..

1. 1. POJAM, IME I ZNACAJ FINANSIJA
IME – Izuzetno je znacajno izucavanje finansija, privreda je nezamisliva
bez postojanja novca i sama priroda finansija je novcana.Finansije su istorijska
katerogija,nastala sa pojavom novca i novcane privrede.Svaka drustvena akcija
ima potrebuza novcanim pokricem jer novcana sredstva sluze za podmirenju
razlicitih potreba koje se javljaju u okviru tih akcija. U nauci su postojala razlicita
gledista u vezi sa poreklom reci finansija. Neki su smatrali da je germanskog, a
drugi da je romanskog porekla. Ipak, najvise je zastupljeno stanoviste koje danas
dominira, a to je da ime finansije potice od stare latinske imenice “finis” koja je
upotrebljavana da oznaci granicu ili kraj necega. Pre mnogo milenijuma, novcana
placanja nisu vrsena dobrovoljno vec prinudno. Zbog toga je vremenom od reci
“finis” nastala rec “finire” koja je kasnije transformisana u “finare” i oznacavala je
novcano placanje izvrseno na osnovu sudske presude. S razvojem drustva pojavila
se potreba za stvaranje reci koja ce konzumirati ne samo placanja izvrsena na
osnovu sudske presude vec za sva placanja, pa se pojavljuje rec “finatio” a potom
“financio” koje oznacavaju novcano placanje uopste ili zbir placanja.
POJAM – Teorijskim recnikom moze se govoriti o finansijama u sire mi
uzem smislu.
Finansije u sirem smislu mogu se odrediti tako sto u praksi obuhvataju
raznovrsne novcane poslove koje obavljaju fizicka lica-pravna lica,
razni novcani zavodi, privredna preduzeca, teritorijalne jedinice kao i druga
pravna lica. Obuhvatajuci vrlo siroku oblast, finansije u sirem smislu grade vise
naucnih disciplina od kojih su najznacajnije:
- monetarne finansije (centralne i poslovnih banaka i osiguravajucih
drustava);
- poslovne finansije (individualnih preduzetnika i preduzeca);
- javne finansije (drzave i drugih javno pravnih tela).
Finansije u uzem smislu mogle bi se pak definisati kao splet finansijskih odnosa
koji su u vezi s postojanjem drzave, odnosno drustveno-politicke nadgradnje. U
ovakvom shvatanju, pojam finansije obuhvata drzavne, odnosno uopste javne
prihode i rashode, budzet i javni kredit-zajam.
Neophodno je razlikovati dva znacenja za termine finansije u sirem smislu i
finansije u uzem smislu. Tako, s jedne strane,
finansije u sirem smislu obuhvatale bi sve delatnosti fizickih i pravnih lica u vezi
sa privredjivanem novcem. Dok bi, s druge strane, nauku o finansijama mogli
oznaciti kao relativno samostalnu ekonomsku naucnu discipline koja se sa
teorijske tacke bavi sistematskim proucavanjem fenomena zakonitosti, odnosno
metoda, sredstava i td. u vezi sa privredjivanjem novcem, a posebno
problematikom privredjivanja novcem od strane drzave i samoupravnih tela.
razlikuju i dva znacenja termina finansija u uzem smislu.
Prvo znacenje se izrazava kroz ostvarivanje finansijske funkcije drzave i drugih
javno pravnih tela. Drugo znacenje je da je to naucna disciplina koja se bavi

2. istrazivanjem navedene problematike. Posmatrajuci je kao nauku, finansije u uzem
smislu izucavaju finansijsku delatnost drzave i drugih javno-pravnih tela kojima je
Ustavom, zakonima i drugim propisima poveren zadatak zadovoljavanja
utvrdjenih drustvenih potreba. Identicno znacenju termina finansija u uzem smislu,
koristi se i termin javne finansije. U SAD, Velikoj Britaniji i rugim zemljama
engleskog jezickog podrucja, u upotrebi je naziv Publik Finance i Fiscal Policy.
PREDMET – Jedna grupa autora izrazava svoje misljenja a to je: da se ova
disciplina treba posvetiti iskljucivo ekonomskim problemima finansijskog
fenomena. Druga grupa teoreticara, medjutim, smatra da je neophodno finansijske
fenomene izucavati kompleksnije a ne samo sa ekonomskog aspekta. Iz toga
proizilazi da je nauka o finansijama kompleksna, sinteticka nauka koja apsorbuje
vise grana finansijske discipline: ona je agregat ekonomskih, socijalnih,
politickih i pravnih elemenata i zahteva saradnju ekonomista, pravnika,
sociologa. Ona je disciplina koja izucava javnu privredu sa ekonomske,
socijalne i politicke strane.
ZNACAJ – Znacaj javnih finansija u savremenim drzavama sveta
ocigledno je izuzetno veliki. Primera radi, ucesce javnih prihoda u BDP u
zemljama OECD-Organizacija za razvoj i saradnju je 2002. iznosila 36,3%, a u
pojedinim zemljama je cak i znacajno prelazilo taj procenat. Pre velike krize
tridesetih godina, ukupni javni prihodi u kapitalistickim drzavama iznosili su samo
5-8% ukupnog drustvenog proizvoda. Karakteristika danasnjice je i to sto se
poresko zahvatanje ne vrsi od malog broja pravnih i fizickih lica, vec ono
obuhvata ogroman broj obveznika i da se njihovo opterecivanje povecava.
2. FINANSIJSKO PRAVO
Definisanje pojma finansija u sirem i uzem smislu, moguce je prosiriti i na
odredjenje znacenja pojma finansijskog prava. Gledano sa te tacke gledista,
finansijsko pravo u sirem smislu se moze definisati kao deo pravnog sistema
jedne drzave koji obuhvata one pravne norme kojima se regulisu finansijsko
pravni odnosi. U kontekstu tih finansijsko pravnih odnosa mozemo ubrojiti:
budzetkske pravne odnose, valutno-pravne, osiguravajuce pravne, kreditno pravne
i dr.
Pod finansijskim pravom u uzem smislu, podrazumeva se skup pravnih propisa
kojima se regulisu finansijsko pravni odnosi u vezi prikupljanja, rasporedjivanja i
trosenja sredstava od strane drzave i njenih organa. Iz toga proizilazi da su
institucije-instrumenti javnih finansija (javni prihodi, javni rashodi,
budzet,zajam, novcana naknada) regulisane propisima. Radi se o propisima
kojima se regulisu odnosi sto nastaju iz finansijske delatnosti politickih
kolektiviteta. Pod terminom finansijsko pravo oznacava se i naucna disciplina koju
mozemo nazvati naukom o finansijskom pravu. Predmet ove nauke je:

3. a) izucava drustvene odnose do kojih dolazi finansijskom delatnoscu drzave
i odredjenih javno pravnih tela, a ti su odnosi regulisani normama
finansijskog prava.
b) objasnjava pravnu opravdanost nastanka, postojanja i prestanka
finansijsko pravnih odnosa;
c) utvrdjuje osnovne principe pravnog regulisanja finansijskih odnosa do
kojih dolazi pri obavljanju finansijske delatnosti drzave i odredjenih javno
pravnih tela;
d) izucava postojecu praksu primene finansijsko-pravnih normi;
e) sistematizira materiju koja je predmet regulisanja finansijskog prava;
f) stvara uslove za usavrsavanje finansijskog zakonodavstva;
g) utice na pronalazenje i upotrebu odgovarajucih termina za procese i
pojave koje su u vezi s finansijskom delatnoscu drzave i odredjenih javno
pravnih tela.
Danas je prihvaceno shvatanje da je finansijsko pravo samostalna grana prava.
Ima shvatanja i da je finansijsko pravo deo upravnog prava ili pak ustavnog prava.
Razloge za ovakvo misljenje treba traziti u slicnosti izmedju finansijskog i
upravnog prava, odnosno ustavnog prava. UPRAVNOG-figurira drzava
Finasn.novac novcani element.USTAVNOG-sadrzi osnovne principe, o kojima
j.fin. vode racuna-razradjuje fin.pravne odnose koji nastaju prikupljanjem
prihoda,rasporedjenjem i trosenjem.Tako i za nastajanje veceg broja upravnih i
finansijskih odnosa potrebno je slicnost-prisustvo drzave – njena vlast. Ipak,
postoje znacajne razlike, kao npr. finansijski odnos vezan je za cinjenje i
necinjenje u vezi sa novcem, a upravni za druge delatnosti; brojni finansijsko
pravni odnosi nastaju na osnovu naredbe drzavnih organa a kod urpavno pravnih
odnosa to je u manjoj meri. Glavna specificnost finansijsko pravnog odnosa
izrazava se u preovladavanju novcanog elementa u njegovom predmetu, koji ga
zbog toga sustinski izdvaja od upravno pravnog odnosa i ovoj materiji omogucuje
svrstavanje u posebnu granu javnog prava. Izmedju fiskalnog i upravnog prava
najjasnije se izrazava njihova slicnost i razlike. U tom pogledu, moglo bi da se
istakne da je fiskalna vlast koja utvrdjuje, naplacuje i kontrolise naplatu fiskalnih
prihoda-upravni organ i da se rad ovog organa moze definisati kao upravnim
radom koji kao rezultet ima donosenje upravnog akta odnosno preduzimanje
upravnih radnji. Takva aktivnost fiskalnih organa izrazava se kroz prihvatanje
nacela upravnog prava ali i primene posebnog fiskalnog prava koje se razvilo iz
opsteg upravnog prava zbog znacaja specificnosti finansijske materije vezane za
imovinsku komponentu.
U savremenoj literature, osamostaljena grana prava – finansijsko pravo, pokazuje
javne tendencije razdvajanja na dve discipline: fiskalno (dazbinsko) pravo i
budzetsko pravo. Razlog ovome je taj sto se uvidelo da se finansijsko pravo
sastoji iz razlicitih delova. Cepanje finansijskog prava moze se opravdati
okolnoscu da je jednom preciznom naucnom kriterijumu primerenije da se za
predmet posebne pravne discipline uzme samo onaj deo finansijskog prava koji se

