2. Први српски песник по схватањима, тематици,
стилу и версификацији.
Рођен у Требињу 1871. године
Учитељска школа
Са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем,
покреће и уређује књижевни часпоис ,,ЗОРА”
1899. одлази у Женеву на студије
Ради у Министарству иностраних дела
Био је дипломата у Букурешту, Цариграду, софији
Атини, Каиру, Риму, Лисабону
3. Прва збирка песама Путописна проза:
излази 1886. године
под називом ,,
1940. ,,Градови и
Самохрана мајка” У њој
химере” спадају под
се налази песма ,,Моја
филизофским есејима
поезија” Есеј је књижевно-научна врста у којој
1901. ,,Песме” аутор обједињује научни приступ и
књижевну обраду с настојањем да
1908. ,,Песме” изрази лични став према теми о којој
пише. То је обично кратка форма у
1908. ,,Плаве легенде” којој се посматра културни или
друштвени феномен.
1911. ,,Песме” 1932. ,,Благо цара
1932. ,,Сабрана дела” Радована”
1943. ,,Лирика”
4. Први и најзначајнији представник српског
модернизма, носилац и представник
симболистичког стила и најбољи лиричар златног
доба српске књижевности био је Јован Дучић.
Парнасизам, симболизам, ларпурлартизам.
У песми ,,Моја поезија” казао је шта све захтева од
поезије.
Поезија мора бити:
Мирна
Хладна
Лепа
Горда
Чедна
Равнодушна
5. Јован Дучић поезију схвата АСОЦИЈАЛНО, тј.
поезију је сместио изван животних сфера
Поред Петра Петровића Његоша, Јован Дучић је
НАЈРЕФЛЕКСИВНИЈИ ПЕСНИК наше
књижевности.
/Пева о природи, жени, љубави, љубавној чежњи,
смрти, прелазности.../
Негује култ форме
Његове песме су узори стила, језичког богатства и
савршенства форме.
Интонација је смирена.
Исказ је мек, смирен и хладан.
6. Дучићу су признате највеће заслуге за
усавршавање песничког израза новије српске
лирике и развој стиха. Дучић је први и
најдоследнији међу онима који су скинули пуно са
речника српске књижевности и подвргнули
задатку да изнесу тежу, компликованију и
апстрактнију мисао.
Нов песнички језик постао је отменији,
узвишенији, мање непосредан и одређен, пипкији,
прожет тајанствима, двосмислености и маглама
пренесених значења.
7. Само мисао о жени, а не чулно и еротско.
,,Буди недостижно, лепо и далеко...”
Безимена, неконкретна, апстрактна жена из снова
и визија.
Жена је искључиво повод да говори о себи или
размишља о телима живота и смрти, о гашењу и
пролазности усхићења.
8. Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.
Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.
Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.
И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.
9. Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.
10. У какво вас расположење уводи песма Јабланови?
Размотрите како песник доживљава ноћни предео.
Којим га чулима доживљава?
Анализирајте избор и дитрибуцију гласова који
асоцирају на шуморење јабланова и утврдите
њихово сугестивно дејство на усамљеног песника
11. У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жећи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет
пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
12. У овој песми Дучић открива свој артистички став према лепоти
као смислу живљења и постојања. У извесном смислу песма
открива пантеистички однос уметника према свеу и животу.
Посреди је схватање према коме су Бог и природа једно тј. Он не
постоји као творац, него је у свакој ствари.
Покушајте да протумачите мисаони слој ове песме. Какво
симболистичко значење имају сунцокрети? За чим жуде? Од чега
страхују? Како гледају на свет? У чему песник налази сагласност
између себе и сунцокрета?
Успоставите однос између сила светлости и мрака. Из чега
рпоизилази песимистичко расположење у песми?
Какво дубље значење има ова Дучићева песма изузетне
хармоничности, изразите субјектовности и лирске
сугестивности?
13. Још бакрено небо распаљено сија,
И црвени река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак подмуклијем гласом,
Ал над долинама док још небо букти,
Цвет водени већ је заспо над таласом.
Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
У бокору мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Два грдна Сфинкса према небу златном
Стражаре немо и безгласно тако,
Док она плаче ... А за морском платном
Уморно сунце залази полако.
И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница
Силна ко самрт, ко љубав без наде ...
Ах, не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи;
Јер ја бих плако, ја бих болно плако,
И никада се утешио не би!
14. Изнесите своје утиске поводом ове песме.
Повежите садржај песме са насловом. Да ли је то дескриптивна
песма?
Пролазност живота је главна мисао која угрожава песнике
модернизма. Налазите ли ову мисао у песми Залазак сунца?
Какав је песников однос према жени? Може ли се у овој песми
говорити о њеној стварној присутности?
Песници симболисти, у свету око себе проналазе неке тајне знаке –
симболе, преко којих сугеришу своје идеје, мисли осећања. Какву
сугестију нуди песник првом сликом умирања дана? Испитајте сваку
појединост. Зашто је прва слика дата у контрасту црвене и врне боје –
хуктања и тишине?
Анализирајте сваки симболички знак у следећим сликама, нарочито
непознате жене и ,,два грдна Сфинкса”. Зашто она плаче? Пред
каквом се нерешивом загонетком налази?
Ко је лирски субјекат ове песме? Верује ли песник у љубав као
избављење од смрти?Чиме је његов песимизам изазван? Да ли је
љубав могућа и осварива у обичном животу?
Симболистички песници теже за савршеном лепотом. Досеже ли
Дучић песмом ту савршене лепоту?
