1. IZVOD IZ KNJIGE „SPOSOBNOST ZA LJUBAV I RAD I OLI
INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA PSIHOTERAPIJA.
Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.
Šta je O.L.I.-Integrativna Psihodinamska Psihoterapija
O.L.I. je skarćenica od Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija
O.L.I. metod je psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom
orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije:
psihologije nagona („klasnična psihoanalitička teorija“), Ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i
self psihologije. Iz ovih teorija ekstrahovana su saznanja o bazičnim sposobnostima za obradu emocija
na kojima se bazira rad u O.L.I. metodu. Metod rada sa klijentima je, takođe, integrtivni, jer se
primenjuju tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalize, geštalt terapije, transakcione
analize, bioenergetike, N.L.P., „fokusiranja“, biofidbeka i neurofidbeka, R.E.B.T...) u kombinaciji sa
tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao što su „O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti“, „protokoli za
razvoj Bazičnih emocionalnih kompetencija“, „Emotivno računovodstvo i psihološka matematika“...
O.L.I. metod, međutim, nije eklektički, ved integrativan. Osnovu za integraciju različitih
teorijskih okvira , metoda i tehnika, pruža model bazičnih emotivnih kompetencija. Osnovna postavka
O.L.I. metoda je da „nema alata bez zanata“, da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili
deblokiraju njene osnovne „alatke za život“, bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša
psiha obrađuje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). „Bagovi“ ili „virusi“ u tim
izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa
sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajudi
sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajudi sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim
odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu pažnju obrada na obrasce koje klijent primenjuje, na
tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.
Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu
razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca,
bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.
O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost
za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih,
jednostavnijih kockica-bazičnih emotivnih kompetencija:
1) Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju(razboritost psihe)

2. 2)Celovitost „objekta“-(lepak psihe)
3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe)
4) Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe)
5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)
6) Volja (motor psihe)
7) Inicijativa (pokretač psihe)
Bez bilo koje od ovih kockica psiha je defektna. (Osobi „nedostaje neka daska u glavi“-neka
kockica) Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštedena. Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti
svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez „lepka“-sposobnosti za
celovito doživljavanje druge osobe („objekta“) doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla
(kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi...). Bez konstantnosti objektastabilizatora psihe, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju-osoba nema
imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“. Bez tolerancije na
ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili
nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je
kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je
reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi.
Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Ključ promene u
terapiji je pomodi klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su
„sortirane“ po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod
daje i taksonomiju psihoterapijski ciljeva, ukazujudi na to koje vrste učenja se odvijaju u procesu
psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz određeni oblik učenja.
O.L.I. metod je saznajna procedura usmerena ka otkrivanju lažnih informacija o sebi i
svetu, proces dolaženja do lične istine. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše
život da bi bio kompetentniji da se u životu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše
život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se
prema njima. Primamo lažne informacije (ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg
kognitivnog sistema da adekvatno obradi informacije koje dobija) o tome kakvi smo mi, kako
funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju naših bazičnih
psiholoških potreba, šta se može očekivati od života...Informacije primamo od osoba koje i same
imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za
neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje vodi do neuspeha u toj oblasti života.
Lažna informacija je kao kompjuterski «bug» ili virus koji uništava «fajl» u kojem se nalazi.
Virusi su skloni razmnožavanju, širenju. Lažne informacije su sklone da se generalizuju,
uopštavaju.
Stručnjaci za kompjutere razvili su programe čiji je cilj da otkriju «viruse» i eliminišu ih. O.L.I.
metod je psihološki program koji ima sličnu ulogu u sistemu zvanom psiha. Njegova uloga je detekcija i
otklanjanje lažnih informacija u sistemu uverenja čoveka koje su vezana za osnovne, bitne aspekte