4. tice uvodjenja, utvrdjivanja i naplate javnih dazbina – norme koje se zaista mogu
uskladiti tako da cine jedan naucni sistem, jer na jedinstven nacin uredjuje
definisanu materiju a to bi bilo dazbinsko (fiskalno) pravo.
Iako je relativno samostalnost fin.pravo ne treba ipak zaboraviti i njegovu
organsku povezanost sa jav.fin. pr: samom primenom fisk.prihoda za pribavljanje
sredstava za potrebe drzave istovremeno se ostvaruju mnoga pitanja:ek.pravne,
soc.i druge prirode.
3. FINANSIJSKI ODNOSI
Pojava finansijskih odnosa se izrazava kroz odnos obveznika drzave i dazbine-
finansijski odnos u uzem slislu.Pored toga, finansijski odnosi se javljaju i medju
razlicitim subjektima (nosiocima) finansiranja u okviru drzave.
Dazbine (fiskalni prihodi) su jednostrana davanja i uvode se prinudom
(silom)porez,takes,doprinosi.
U ovom odnosu pojavljuju se dva subjekta.
Jedan subjekt je drzava koja ima pravo i ovlascenja da nametne obavezu placanja
dazbine(aktivan subjekt).
Drugi subjekat je obveznik davanja, koji je duzan da plati dazbinu (pasivan
subjekt). drzave slozeniji su, kompleksniji od cisto fiskalnog odnosa (drzava -
obveznik) jer obuhvataju ne samo fiskalne odnose u kojima se uspostavlja
dugovanje i potrazivanje po fiskalnom osnovu, vec i odnose u koriscenju fiskalnih
sredstava, njihovom rasporedjivanju. Takvi odnosi se mogu nazvati finansijskim
odnosima u sirem smislu
Zavisno od politicko-teritorijalne organizacije odredjene drzave, postoje fiskalni
odnosi izmedju razlicitih nosioca (subjekata) finansiranja. Odnosi koji se zasnivaju
medju razlicitim nosiocima finansirnja unutar.Drzava ima (FISKALNI
SUVERENITET):
1.pravo i ovlascenje da nametne dazbinu na osnovu svog F.Suver. koji moze biti
potpun i ogranicen, ovlascenje drzave da ustanovi,uvede i odredi visinu dazbina-
potpun suverenitet i pripada centralnoj vlasti.
2.pravo da ustanovljava, da odredjeni subject finansiranja u sistem inkorporira
odredjene prihode, koji uopste mogu erzistirati u njoj.Zakonom se utvrdjuje vrsta i
oblici prihoda (obaveznik,stopa,osnovica…)
3.Uvodjenje
4.potreba za sredstva-je sam factor za uvodjenje odredj.prihoda
5.operacionalizacija naplate prihoda od obaveznika,se ostvaruje nakon donosenja
zakona kojim se dazbina ustanovljava od strane vlade i organa uprave donosi
odluku, uredbu, naredbu.
6.slozenost odnosa-federacija, fed.jed., regioni i lokalna tela- fiskalni fedralizam
7.finansijka ovlascenja, ima centralni organ, ovlas.da ustanovi,uvede, odredi
visinu dazbine, njihova ovlasc.se odredjuju Ustavom i Zakonom.
↕

5. 4. PORESKI SUVERENITET-FISKALNI SUVERENITET
Prava i ovlascenja drzave da moze da nametne placanje dazbina izrazava se u
posredovanju fiskalnog suvereniteta. To je ustavno i zakonsko pravo drzave da
ustanovi, uvede i odredi visinu dazbine. Kada odredjeni subjekt finansiranja moze
da ima sva tri navedena ovlascenja, rec je o postojanju potpunog fiskalnog
suvereniteta. Medjutim, postoji fiskalni suverenitet i kada odredjeni subjekt ima
bar ovlascenje na uvodjenje vec ustanovljeih prihoda i odredjivanje njihove
visine. Tada je rec o ogranicenom fiskalnom suverenitetu. Pravo na
ustanovljavanje prihoda znaci da odredjeni subjekt finansiranja u sistem
inkorporira odredjene prihode koji uopste mogu egzistirati u njoj. Pravo na
uvodjenje prihoda jeste pravo da odredjeni subjekt finansiranja ima mogucnost da
odredjeni vec ustanovljeni prihod moze da uvede. Naplata dazbine se ne moze
vrsiti bez njenog uvodjenja. Uvodjenje prihoda se vrsi zakonom, odnosno odlukom
skupstine za dazbine koje pripadaju opstinama.
Fiskalni suverenitet moze biti originaran i izveden (derivativan).Originarni
proistice iz ustava i zakona za odredjeni subjekat finansiranja. Izvedeni postoji
kada se neka ovlascenja ustupaju, prenose se sa jednog na drugi subjekt
finansiranja. Imajuci u vidu drustveno-politicko uredjenje, namece se pitanje ko
moze da ima fiskalni suverenitet. Postoje federalne drzave u kojima se pojavljuje
centralna vlast, vlasti federalnih jedinica i lokalna tela. U unitarnim drzavama se
pojavljuju centralni organi, okruzi, opstine i td. Odnosi izmedju federacije,
federalnih jedinica, regiona i lokalnih kolektiviteta u pogledu ovlascenja za
ustanovljavanje, uvodjenje i odredjivanje visine prihoda nazivaju se fiskalnim
federalizmom. Nigde u svetu po pravilu, navedena ovlascenja ne pripadaju u celini
samo jednom subjektu finansiranja. Ta ovlascenja su podeljena izmedju
odredjenih politicko-teritorijalnih jedinica. U svim zemljama, lokalni kolektiviteti
imaju izvesna fiskalna ovlascenja, pre svega ona koja se ticu uvodjenja odredjenih
dazbina i utvrdjivanja njihove visine. Tim pre je to slucaj u federativno uredjenim
drzavama, gde federalne jedinice (republike, pokrajine) imaju neka od navedenih
ovlascenja koja cine komponentu fiskalnog suvereniteta. Najcesce, federacija ima
pravo na ustanovljavanje dazbine, a federalne jedinice i lokalni kolektiviteti
poseduju ovlascenja na uvodjenje i utvrdjivanje visine prihoda.
5. RASPODELA PORESKIH PRIHODA U FEDERATIVNIM DRZAVAMA
U federativnim drzavama izuzetno je znacajno pitanje kako ce se rasporediti
prihodi koje ce imati pojedini nosioci, odnosno subjekti finansiranja. Kljucnu
tacku u ovoj sveri predstavlja raspodela fiskalnih prava izmedju centralne vlasti i
federalnih jedinica, dok se fiskalni domen lokalnih vlasti u vecini federacija
konstituise propisima federalnih jedinica. Najveci problem je u vezi sa tri
najizdasnije dazbine savremenih drzava, a to su: porez na dohodak, porez na
profit korporacija i porez na promet proizvoda i usluga. Postoji vise sistema kod
raspodele ovlascenja i prihodnih izvora izmedju pojedinih subjekata finansiranja.
Savremena praksa poznaje jednovremenu primenu nekoliko razlicitih sistema.

