cikličnom egzistencijom u krugu
rađanja i smrti. Vezujući se za „život“, mi se zapravo, i ne znajući to, ve-
zujemo za „smrt“. – Na taj način vezujemo se za iluzije uma, koje su ništa
drugo do „dve strane istog novčića“; dok nam sam „Novčić“ (Istina) ostaje
večita nepoznanica.
Život i smrt su, sa stanovišta Istine, jedno isto – i zato bi PRVA stvar
u našem životu trebala biti razumevanje istine o POSLEDNJOJ: razume-
vanje istine o „SMRTI“! Samo budalasti ljudi – kakvi mi uglavnom jesmo
– odbijaju da se blagovremeno i adekvatno pripreme za ono što je nemi-
novno, pokušavajući u zaboravu (a „zaborava“ nema!) naći spas. – Pri
tome savršeno podsećajući na onog „veselog i bezbrižnog“ cvrčka iz bajke
o cvrčku i mravima. ...Isto kao što se još po danu moramo adekvatno pri-
premiti za nadolazeću noć; isto kao što se za nastupajuću zimu moramo
adekvatno pripremiti još dok traju topli letnji dani; isto kao što je prijatna
23. ZAVRŠNA REČ 409
i bezbrižna starost uslovljena adekvatnim životom u mladosti... – tako i
pitanje „Smrti“ treba biti u potpunosti razrešeno još dok smo u punom
životnom naboju! Jer, dok god ne spoznamo istinu o smrti, izbegavajući
da se suočimo sa njom (istinom), i sam život će nam konstantno biti nera-
zumljiva zagonetka i nerazrešivi problem.
Istinsko razumevanje jedne suprotnosti uslovljeno je istinskim razu-
mevanjem one druge: Zdrav čovek ne zna šta je to bolest, ali on zato ne
zna ni šta je to zdravlje – ne zna ga ceniti; i zato mu i dolazi bolest, kako bi
ga „otvorila“ za mudrost i razumevanje. – Tek kada shvati šta je to bolest
(u neposrednom suočenju sa njom), spoznaje i istinu o zdravlju! Na isti
način nam i starost donosi apstinenciju od svega onoga što smo neprirodno
i nekontrolisano konzumirali (upražnjavali) u mladosti. Pošto tada nismo
ispravno razmišljali ni o mladosti ni o starosti – ne znajući da cenimo ni
jedno ni drugo – starost nas, na primeren način, usmerava na „otrežnje-
nje“. Zato je i razumljiva činjenica da starost, uglavnom, donosi mnoge
životne mudrosti... – a što, naravno, ipak nema nikakve istinske veze sa
godinama ili sa životnim dobom već isključivo sa čvrstinom naše odluke
da se svesno suočimo sa Istinom, i istoj se predamo. ...Moj savršeni božan-
ski Učitelj, moj Svamiđi, sreo je Istinu – živuću Istinu, svog Gurua, Mad-
havanandu – kada je imao samo trinaest godina, a sa svojih sedamnaest
je realizovao Savršenstvo. Od tog „mladog doba“ (merilo životne zrelosti
jeste dubina duhovnog iskustva, a ne godine zemaljskog života!) on bitiše
kao Savršeni Mudrac, pronoseći širom sveta poruku te večne Mudrosti i
Istine – na dobrobit celom čovečanstvu.
Prema tome; dokle god se, ne razumevajući je, plašimo smrti, bićemo
u konfliktu i sa samim životom. – Zato: Onaj ko nije za Nebo, nije ni za
život zemaljski; onaj ko ne zna kako (u kom stanju) treba umreti, taj ne
zna ni kako (u kom stanju) treba živeti. ...Takođe, dok god smo vezani za
život – dok god ga želimo – mi istovremeno, i ne znajući to (dakle na ne-
svesnom nivou), želimo (i) samu smrt. A, Bog je tako milostiv da uslišava
sve naše (svesne, podsvesne i nesvesne) Želje, i daruje nam sve ono čemu
težimo! – Eto kako sami sebe čvrsto, i nesvesno, držimo zarobljenima u
krugu rađanja i smrti.
Življenje životne mudrosti (umetnost življenja) podrazumeva isto-
vremenu svesnost obe suprotnosti – svesnost Paradoksa.