3. življenja-predstavu o sebi, predstave o međuljudskim odnosima, predstave o roditeljstvu, predstave o
funkcionisanju čoveka, predstave o svetu i životu. Naravno, i predstave o dešavanjima, promenama,
sistemu vrednosti i „pravilima igre“ u konkretnom društvu u kojem osoba živi.
Zašto je orijentacija na procese obrade emocija od ključnog značaja za O.L.I. metod?
Napravidemo, radi jasnije slike, ponovo poređenje funkcionisanja čoveka sa funkcionisanjem računara
(čovek je, naravno, neuporedivo složeniji sistem od računara.) Kada nešto ne funkcioniše sa radom
računara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratidi…ne može se pročitati
tekst ili videti slika…Korisnik koji je iole upuden u način funkcionisanja kompjutera ne misli da se
pokvario ekran, ved softver koji obrađuje podatke i stvara ono što se vidi na ekranu, ili hardver-neki
mehanički deo računara. Kad je kod čoveka “pokvaren hardver” on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili
nekog drugog specijaliste za određeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcioniše “softver”
(program za obradu podataka), obrada se stručnjacima za psihu.
Stanja zbog kojih se obrada su, zapravo, ekran ili “klinička slika”, kako je obično zovu stručnjaci
za psihu. Slika se ne može poraviti, ved samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju.
Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) ved sposobnostima i veštinama koje klijent nema
dovoljno razvijene. Dakle, mi ne možemo popraviti nečije samopoštovanje ili depresivnost ili nestrpljenje
ili bilo koje drugo nepoželjno stanje, niti možemo stvoriti bilo koje poželjno stanje, ako ne “popravimo”
bazične sposobnosti za obradu emotivno- kognitivnih podataka, što de dovesti do promene stanja. Čovek
stvara svoja stanja načinom obrade onoga što mu se dešava. Posao psihoterapeuta je da pomogne
klijentu da razvije ili oslobodi od “virusa” te osnovne, izvršne softvere za obradu emocija, jer njihov
nepravilan rad stvara one vidljive problem i poremedaje koje nazivamo “klinička slika”.
Ponekada su ljudi svesni nedostataka određenih veština i obradaju se za pomod
psihoterapeutima (u novije vreme lifecoachevima-trenerima životnih veština) sa željom da nauče
određene veštine, kao što su veštine komunikacije, planiranja, organizovanja… Međutim, ovladavanje
veštinama nije mogude ako se ne bazira na određenim sposobnostima. Ne možete naučiti nekoga da
pleše, ako nema sposobnost koordinacije pokreta, niti nekoga da peva, ako ne može da kontroliše glasne
žice. Pre mogudnosti da se ovlada veštinama potrebno je da se razviju sposobnosti koje čine to
ovladavanje mogudim.
Ako definišemo OLI metod kao psihoterapijsku proceduru koja je usmerena ka otklanjanju lažnih
informacija, sa pravom nam se može postaviti pitanje: „Da li vi mislite da znate koje su ispravne
informacije, da biste lažne zamenili njima?“. Ako bismo odgovorili „Da, znamo“, bio bi to vrlo
prepotentan i arogantan odgovor. Rekli bismo da znamo šta je život, da smo otkrili sve njegove misterije,
smisao, pravila funkcionisanja…da znamo kakvi treba da budu ljudi da bi bili zdravi…zauzeli bismo jedan
sveznajudi stav i ponudili neku novu religiju. Ne, mi to ne znamo. Pored otklanjanje lažnih informacija,
skradenica O.L.I. znači i otkrivanje lične istine. Naglasak je na to da je procedura usmerena na otkrivanje
lične istine. Svakako, i tome se može prigovoriti i postaviti pitanje „Ako nemate neke univerzalne istine
kojima zamenjujete pogrešne informacije-neistine, kako znate da su te lične istine istinite? Kako znate
da to nisu samo nove iluzije na koje upudujete klijente ubacujudu u njih, na uvijen način, sopstvene
iluzije, životne filozofije, teorijske koncepte…a pravite se da to ne radite, pod parolom da vodite klijenta

4. ka otkrivanju nekakvih ličnih istina?“. I klijenti se često plaše da de psihoterapeuti pokušati da ih
„prekroje“ po nekoj svojoj meri, kao što su to pokušavali i njihovi roditelji, nastavnici, partneri…Odgovor
na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo redi da, koliko ima ljudi, toliko ima i ličnih istina. Ali, da li,
onda, postoje bilo kakve univerzalne istine, nešto što se zove „ljudska priroda“, nešto u čemu se
presecaju lične istine ljudi? Da li ljudi, ako ne iskrivljuju stvarnost, ili ako to ne čine u vedoj meri, dolaze
do nekih opštih, zajedničkih istina o sebi, ljudskoj prirodi, životu…koje ih čine boljim ljudima (o terminu
„dobar čovek“, kao jednom od ključnih termina O.L.I. metoda demo posebno govoriti kasnije),
sposobnijima da žive punim ljudskim kapacitetima, da vole i rade? Naš odgovor je „Da“.
Tragajudi za ličnim istinama, što dublje ulaze u svoje lične istine, ljudi dolaze do opšteljudskih
istina, pravilnosti utkanih u ljudsku prirodu, u korene života. Da li mi znamo nešto o tim opšteljudskim
istinama? Znamo. Kroz decenije psihoterapijskog rada sa ljudima na otkrivanju ličnih istina brojni
psihoterapeuti širom naše planete postepeno su dolazili do nekih „tačaka preseka“ istina njihovih
klijenata, do nekih pravila razvoja ljudskog bida, njegovog rasta i ispunjenja potencijala, kao i do
mehanizama koji mogu taj razvoj iskriviti ili zaustaviti. Gradedi O.L.I. metod, pokušali smo da napravimo
integraciju tih opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponudimo
delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi-promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe,
drugih i stvarnosti, koje bi omogudile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije
uključi u život, da bude bolji čovek.