6. Moze se reci da je u praksi federalnih drzava – clanica OECD u primeni mesovit
(kombinovan) model resenja kod koga su zastupljeni separatni prihodi i
participacije. S tim u vezi, 2glavni tipovi-3sistema na koje se oslanjaju
savremene federacije su:
a) Klasicni federalizam – u kome dominiraju odnosi konkurentske poreske
suverenosti i u kome razliciti nivoi vlasti imaju svoje odvojene prihode.
Ovaj model je u primeni u Svajcarskoj, Kanadi i SAD.
b) Kooperativni federalizam – u kome subjekti finansiranja svoje
finansiranje zasnivaju najvecim delom na zajednickom ucescu u glavnim
vrstama poreza. Ovaj model je u primeni u Nemackoj, Austriji, Australiji i
Belgiji.
Odnosi raspodele fiskalnih prihoda u federativnim drzavama –clanica OECD
mogu se svrstati u tri sistema:
1/ SISTEM JEDINSTVENOG REGULISANJA – Kod ovog sistema
najznacajniji i najobilniji prihodi budzeta se jedinstveno regulisu propisima
centralne vlasti. Ovaj sistem omogucava vodjenje koordinirane i efikasne politike
u ostvarivanju stabilizacionih, razvojnih i socijalnih ciljeva. Ovakvo regulisanje
prihoda od strane centralne vlasti ne znaci da ce oni u celosti pripasti toj vlasti.
Moguce je da se primeni sistem participacije svih subejakta finansiranja. Prihodi
se jedinstveno regulisu pripisima centralne vlasti.
2/ SISTEM RAZGRANICENE NADLEZNOSTI – U ovom sistemu,
saveznim propisom se regulisu samo oni prihodi koji pripadaju saveznom budzetu,
a propisima federalnih jedinica se regulisu prihodi koji njima pripadaju i lokalnim
budzetima. Osnovni problem ovog sistema jeste 1nemogucnost optimalne
vertikalne koordinacije, te zbog toga i 2nemogucnost vodjenja efikasne
ekonomske i socijalne politike. U praksi, primena ovog sistema nailazi i na druge
poteskoce. Jedna od bitnijih je opredeljenje o konkretnoj podeli glavnih poreskih
vrsta izmedju saveza i federalnih jedinica.Svako za seve oporezuje.
3/ SISTEM KONKURENTSKE PORESKE SUVERENOSTI – U ovom
sistemu svi subjekti finansiranja imaju ovlascenje i pravo da uvode sve vrste
prihoda. Ovim putem, svaki nivo vlasti (federacija, federalne jedinice i lokalne
vlasti) dolazi do svojih separatnih prihoda i nezavisni su jer imaju sopstveni
finansijski integritet-svi nivoi vlasti oporezuju (poreska djungla). Ovaj sistem,
zbog nejednakog fiskalnog opterecenja moze dovesti do1 nejednake konkurentske
sposobnosti privrednih subjekata na jedinstvenom trzistu. Takodje, moze bitno
uticati na pojavu nejednakog zivotnog standarda stanovnistva. Primenom ovog
sistema, moze doci i do 2preteranog iscrpljivanja pojedinog izvora prihoda od
razlicitih subjekata finansiranja. Slabost ovog sistema ogleda se i u mogucnosti
3visestrukog oporezivanja, pogotovo u odsustvu politike fiskalne koordinacije.

7. 6. POJAM JAVNIH (DRZAVNIH) PRIHODA
Postojanje drzave kao organizovanog aparata sa velikim brojem svojih organa i
organizacija, te znacajnog broja zaposlenih radnika zahteva potrebu za sredstvima.
Ta sredstva drzava nalazi tako sto ima svoje prihode koji se nazivaju javnim ili
drzavnim prihodima. To znaci da su to prihodi namenjeni javnom sektoru i
njegovim potrebama.U savremenim uslovima prihodi drzave se izrazavaju i
prikupljaju u novcu, dok se prihodi u nature pojavljuju u izuzetnim slucajevima
(kao sto su koriscenje radne snage, davanje gotovih proizvoda i sl.). Osnovno
pitanje u vezi sa javnim (drzavnim) prihodima jeste nacin njihovog
pribavljanja. Dva su osnovna nacina pribavljanja sredstava od strane drzave. 1.
Drzava dolazi neposredno izvorno bez koriscenja 2. Posredno prisvajanjem
kupovne snage fiz i pr.l.
* Jedan nacin jeste da drzava dolazi do sredstava bez koriscenja, tzv. ius
imperium-a. Naime, neposrednim ukljucivanjem u brojne pore privrednog
i drustvenog zivota, savremena drzava otvara mogucnost ostvarivanja
manjeg dela javnih prihoda sopstvenom poslovnom aktivnoscu. Tako,
ostvareni prihodi su po svojoj prirodi originarni i privatno pravni odnosno
nefiskalni prihodi i do njih drzava dolazi neposredno, odnosno izvorno. Tu
spadaju: prihodi od imovine, prihodi od drzavnih privrednih preduzeca,
prihodi od rada ustanova, prihodi od rada drzavih organa i ostali manje
vazni prihodi. U nefiskalne prihode svrstavaju se i javni (drzavni) zajmovi.
Do ovih prihoda drzava dolazi raspisivanjem javnog zajma ili direktnim
zaduzenjem drzave od banaka ili kod drugih subjekata.
* Drugi nacin dolazenja drzave do prihoda jeste prinudno prisvajanje
kupovne snage fizickih i pravnih lica potcinjenih njenom fiskalnom
suverenitetu u visini koju autonomno utvrdjuje na bazi politickih
kriterijuma. Ova grupa prihoda naziva se fiskalni li derivativni (izvedeni)
prihodi. Za ove prihode se upotrebljava i termin dazbine.
Kao specificna vrsta prihoda, javljaju se novcane kazne. Ova sredstva ulaze u
budzet drzave i koriste se za podmirenje njenih ptreba. Drzava moze doci o
sredstava i emitovanjem papirnog novca bez odgovarajuceg pokrica. Navedeni
prihodi, kao i prihodi od javnih zajmova, nisu definitivni prihodi drzave. Drzava te
prihode moze pokriti uvodjenjem fiskalnih prihoda ili drugim bespovratnim
prihodima. Sistemi javnih prihoda se razlikuju u okviru jedne zemlje posmatrano u
razlicitim vremenskim periodima i izmedju razlicitih zemalja u istom vremenskom
periodu. Na sistem prihoda odredjene drzave utice: drustveno-ekonomski sistem;
politicko uredjenje; dohodak po glavi stanovnika; privredna struktura; broj
stanovnika i velicina teritorije i dr.
7. RAZVOJ JAVNIH (DRZAVNIH) PRIHODA KROZ ISTORIJU

8. *Sa pojavom drzave i prava pojavljuje se problem pribavljanja sredstava radi
funkcionisanja institute klasnog drustva. Glavne karakteristike robovlasnickih
drzava ( a to su nizak nivo razvoja proizvodnih snaga, ostra klasna podela na
robovlasnike i robove, nerazvijene funkcije drzave) jasno se odrazavaju i na javne
prihode. Najveci deo sredstava tadasnja drzava pribavlja iz drzavnih domena.
Naime, iskoriscavaju se poljska imanja, rudnici i sl. Fiskalni prihodi u to vreme
imaju sporednu ulogu i u vecini slucajevasu vanrednog karaktera.
*U antickim drzavama (Atina, Sparta i Rim) fiskalne prihode su po pravilu
placali pokoreni narodi i pripadnici slabijih politickih grupa. Da bi naplatili
fiskalne prihode drzava je koristila posledice: klasne diferencijacije u okviru nje ili
svoje pobede prema drugim drzavama. U Atini nije bilo redovnih poreza. Slobodni
stalezi su bili oslobodjeni obaveza placanja i samo u izuzetnim prilikama (u
slucaju rata) zavodjena je neka vrsta poreza na kapital (Solonov census), gde su
svi stanovnici placali porez i bili optereceni poreznim teretom razlicito prema
kolicini zita koje su gosisnje dobijali na svojim imanjima. Izuzetnost placanja
fiskalnih prihoda bogatih slojeva u robovlasnistvu ilustruje i anticki Rim.U Rimu
drzava je pored drugih prihoda zavodila i porez na kapital kosse naplacivao od
bogatasa, ali samo kao predujam u cilju pokoravanja drugih naroda. Drugi period
antickog Rima koji pocinje sa Avgustom, karakterise cinjenica da rimski gradjani
ne placaju porez vec sav teret baca na ledja pokorenih naroda. Dazbinska obaveza
je nametnuta pokorenim narodima i u antickoj Sparti. Sparta je bila
zemljoradnicka zemlja koju su obradjivali starosedeoci (Perijeki i Haloti) a zemlja
je pripadala Spartancma koji su na osnovu toga dazbinske obaveze prebacivali na
starosedeoce.
*Feudalizam obelezava zatvorena naturalna privreda kojom su upravljali
vladari, plemstvo i verske organizacije. Ovi su imali ogromne posede zemlje u
svojini. Vladar kao nosilac drzavne vlasti bio je najveci feudalac, imao je najvise
zemlje te je eksploatisao kmetove i na taj nacin dolazio do sredstava za
finansiranje drzave. Navedeni prihodi bili su nedovoljni, te je trebalo pronaci i
neke druge izvore, odnosno prosiriti vrstu i obim prihoda. Nove prihode, feudalna
drzava je nalazila postujuci imanentnosti koje su vladale u to vreme. Te
imanentnosti feudalizma se ogledaju u tome sto su postojale raznovrsne privilegije
i povlastice, te nejednako tretiranje ljudi. Tako je vladar, koristeci iskljucivo pravo
eksploatacije u korist drzave monopolisao sume i reke, rudnike, kamenolome i td.
i preko njih dobijao prihode. Druga imanentnost ogleda se u tome sto su se
dazbinski prihodi dominantno svaljivali na eksploatisane slojeve drustva. Tako su
u redovnim prilikama bili oslobodjeni placanja dazbina plemstvo i svestenstvo.
Privilegovani stalezi bili su oslobodjeni i tzv. licnih i realnih poreza. Treci stalez
(mali posednici, zanatlije i trgovci) bili su oslobodjeni licnih poreza i placali su
samo realne poreze (porezi na zemljista i zgrade). Licni porezi naplacivali su se od
stranaca.
*Apsolutna monarhija, kao period koji prethodi raspadu feudalizma, takodje se
karakterise nepostojanjem nekih smisljenih principa kod prikupljanja