Kada smo u sveobuhvatnoj svesnosti istine života i smrti, tada ima-
mo istinsku svesnost (o) Prolaznosti i tada, zapravo, bitišemo u svesnosti
24. 410 Apsolutna istina
Neprolaznosti (svesnosti Boga), sagledavajući večnost Istine. Realizacija
te mudrosti (Svesnosti) jeste naš životni i sudbinski put (naša Dharma) –
bili mi toga svesni ili ne! Na tom putu, svaka investicija (u smeru njegove
realizacije) jeste Savršena Investicija.
Čak i u svetovnom životu, svaki ozbiljan, ambiciozan poslovni čovek,
profesionalac i entuzijast, nastoji da ulaže, po mogućstvu, upravo u ono
što ima što-veću i što-trajniju vrednost. San svakog takvog čoveka – a
svi mi smo, negde u dubini duše, baš takvi – jeste: Savršena Investicija.
Međutim; svi koji ulažu u prolazne stvari, i koji su okovani isključivo sve-
tovnim preokupacijama, ulažu u Iluziju i „grade svoju kuću na pesku“. Za
razliku od njih, oni koji ulažu u sopstveni duh – prosvetljenje sopstvenog
bića i svesti – čine savršenu investiciju jer ulažu u neprolaznu vrednost;
to je odlika onih istinski mudrih, koji „svoju kuću grade na steni“. ...A,
svaka građevina je jaka i stabilna samo onoliko koliko su joj jaki i stabilni
– TEMELJI!
Svi mi, ovako ili onako, težimo upravo Bogu (Savršenoj Vrednosti),
ali mnogi nisu svesni te činjenice i zato, robujući iluziji, to čine na pogreš-
ne načine i, samim tim – u korist svoje štete.
Svesno ulaganje u Put predstavlja vrhunsku mudrost, jer:
– „Za onoga ko ide ovim putem ni jedan napor nije uzaludan, ni
jedno stečeno dobro nije nikada izgubljeno; i mali napredak na ovoj sta-
zi može zaštititi čoveka od najveće opasnosti i straha.“
(Bhagavad-gita, 2/40)
„Znanje u svesnosti Krišne (Svevišnjeg – prim.) tako je savršeno
da ako čovek deluje u svesnosti Krišne i uprkos tome ne postigne savr-
šenstvo, u svom sledećem životu napreduje dalje s postignutog nivoa.
Drugim rečima, dela vršena u svesnosti Krišne su trajna. Budući da su
vezana uz telo, materijalna postignuća nestaju sa smrću. Znanje vezano
uz privremene oznake nije trajno. ... Mi smo ustvari duh i stoga će naše
duhovne aktivnosti ići s nama kud god da odemo.“ („Kralj Znanja“)
Suština celokupnog Mahaprabuđijevog veličanstvenog božanskog
učenja, čiji je Svamiđi autentični predstavnik, i pronosioc, u ovom našem
dobu, sažeta je u jednoj jedinoj Njegovoj zagonetnoj rečenici:
– „Prava je umetnost provući slona kroz ušicu igle.“
25. ZAVRŠNA REČ 411
Iako to našem umu zvuči kao apsolutna besmislica, za čiju realizaciju
bi, u najmanju ruku, trebalo da se desi kakvo nezamislivo Čudo, ipak, na
ovom našem sudbinskom Putu – Putu Prevazilaženja EGA – i ta „umobol-
na fantazija“, ta „nemoguća mogućnost“, na divan i čudesan način postaje
moguća, i apsolutno izvesna, realnost!
U vezi toga, u pogovoru svoje veličanstvene knjige „Skrivene snage
u čoveku – Čakre i kundalini“, Svamiđi je rekao:
– „Jednog će dana napuhani slon našeg ega postati tako malen da
će se moći provući kroz ušicu igle bez i najmanjeg otpora. Upravo je
to zadatak koji moramo obaviti.“
Stoga; budimo svesni Iluzije, ulažimo sve svoje sposobnosti u razu-
mevanje Istine, i realizujmo istinsku mudrost i umetnost življenja – ono o
čemu nam je govorio Učitelj Ošo poručujući:
„ŽIVITE ŽIVOTOM OTVORENE ŠAKE,
A NE ŽIVOTOM STISNUTE PESNICE!“
