1. Радио: Алекса Жарковић

2. Живот сваке ћелије, као организма у
целини, обезбеђује се производима
хиљада биохемијских реакција. Тим
реакцијама успотставља се грађа
појединих ћелија, обезбеђује се енергија
и осигурава одвијање животних процеса
као што су развиће и размножавање
организма.

3. Биохемисјке реакције одвијају се помоћу
ензима или биокатализатора, чију
хемијску структуру чине молекули
протеина.Поред способности да
репродукују саму себе и да се у
извесном степену мења, ДНК располаже
и способношћу детерминације
фенотипа, јер тиме контролише синтезу
специфичних протеина.
Ензими

4. Преношење генетичке информације
из једра у цитоплазму постиже се
преко примарног продукта ДНК –
молекуила РНК.

5. Преношење генетичке информације одвија
се у две сложене етапе...
1 етапа :
Информације о грђи одређене секвенције
ДНК, коју чини, на пример један ген
, пресликавају се на ред нуклеотита у
информационој РНК, али исто тако и на
остала два типа РНК. Тај процес се назива
ТРАНСКРИПЦИЈА.
2. Етапа :
Шифра коју садржи и РНК преводи у
одговарајућу структуру протеина, изражену
редоследом аминокиселина.
Процес формирања полипепидних ланаца у
протеину на основу структуре молекула иРНК
назива се ТРАНСЛАЦИЈА

6. Оперон је у генетици функционална јединица
регулације генетичких активности која се
састоји из промотора, оператора и једног или
више индуцибилних структурних гена који се
налазе под контролом регулаторних
елемената. Присуство оперона је показано
код прокариота и код неких нематода. Нису
сви гени организовани у опероне, јер
конститутивни гени не подлежу репресији
активности
Жак – Монов модел
генетичке
информације

7. Транскрипција или синтеза РНК одвија се на
сличан начин као и удвајање ДНК, само што
овде као калуп служи један део молекула ДНК,
односно генса просечно 1000 нуклеотида, а
не цео молекул.

8. Процес транскрипције

9. Два ланца ДНК се на месту датог гена
раздвоје, а по завршеној синтези
молекула РНК поново се спајају, и тај
процес може се поновити на истом или
неком другом делу ДНК. Синтеза се
врши само на једној од двеју нити , чиме
је обезбеђена поновљивост грађе
примарног продукта ДНК.

10. Посебан ензим , РНК – полимераза ,
препознаје секвенцију нуклеотида
испред одговарајућег гена , која садржи
већи број АТ него ГЦ парова.

11. Ензим затим почиње да полимеризује
слободне рибонуклеотиде који су се
поставили наспрам ДНК матрице
одговарајућег гена. На крају транскрипције
ензим наилази на секвенцу нуклеотида типа
ААААА, при чему и један протеински фактор
мења конфигурацију РНК – полимеразе и
помже да се она одвоји , тј. Да се
транскрипција оконча.