9. prihoda. I pored tiranije koja obelezava apsolutnu monarhiju, objektivni usovi tog
vremena namecu potrebu da vladalac mora da oporezuje i povlascene staleze da bi
na taj nacin suzbio trevlast plemica.
*Proces likvidiranja feudalizma traje do pocetka 19. veka i odvija se dvojakim
metodama: ekonomskim jacanjem kapitalisticke klase (organizovanjem
proizvodnog procesa) i politickim metodom (nasiljem drzave). Od pobede
francuske revolucije, stupanjem kapitalizma na svetsku scenu, pocela se
ostvarivati i ideja o opstoj obavezi placanja fiskalnih prihoda. Nastaje vreme
eleminiranja politicke i pravne nejednakosti.
*Nastupa period liberalnog kapitalizma, cija je osnovna karakteristika nemesanje
drzave u ekonomski zivot, ne ogranicavanjem slobode privatnog
preduzetnistva niti njeno upustanje u proizvodnju i upravljanje
proizvodnjom. Logiku liberalizma sledili su i fiskalni prihodi. Drzava dobija
odlucujuci znacaj u kontrolisanjiu i regulisanju privrede i uslova za reprodukciju, i
to ne samo svojim sistemom prihoda (odnosno oduzimanjem od privrede), vec i
svojim rashodima (odnosno davanjem privredi). Znacajna je i akcija drzave i na
monetarnom planu, naporedo sa akcijama ekonomskog i administrativnog
karaktera.
8. NEFISKALNI PRIHODI
U nefiskalne prihode ubrajamo: prihode od imovine (domenske prihode),
prihode od drzavnih privrednih preduzeca, prihode od rada ustanova,
prihode od rada drzavnih organa i ostale manje vazne prihode. Po istom
kriterijumu, u nefiskalne prihode svstavaju se i javni zajmovi.
1) PRIHODI OD IMOVINE (DOMENSKI PRIHODI) – I u savremenim
uslovima, postoje prihodi kje drzava dobija po osnovu svojinskog raspolaganja
imovinom. Te prihode drzava dobija prodajom imovine, davanjem u zakup ili
ekonomskom eksploatacijom ili koriscenjem u privredne svrhe imovinskih dobara.
Prihodi od imovine nazivaju se jos i domenski prihodi. Poreklo imena vodi od
latinskog izraza “dominum” sto znaci imovina koja daje prihod. Danas, u
redovnim prilikama, navedeni prihodi su finansijski neizdasni. Razlikujemo javne
i fiskalne domene drzave. Najveci deo prihoda od koriscenja imovine daju fiskalni
domeni. U javne domene bi spadali: morske obale, reke, putevi, spomenici kulture
i td. Ova imovina je u opstoj upotrebi i po prailu je neotudjiva, i samo u retkim
slucajevima daje drzavi prihode. Za razliku od njih, fiskalni domeni drzave po
pravilu donose prihod drzavi i otudjivi su pod uslovima utvrdjenim zakonom. U
fiskalne domene spadaju: zeleznice, sume, rudnici, energetski izvori i td.
2) PRIHODI OD DRZAVIH PRIVREDNIH PREDUZECA – Po pravilu,
drzavna privredna preduzeca nisu nastala sa ciljem pribavljanja sredstava drzavi.
Pre bi se moglo reci da se ova preduzeca pojavljjuju kao jedan od instrumenata
organizatorske funkcije drzave. Naime, drzavni sektor preovladjuje u kapitalno-
intenzivnim granama: saobracaju, energetici, gradjevinarstvu i td. U tim granama
imamo da je privatni sektor bio manje zainteresovan zbog opadanja profitne stope

10. i visokog rizika kod realizacije. Danas se kao vazan razlog za osnivanje drzavnih
preduzeca pojavljuje i potreba za ostvarivanje socijalno politickog cilja.
3) PRIHODI OD RADA USTANOVA – Mnoge ustanove od sireg
drustvenog znacaja mogu u okviru obavljanja svoje delatnosti da ostvaruju
odredjene prihode. Tako, prihode mogu ostvarivati pozorista, obrazovne i
zdravstvene ustanove, naucni institute i td. Ti prihodi se ostvaruju od neposrednih
korisnika usluga, u vidu skolarina, participacija za pruzanje zdravstveih usuga,
prodatih ulaznica na ime pozorisnih predstava i td. U celini, navedeni prihodi su
cesto manji od rashoda koje navedene institucije imaju. Zato he je drzava
prinudjena da ih dotira iz budzeta.
4) PRIHODI OD RADA DRZAVNIH ORGANA – Za obavljanje svoje
delatnosti, drzavni organi dobijaju sredstva koja su planirana i utvrdjena u
budzetu. Izuzetno, pored obavljanja svoje redovne delatnosti postoji mogucnost da
odredjeni drzavni organi ostvaruju i neke prihode od obavljanja sporedne
delatnosti. Ti prihodu su po pravilu minimalni i nedovoljni za finansiranje organa
koji jet e prihode ostvario. Prihodi koje ostvaruju drzavni organi nastaju vrsenjem
usluga ili prodajom odredjenih proizvoda.seminarekongres, casopis, izdaja brosure
5) OSTALI NEFISKALNI PRIHODI DRZAVE – Drzava moze dobijati
prihode od kamata na kredite koje je dala odredjenim subjektima, zatim prihodi od
zakupnina; naplatom troskova sporova koje je vodila drzava; povracajem isplata
izvrsenih ranijih godina ako su te izplate izvrsene pogresno ili u iznosu vecem od
stvarne obaveze; od razlike u ceni roba na zalihama ako je oduzimanje razlike
propisano posebnim zakonom; i td.
9. FISKALNI PRIHODI (DAZBINE)
Fiskalni (dazbinski, tributski) prihodi su u savremenim rzavama glavni oblici
prihoda. Drzava ih pribavlja od obveznika fizickih i pravnih lica, jednostrano i
prinudno koristeci svoj fiskalni suverenitet koji ima na osnovu ustava i zakona.
Obveznike fiskalnih prihoda drzava odredjuje zakonom ili drugim propisom.
Oni nemaju prava na povracaj dazbine jer je opsta osobina svih fiskalnih prihoda
bespovratnost.
Finansijska teorija poznaje kao fiskalne prihode: poreze, carine, takse, doprinose i
naknade.
U teoriji, carine se podvode u jednu specificnu vrstu posrednih poreza koji se
placaju u vezi s prolaskom robe preko drzavne granice.
Tradicionalno fiskalna teorija utvrdjuje da drzava naplacuje doprinose zato sto
pruza odredjenu individualnu korist obvezniku. Medjutim, znacenje doprinosa nije
samo takvo. U prakticnom zivotu, ovaj prihod cece se poistovecuje sa prihodima
namenjenim za finansiranje socijalnog osiguranja., ali svrstati u
poreze,parf.prih,namenski poreze
10. POJAM POREZA
Od pojave drzave do savremenog trenutka porezi pokazuju uzlazni trend i danas je
jedan najpogodniji instrument pribavljanja javnih prihoda.

11. OECD -1900-10% 2001-37% 90% drzava svoje prihode pribavlja putem poreza,
je istorijska kategorija menja se u zavisnosti od ek.pol.soc. i dr.cinilaca.
Porez je jednostrano, prinudno i bespovratno davanje drzavi bez neposredne
(individualne) protivnaknade, po pravilu u novcu koje izdvajaju iz svojih
ekonomskih izvora fizicka i pravna lica radi zadovoljenja drustvenih potreba
i ostvarenja odredjenih ekonomskih, socijalnih i drugih ciljeva. Na osnovu
ove definicije, moguce je da izvesti opste karakteristike ovog instrumenta.
- Porezi se mogu uvoditi samo zakonom i prinudna su davanja. Kod
poreza nema dobrovoljnosti niti dogovora medju subjektima. Ako obveznik ne
plati porez dobrovoljno, drzava pristupa prinudnom naplatom poreza.
Prinudnost opterecenja obveznika u savremenim uslovima ne nastaju prilikom
uvodjenja poreza. Ona nastaje onda kada drzava naplacuje porez. Prinudne mere
za naplatu prihoda ne temelje se samo na poreznim zakonima. Drzava moze
pribavljati prihode raznim drugim oblicima prinude (npr. monopolni dobici od
finansijskog monopola su poseban oblik oporezivanja). Ne postoji neposredna
(individualna) protivnaknada za placani porez. Ako je neko platio porez, nema
zbog toga pravo da trazi od drzave da mu ova da odredjenu vidljivu individualnu
naknadu u bilo kom obliku. Medjutim, ne znaci da drzava ne daje obveznicima
nista za olaceni porez. Naime, sredstva od poreza se upotrebljavaju za finansiranje
vojske, policije i drugih drzavnih sluzbi od cijeg rada imaju koristi svi gradjani.
- Porezna vlast je svuda oko nas. Porezi se ne placaju samo direktno iz
plata, prihoda, dobiti ili imovine, vec i onda kada kupujemo brojna dobra i usluge
nuzne za nas zivot. Tada su porezi ukljuceni u cenama proizvoda ili usluga i mi ih
kao potrosaci placamo.U savremenim drzavama vazi nacelo opstosti placanja
poreske obaveze. Svi su duzni pod jednakim uslovima da placaju porez. Samo u
zakonski utvrdjenim slucajevima postoji mogucnost da se odredjeni obveznici
oslobode placanja poreza ili da im se daju olaksice radi ostvarivanja socijalnih,
ekonomskih i drugih ciljeva. Porez je derivativan prihod, proizilazi iz prihoda koje
ostvaruju fizicka i pravna lica obavljanjem svoje delatnosti. Koristeci svoj fiskalni
suverenitet, drzava vrsi preraspodelu dohotka, oduzimajuci deo dohotk navedenim
subjektima ili oduzimanjem dela ranije ostvarenog dohotka oporezivanjem
imovine.
- Porez je po pravilu nenamenski (nedestinirani) prihod i sluzi za
podmirivanje svih drustvenih potreba. Ovbo pravilo u savremenim uslovima
trpi neka odstupanja, jer ima poreza koji sluze za zadovoljavanje tacno odredjenih
potreba. Postoji vise razloga sto se uvazava princip nedestiniranosti.
Najznacajniji su: a/ nedestinirani porezi ulaze u budzet kao jedinstven fond
sredstava, pa se olaksava kontrola trosenja; b/ Finansiranje putem nedestiniranih
poreza je ravnomernije; c/ Kod destiniranih prihoda je moguce da za odredjene
potrebe postoji dovoljno sredstava a za druge ne; d/ Troskovi upravljanja
sredstvima su manji kod nedestiniranih poreza.

12. 11. PODELA (KLASIFIKACIJA) POREZA
Podela poreza u novcu i nature u uslovima dominiranja robno-novcane privrede,
gotovo je izgubila u znacaju, dobijajuci samo istorijsku dimenziju. Prema tome,
klasifikaciju poreza neophodno je posmatrati dinamicki, u okviru drustveno-
ekonomskih promena. Teoretski je moguca organizacija poreskog sistema u kojoj
ce postojati samo jedan porez (tada se govori o poreskom monizmu). Druga
mogucnost, koja je u praksi prihvacena, je postojanje pluraliteta poreza (poreski
pluralizam). Sistematizacija poreza je potrebna kako bi se ocenilo u kojoj meri
porezni sistem ostvaruje zadane ciljeve, ona je potrebna i radi medjunarodnih
uporedjivanja poreznog opterecenja, te radi pokusaja harmonizacije poreznih
sistema. U teoriji i praksi, najcesce podele poreza su:
1. REDOVNI I VANREDNI POREZI – Finansiranje drzave je kontinuirani
process, stoga se pojavljuju odredjeni rashodi. Za takve redovne rashode, po
pravilu, drzava mora da ima i redovne poreze. Najveci deo budzetskih prihoda ima
redovan karakter-javljaju se redovno neprkidno iz godine u godinu. Medjutim,
pored redovnih potreba koje ima drzava, pojavljuju se i neredovne potrebe s
vremena na vreme koje treba takodje zadovoljiti. Za takve potrebe treba pronaci
vanredne poreze. Ti vanredni porezi bi sluzili kao pokrice za pojedine potrebe koje
nije bilo moguce predvideti ili nije bilo moguce predvideti iznos za pokrice tih
potreba (nor. elementarne nepogode, epidemije, rat i sl.). Sluze kao pokrice za
pojedine potrebe koje nije bilo moguce predvideti. Najznacajniji javni prihodi
savremenih drzava, porez na dohodak i porez na promet.
2. NEPOSREDNI I POSREDNI POREZI – Podela poreza na neposredne i
posredne predstavlja jednu od najstarijih, najcescih, najvaznijihi i
najdiskutabilnijih klasifikacija.
Najprihvatljivija je tzv. “francuska teorija identifikovanja neposrednih i posrednih
poreza”. Po ovoj teoriji neposredni (direktni) porezi su oni koji opterecuju
privrednu sposobnost i napadaju neposredno prihod, dohodak i imovinu, placaju
se “na izvoru”. U ove poreze spadaju porez na prinos, porez na dohodak i porez
na imovinu. Posredni (indirektni) porezi su oni koji se naplacuju u vezi sa
radnjama proizvodnje, potrosnje ili razmene dobara. Jednostavnije receno,
posredni porezi se placaju prilikom trosenja prihoda i dohotka. U posredne poreze
spadaju: porez na promet, trosarine (akcize) i monopolski porezi. Kao posredne
dazbine bi bile jos i carine i takse)
3. OBJEKTNI I SUBJEKTNI POREZI – U praksi su se iskristalisala dva
metoda poreskog zahvatanja koja omogucuju podelu na objektne i subjektne
porese. To su objektni i subjektni metod poreskog zahvatanja. Objektni metod
karakterise se time sto se porezi utvrdjuju odvojeno, sto se prilikom oporezivanja
gleda samo na object koji se oporezuje a ne vodi se racuna o licnosti obveznika.
Subjektni metod uzima u obzir prilikom zahvatanja prihoda od obveznika sve
njegove subjektne okolnosti, kao sto su: broj dece, zdrav.stanje, situacija clanova
njegove porodice, starosna struktura, obrazovni nivo, zdravstveno stanje

13. obveznika i td. Kod subjektivnog metoda svi prihodi odnosno imovina obveznika
se zbrajaju i onda se oporezuje dohodak odnosno imovina obveznika, vodeci
racuna o personalnim obelezjima. Pored pravnih subjektnih poreza, u teoriji i
praksi su poznati i subjektni porezi u uzem smislu, koji su iskljucivo vezani za
licnost. To je porez koji placa svako lice u istom iznosu, bez obzira kakav nje
njegov ekonomski polozaj.
4. POREZI OD GRADJANA (STANOVNISTVA) I POREZI PRAVNIH
LICA – Kao izvor poreza drzave moze biti dohodak (dobit), najvecim delom,
odnosno imovina, u manjoj meri, gradjana i pravnih lica. U kapitalistickim
drzavama najobilniji prihodi se prikupljaju od poreza gradjana, dok su u
socijalistickim drzavama porezi od pravih lica imali premocnu ulogu. Pocetkom
90-ih godina preduzeca (koja su uglavnom bila u drzavnom vlasnistvu) placala su
do 80% ukupnih poreza. Ta opterecenja privrednih subjekata imala su negativne
efekte na njihovu mogucnost da investiraju. Zbog toga, mnoge vlade su pocele da
ispituju puteve za jace opterecenje gradjana. Preraspodela poreskog tereta bi se
izvrsila tako sto bi se znatan deo prihoda za finansiranje potreba drzave dobijao od
poreza na licni dohodak i poreza na dodatnu vrednost.
5. POREZI SIRIH I UZIH TERITORIJALNO-POLITICKIH JEDINICA –
Zavisno od javnih funkcija, neophodno je uciniti i odgovarajuce rashode. Za
njihovo podmirivanje svakom nivou teritorijalno-politicke zajednice neophodni su
javni prihodi u koima porezi nesumnjivo imaju dominantnu ulogu. Poreze
mozemo podeliti na poreze sirih i uzih teritorijalno-politickih jedinica. Kriterijum
ove podele je dvostruki. Jedan je prema teritorijalnoj politickoj jedinici koja uvodi
porez a drugi prema pripadnosti prihoda navedenim jedinicama. Postoje porezi
koji pripadaju saveznoj, republickoj, okruznoj i opstionskoj vlasti. Medjutim, neki
porezi mogu da budu i zajednicki. Uporedno pravna iskustva govore da u svetu ne
postoji jednoobrazni model raspodele poreza izmedju razlicitih subjekata
finansiranja. U svakoj zemlji to zvisi od ustavne podele nadleznosti i funkcija
odnosno od politicke i ekonomske koncepcijefederalizma i istorijskih tradicija u
oblasti regionalne i lokalne autonomije. Nijedan sistem ne moze se smatrati
konacnim i zauvek stabilnim. Tokovi drustvenog zivota su omogucili da se
centralna vlast domogne najizdasnijih prihodnih izvora: poreza na dohodak
fizickih lica, poreza na dobit korporacija i poreza na promet. Pokretljiva osnovica
bi realno obveznike podsticala da se sele iz opstine u kojoj se primenjuju ostriji
porezi, u opstinu gde su porezi blazi. Zbog toga se u budzetu lokalnih zajednica
kao sopstveni prihod redovno pojavljuju porezi na nepokretnosti, kod kojih je
osnvina imobilna na medjuregionalnom planu. U savremenim zemljama trzisne
privrede, gradovi i opstine za finansiranje svojih potreba koriste sledece javne
prihode: 1/ sopstvene poreze; 2/ naplatu odredjenih usluga; 3/ dopunska sredstva
sirih teritorijalno-politickih jedinica; 4/ kredit. Dopunska sredstva sirih
teritorijalno-politickih jedinica se mogu pojaviti u vidu: dotacija, subvencija i
ustupanja prihoda od jednog ili vise poreza. Pravilo je da federalnim jedinicama
dotacije daje federacije, a lokalnim budzetima federalne jedinice.

14. 6. NAMENSKI I NENAMENSKI POREZI – Namenski (destinirani) porezi
su oni prihodi koji sluze za pokrice unapred utvrdjenih potreba od strane drzave.
Za razliku od njih, nenamenski (nedestinirani) porezi se utapaju u opstu masu
budzetskih odnosno drzavnih javnih prihoda. Postoje dve vrste destiniranih
poreza. Neki porezi prilikom njihovog uvodjenja dobijaju taj atribut jer se odmah
izdvajaju u poseban fond. Drugi oblici javnih prihoda nazvani doprinosi po svojoj
prirodi su namenski jer se placaju ne samo za odredjenu svrhu nego ih placaju
samo ona fizicka ili pravna lica koja imaju neku neposrednu korist od izvodjenja
radova ili usluga za cije finansiranje se doprinos naplacuje.
KLASIFIKACIJA POREZA ORGANIZACIJE ZA EKONOMSKU SARADNJU
I RAZVOJ (OECD) – Poreska problematika je predmet paznje i Organizacije za
ekonomsku saradnju i razvoj, odnosno njenog Komiteta za fiskalne poslove.
Komitet je izradio Klasifikaciju poreza OECD i upustvo za tumacenje. Po ovoj
Klasifikaciji, svi porezi su podeljeni u 6 velikih grupa. U navedenoj Klasifikaciji
pojavljuju se i naknade, ali ne sve. Samo one koje znacajno prevazilaze troskove
pruzanja usluge, kada platac naknade nije i korisnik usluge, kada drzava ne
obezbedjuje specificnu uslugu na ime naknade koju naplacuje ili kada koristi koje
prima svaki od plataca naknade nisu srazmerne naknadi koju su platili. Zbog
svojih osobina koje ih priblizavaju porezima, navedeni doprinosi i naknade su
nasle mesto u Klasifikaciji.
12. CILJEVI OPOREZIVANJA
Postojanje optimalnog poreskog pravnog sistema u odredjenoj drzavi omogucuje
efikasnu naplatu poreza cija je konsekvenca pribavljanje obilnih finansijskih
sredstava. Pod poredkom politikom podrazumeva se svesno koriscenje
instrumenata poreskog sistema za ostvarivanje brojnih fiskalnih i van fiskalnih
ciljeca. Postoje raznovrsni ciljevi oporezivanja-ekonomski, socijalni, politicki,
demografski, vodjenje stambene politike.U teoriji ali i u savr.drz. to je izvorna fja
poreza koji je reg.pr.normama.Izvorna fja ostvaruje:
1.Fiskalni cilj putem fiskalnih prihoda takse,carine, porezi doprinosti-dazbina
2.Nefiskalni cilj drzava ostvaruje putem nefiskalnih prihoda
U teoriji poreski instrumenti se primenjuju u cilju obezbedjenja uskladjivanja u
alokaciji sredstava, obezbedjenja uskladjivanja u raspodeli prihoda i imovine, i
obezbedjenje ekonomske stabilizacije. Sve tri funkcije koje se daju porezima su
pretrpele promene.
1.Ekonomski cilj. Drzava ostvaruje tako sto ona moze da putem poreskog
podsticaja podstice privredne subjekte da bolje i efikasnije proizvode,sto vise
investicije putem poreza, izuzetno oslobodjenja od poreza.
U teoriji se smatra da se najznacajnije stimulativno dejstvo poreza radi ubrzanja
privrednog rasta ostvaruje time sto se deluje na akumulativnu i reproduktivnu
sposobnost poreskih obveznika. Da bi podstakli privredne subjekte na veca

15. investiranja i da brze zamenjuju opremu modernijom, te da primene novu
tehnologiju putem koje ce se povecati produktivnost rada, drzave kostiste i metod
ubrzane amortizacije. Sustina ovog metoda je u tome da se preduzecima
dozvoljava da na ime amortizacije izdvajaju i vece iznose nego sto je zakonom
propisano. Na taj nacin se i deo dohotka prenosi u amortizaciju i nije podlozan
oporezivanju. Podsticanje privrednog rasta moze se postici i ako se primeni, tzv.
pausalno oporezivanje kod odredjenih privrednih delatnosti ili poljoprivrednici
oporezuju prema katastarskom prihodu kao osnovici. Najznacajnije mere koje bi
dejstvovale u navedenom pravcu su: smanjenje poreskih stopa, davanje poreskih
olaksica, oslobadjanje poreza na promet roba i usluga koji su namenjeni izvozu ili
se obveznicima vraca porez za robe i usluge koje su izvezene i td. Cilj ovih mera
je da se utice na poravljanje konkurentske sposobnosti domacih privrednih
subjekata u odnosu na strane.
2.Socijalni cilj drzava ostvaruje putem izbora odredjenog oblika poreza danas je z
ate potrebe najprikladniji porez na dohodak gradjanja, njime se primenom
odmerenih progresivnih stopa, oslobadjanjem od poreza min.za egzistenciju
davanjem olaksica na ime izdrzavanih clanova domacinstva.
3.Politicki cilj, drzava ostvaruje time sto vodi takvu politiku i pokusava da putem
poreza afirmise racu,naciju i nametne vece obaveze pr.Nemacka uvela porez na
Jevreje.
4.Demografski cilj, jested a se uveca stanovnistvo cak i poreskim putem,porodice
sa vise dece oslobadjaju se Poreza na dohodak.Putem poreza, moze se voditi i
demografska politika. Ako drzava zeli da podstakne natalitet, ona daje olaksice i
oslobodjenja od placanja poreza porodicama sa vise dece.
5.Porezima se moze podsticati i stambena izgradnja(oslobadjanje od obaveze
placanja davanjem olaksica mladom bracnom paru za prvi kupljeni stan)-
vodjenjem stambene politike, unapredjivati kulturno-istorijska delatnost, pomagati
ostvarivanje ciljeva obrazovanja, zdravstvene i naucne politike i td.
13. OPRAVDANJE OPOREZIVANJA
Oduzimajuci znacajna sredstva od obaveznika, prinudno i bez protivnaknade,
drzava nije ostavljana obaveznike ravnodusnim.Samo oporezivanje moze izazvati
odredjenje pobune.Drzava je morala da da odg.i opravdanje za
oporezivanje.Traganje za najubedljive razloge opravdanja placanja poreza uslovilo
je u istoriji nauke o porezima nastanak brojnih teorija. Pa pitanje “zasto se placa
porez” praksa i teorija su pokusale da pronadju najprihvatljivije resenje. Neke od
njih su sledece:
1. TEORIJA SILE – ili teorija jacega. Opravdanje poreza proizilazi od
omogucavanja pobedioca da moze od pobedjenih da trazi sve, dovoljan razlog da
se nametne poreska obaveza je pravo jaceg- pobedjene drzave, neslobodno,
poluslobodno i strano stanovnistvo.
2. TEORIJA CENE – porezi su cene za usluge koje pruza drzava
obaveznicima varijante t.cene su:

16. Teorija osiguranja-drzava oporezuje obaveznike zbog toga sto im osigurava licnu
i materijalnu bezbednost.Onaj ko ima veci imetak, vise placa osiguranje.
Teorija uzivanja-onaj ko vise uziva odredjene usluge ko vise koristi usluge drzave
placa i veci porez.
5. ORGANSKA TEORIJA – Organska teorija opravdanje za placanje
poreza nalazi iz prirodne i nuzne potrebe za postojanjem drzave. Drzava je
neophodna gradjanima jer bi bez nje moglo da dodje u pitanje opstanak drustva i
njegov razvoj. Ova teorija uporedjuje drzavu sa organizmom coveka. Drzava u
tom organizmu predstavlja telo a obveznici udove. Pa posto telo ne moze bez
udova, tako ni udovi ne mogu bez tela.Da bi se drzava odrzala obav.moraju da
placaju porez.
6. TEORIJA REPRODUKCIJE POREZA –Stajn je stvorio teoriju
reprodukcije po njemu Poreska snaga treba da stvori porez, porez drzvnu upravu,
drzavna uprava opet sa svoje strane poresku snagu.
7. TEORIJA OPSTE NAKNADE – Po ovoj teoriji porezi se ne utvrdjuju s
obzirom na licni interes vec s obzirom na potrebe drzave. Porez se javlja kao opsta
naknada za usluge drzave i razrezuje se prema ekonomskoj sposobnosti poreskog
obveznika.
8. SOCIJALISTICKA TEORIJA – U bivsim zemljama, tzv. realnog
socijalizma, opravdanje poreza se nalazilo u gradjanskoj duznosti obveznika da
ispuni ovu obavezu. Ova teorija je bila zastupljena i kod nas.
OPRAVDANJE POREZA U SAVREMENIM DRZAVAMA – U savremenim
uslovima, trziste je najprikladniji mehanizam alokacije resursa. Ono daje praktican
odgovor na pitanje: sta, kako i za koga proizvoditi. Medjutim, uslov za delovanje
pomenutog mehanizma jeste postojanje savrsene konkurencije privrednih
subjekata. Objektivno, to se ne moze postici svuda. Brojne usluge drzave kao sto
su narodna odbrana, policija, sudstvo i sl. po pravilu ne mogu biti razmenjivane na
trzistu. Za zadovoljenje potreba potrebno je bilo pronaci finansijska sredstva
putem drugih mehanizama, imajuci u vidu da se u praksi po pravilu nijedno dobro
ili usluga ne mogu dobiti besplatno. Za javna dobra neophodno je pronaci
finansijsko pokrice. To pokrice u savremenim uslovima obezbedjuju fizicka i
pravna lica koji se pojavljuju kao obveznici poreza. Ali javna dobra kao sto su
zdravstvo,policija,sudstvo, kultura ne razmenjuju se na trzistu zbog toga drzava
fin.sredstva nabalja od nas korisnika putem + poreskog opterecenja.
14. DVOSTRUKO OPOREZIVANJE
Savrmeni privredni zivot karakterise ubrzano sirenje medjunarodnog trzista,
razvoj medjunarodne razmene i medjunarodnih tokova kapitala, sto neminovno
utice na odredjeno suprostavljanje nacionalnih poreskih sistema koje prakticno
izrazava kroz dvostuko oporezivanje.

17. Dvostruko (visestruko) oporezivanje nastaje kada poreski obveznik placa istu
vrstu poreza na isti poreski object dvema ili vise teritorijalno-politickih
jedinica istog nivoa (ranga) za isti vremenski period, te zbog toga biva teze
poreski opterecen nego da je oporezovan od jedne poreske vlasti.
U teoriji se jasno istice da dvostruko oporezivanje ne treba poistovecivati sa
*kumuliranjem poreza-je opterecenje istog izvora razlicitim vrstama poreza-placa
porez na porez.
* nadoporezivanjem -se javlja kada se isti poreski obveznik opterecuje istom
vrstom poreza za isti vremenski period ali od strane teritorijalno politickih jedinica
razlicitih nivoa (ranga).
Dvostruko oporezivanje moze biti
*namerno-je najcesce onda kada je poreska vlast zelela da se odredjena izuzeta
ekonomska snaga jace optereti.
*nenamerno- nastaje nepreciznoscu propisa kojima se regulisu nadleznosti
poreskih vlasti
*interno-se javlja u okviru jedne drzave i moguce je u federativnoj i unitarnoj
drzavi.
*medjunarodno - postoji ako dve ili vise drzava oporezuju istog obveznika istom
vrstom poreza i iz istog izvora, ili ako jedna medjunarodna organizacija i jedna
drzava ucine to isto.
Problem internog dvostrukog oporezivanja resava se zakonima o sukobu
nadleznosti.
Tezi su problemi kod otklanjanja medjunarodnog dvostrukog oporezivanja zbog
toga sto se kao aktivni poreski subjekti pojavljuju suverene drzave koja automno
podesavaju svoje poresko zakonodavstvo, imajuci u vidu samo svoje sopstvene
finansijske interese. U praksi se vrsi 1.unilateralnim propisima sopstvenog
zakonodavstva
2.medjunarodnim sporazumima o izbegavanju dvost.oporezivanja, uglavom kroz
modifikaciju primene NACELA REZIDENSTVA-tako sto se obavezniku porez na
dohodak i dobit u drzavi izvoznicu kapitala priznaje pravo na olaksicu za porez
place u inostranstvo i to putem 2METODA:
*metod poreskog odbitka, oporezivanje je u nadjelznosti zemalja izvora da se
dohodak imovina stvorene u zemlji izvora izuzimaju iz poreske osnovice por.obav.
*metod poreskog kredita, prosiruje pravo zemlji rezidenstva da oporezuje svetski
dohodak obaveznika dok dvost.oporz.se izbegava tako sto se porez koji je placen u
zemlji izvora priznaje u zemlji rezidenstva kao poreski kredit.
Kod nas se rezidenstvu koji ostvari dobit ili dohodak koji oporezuje u drugoj
drzavi umanjuje porez na dobit za isti iznos tih poreza koji je placen u 2drzavi.

18. 15. ELEMENTI POREZA
Porezi u svom sastavu sadrze vise elemenata. Najznacajniji elementi poreza su:
1. izvor, 2. predmet, 3. osnovica,
4. stopa, 5. obveznik.
Pored ovih elemenata, vecina poreza sadrzi i odredjena oslobodjenja i olaksice.
Porez ne bi bio porez kada ne bi imao sledece bitne elemente:
* poreski predmet (objekt); *poresku osnovicu, *poresku stopu i* poreskog
obveznika.
Zbog toga zakonodavac mora prvo da izabere cinjenicu koja ce sluziti kao merilo
poreske snage, tj. sposobnost za placanje poreza onih koji treba da ga placaju. Ta
mera poreske snage naziva se predmetom poreza.
Drugo, treba da odredi ko ce placati porez koji se uvodi, tj. treba da odredi ko ce
biti obveznik poreza.
Trece, treba da odredi sta ce sluziti kao osnovica prema kojoj ce se porez
obracunavati-vrednost.
I cetvrto, more biti odredjena poreska stopa, tj. iznos koji ce se od svake jedinice
poreske osnovice placati na ime poreza.
16. IZVORI I PREDMET POREZA
su bitno elementi poreza, merilo poreske snage, ek.snaga je ta koja drzavi
daje mogucnost da optereti obavezika odredjenim porezom.
*Izvor poreza pokazu odakle porez potice. Normalno je da se obaveza placanja
poreza vrsi iz prihoda, odnosno dohotka obveznika. Kada bi se porezi placali
redovno iz imovine pretila bi opasnost da obveznik izgubi celu supstancu ove i da
nema mogucnosti da ubuduce placa obavezu drzavi. Imovina bi kao poreski izvor
mogla da posluzi samo u vanrednim prilikama, u ratnim uslovima ili uslovima
odmah iza rata. Kod placanja redovnih poreza na imovinu, tzv. nominalnih poreza
na imovinu, gde su stope male, poreski izvor nije imovina. Kod ovih poreza se
pretpostavlja ce obveznik ovaj porez placati iz prihoda koje daje imovina ili iz
svog dohotka. Postoje porezi kod kojih se zahvataju pojedini izvori i porezi kod
kojih se zahvataju odredjeni izvori skupno u celini. Kod carina, poreza na promet i
taksa, izvor dazbine je celokupni ekonomski potencijal obveznika koji se izrazava
kroz potrosnju. Znaci, pored dohotka i imovine i potrosnja se pojavljuje kao izvor
poreza.
*Predmet (objekt) poreza pokazuje na sta se porez placa. To moze da bude
predmet, cinjenica, akt, radnja, postupak i td. Tako se kao predmet dazbine
pojavljuje: vlasnistvo nad odredjenom zgradom ili zemljistem, dohodak, prodaja
odredjenog proizvoda, nasledjivanje, vodjenje sudskog spora i td. U vecini
slucajeva u samom nazivu poreza je iskazan njegov predmet (npr. porez na
dohodak, porez na imovinu, na promet i sl). Izvor i predmet poreza mogu se
poklapati ali i razlikovati. Tako kod poreza na dohodak imamo da se porez placa iz
dohotka kao izvora a istovremeno je to i predmet poreza. Medjutim, nominalni
porezi naimovinu svoj izvor imaju u prihodu ili dohotku a predmet je imovina.
Kod carina izvor je potrosnja a predmet izvrseni uvoz proizvoda.

19. 17. OSNOVICA POREZA
Osnovica cini bazu, osnovu za odredjivanje visine prihoda. I kada se
podudaraju osnovica i predmet poreza, postoji njihovo odredjeno razlikovanje.
Npr. kada je predmet poreza dohodak osnovica ce biti konkretizovani stvarni
dohodak odredjenog subjekta koji je duzan da plati porez.
Da bi se podudarila osnovica za oporezivanje neophodno je da se od bruto izosa
(bruto osnovice) odbiju sva odbijanja i olaksice koje se priznaju obvezniku, da bi
se dobio neto iznos (neto osnovica) koja bi predstavljala osnov za oporezivanje.
Nekada ce biti potrebno da se osnovici pribiju odredjene stavke i tako dobije iznos
koji zakonodavac trazi da bi se moglo pristupiti oporezivanju. Primenom
odredjene stope na osnovicu, dobija se iznos koji treba platiti drzavi na ime
poreskog duga. Postoji vise vrsta osnovice, tako razlikujemo:
*osnovicu ad valorem (po vrednosti) . Osnovica ad valorem (po vrednosti)
utvrdjuje se procenom vrednosti odredjenog predmeta poreza i najcesca je vrsta
osnovice koju u praksi susrecemo.
*osnovicu po kolicini utvrdjuje se prema jedinici mere (jedinici tezine (kg, g, t);
jedinici zapremine (l, hl) i sl.).
*pausalna osnovica-specificna
-sumarna za utvrdjivanje osnovice uzimaju se vazni elementi poreskog oblika
-stvarna pausalne osovice gde se uzimaju svi elementi koji cine ekonomsku snagu
obaveznika.
18. METODI UTVRDJIVANJA OSNOVICE POREZA
Drzava mora da utvri osnovicu, jer ona je velicina sama vrednost za
utvrdjivanje poreske obaveze.postoje razliciti metodi-a kao najvazniji postoje:
1) METOR ZVANICNOG UTVRDJIVANJA (procena administracije) –
Ovaj metod utvrdjivanja osnovice sprovodi poreska administracija ex
officio.Administracija sama vrsi procenu odredjenog objekta i obveznik nije duzan
da podnosi prijavu. Primer za ovaj metod utvrdjivanja osnovic je porez na
dohodak od poljoprivrede-prihod od stocarstva-prihod od poljoprivrednog
zemljista. Ovde je katastarski prihod poreska osnovica. Ovaj metod sadrzi
pozitivne i negativne osobine.
*Pozitivne osobine su te sto obveznik placa porez zavisno od objektivnih
kriterijuma iz to ovako utvrdjivanje deluje stimulativno na njega da proizvede vise
normiranog dohotka-obaveznik stimulise preko poreza da obradjuje zemlju
*Negativna osobina je ta sto se tako dobija pausalna osnovica koja, ipak, ne
odrazava pravu ekonomsku snagu velikog broja obveznika, koji odstupaju od
proseka. Slaba strana ove metode je i sto je osnovica odredjena katastrom staticna.
Ona se vremenom sve vise udaljuje od realnog dohotka-ne odrazava pravu
ek.snagu velikog broja obaveznika.
2) METOD AUTOMATSKOG PROCENJIVANJA (indicijarni metod,
metod spoljnih znakova) – Ovim metodom se pomocu spoljnih znakova utvrdjuje
ekonomska snaga obveznika. Manifestacije spoljasnjeg zivota obveznika, koje su
lako uocljive, ovom metodu su dovoljne da iznadju osnovicu za odredjivanje

20. visine poreskog tereta. Za ovaj ovaj metod kao klasicni primer se navodi francuski
porez na vrata i prozore, koji je ukinut 1918. godine.
*Dobra strana ovog metoda je da ne zadire u unutrasnje poslove obveznika i
njegov unutrasnji zivot. Na taj nacin obveznik ne biva uznemirivan.
*Negativna strana je sto spoljni faktori koji se uzimaju kao presudni za
odrazavanje ekonomske snage, ne mogu u realnom zivotu to biti. U savremenim
drzavama se spoljni znaci zele iskoristiti samo za utvrdjivanje osnovice kod onih
objekata koji priblizno na neki nacin odgovaraju realnoj ekonomskoj snazi
obveznika.Kod nas Zakonu porez na upotrebu motornih vozila u Srbiji se placa
prema radnoj zapremini motora.
3) METOD IZNALAZENJA OSNOVICE POMOCU PRIJAVE
OBVEZNIKA (direktni metod) – Kod ove metode polazi se od toga da poreske
vlasti ne mogu saznati sve relevantne cinjenice koje su neophodne za iznalazenje
osnovice. Stoga je neophodna prijava, gde ce poreski obveznik prikazati svoje
prihode i sve druge okolnosti znacajne za utvrdjivanje osnovice. Medjutim,
poreske vlasti se ne mogu zadovoljiti samo podnosenjem prijave, jer poreski
obveznik znajuci da mu je obaveza teret moze cesto pokusati da prijavi manje
prihoda nego sto stvarno ostvaruje ili da prikaze vece troskove nego sto ih ima.
Radi predostroznosti neophodna je kontrola prijave od poreske vlasti.
* Dobra strana ovog metoda je sto se pomocu aktivnosti obveznika moze iznaci
prava ekonomska snaga ako je ovaj lojalan prema fiskalnoj vlasti.
* Losa strana je sto se poreska vlast prilikom kontrole prijave mora uplitati u
unutrasnje stvari obveznika. Bez davanja izuzetnog znacaja kontroli ovaj metod u
praksi ne moze opstati. Zbog toga se on naziva jos i metodom kontrolisane
poreske prijave.
4) METOD PLACANJA POREZA PO ODBITKU – Utvrdjivanje osnovice
pomocu ovog metoda ne vrsi se ni od strane poreske vlasti niti je obveznik duzan
da podnese prijavu. Ovde je trece lice koje isplacuje prihod obvezniku propisom
obavezno da utvrdi osnovicu i da na osnovu nje odredi visinu poreza i da ga uplati
poreskoj vlasti.-tehnicki obaveznik-poreski platac.
*Poz. onemogucava izbegavanje poreza od strane poreskog obveznika. No, njemu
se olaksava jer je sav posao oko placanja poreza prenet na trece lice. Takve
prednosti ovog metoda uslovile su njegovu siroku primenu u praksi.
5) METOD PARIFIKACIJE (uporedjenja) – Ovaj metod se u praksi srece
kao dopuna drugim metodima-dopunski. Naime, kada se za odredjene obveznike
ne raspolaze relevantnim podacima za utvrdjivanje obaveze-informacije-
dokumentacija, a ne mogu se dobiti od obveznika ili trecih lica ili ih je dao
obveznik ili trece lice, ali ne u realnom iznosu, poreski organ je ovlascen da
primeni ovaj metod. Kod ovog metoda, polazi se od toga da postoje obveznici koji
obavljaju istu ili slicnu delatnost pod istim uslovima-broj zaposelnih-staros, i
pretpostavlja se da na osnovu toga ostvaruju isti dohodak. Posto je osnovica
jednog poznata, na osnovu nje treba oporezovati drugog.
*Neg.tesko je pronaci takvog obaveznika koji ostvaruje isti dohodak

21. 19. STOPE POREZA
Je bitan element poreza, bitno je da se ne zahvati ukupnu osnovicu.Stopa je
deo osnovice koji poreski obavezik izdvaja i placa na ime poreza.
Od visine poreske stope najvise zavisi koliki ce se prihod zahvatiti od obveznika.
Poreska stopa je deo poreske osnovice cijom se primenom na osnovicu
izracunava poreski dug. Posto se osnovica najcesce utvrdjuje ad valorem (po
vrednosti) i stopa se odredjuje kod najveceg broja poreza u procentima ili
promilima,kod spec.osnovice u ukupnom iznocu.
Kod osnovica po kolicini, stopa se utvrdjuje u apsolutnom (fiksnom) iznosu sto je
problem u uslovima postojanja visoke inflacije.
Postoje i porezi kojima se ne utvrdjuje ni osnovica, pa ni stopa, vec se odredjuje
samo iznos poreza koji je obveznik duzan da plati. Tu se radi o pausalnom
placanju poreza.
U teoriji i praksi se pojavljuje vise vrsta poreskih stopa: proporcionalne,
progresivne, degreskivne i regresivne. Najcesce se primenjuju proporcionalne i
progresivne stope.
* Proporcionalne stope su takve stope koje se sa -+smanjem odnosno
povecanjem osnovice ne menjaju, odnosno ostaju iste.
* Progresivne stope, nasuprot proporcionalnim stopama, su one stope gde
se sa +povecanjem osnovice povecava i +stopa.
* Regresivne stope su takve stope gde se sa +povecanjem osnovice
-smanjuju stope. Ove stope se u praksi retko pojavljuju.
* Kod degresivnih stopa sa -smanjem osnovica smanjuju se i -stope. To je
obrnuta progresija.
20. OPREDELJENJE ZA ODREDJENU VRSTU PORESKIH STOPA
Zajednicki zakljucak svih starijih teorija uglavnom je da se treba opredeliti za
proporcionalne stope oporezivanja. neophodno je bilo dati odgovor o visini zrtve
koju ce na sebe prihvatiti poreski obveznici. Poslo se od stava da se porezi trebaju
rasporediti tako da se ukupna zrtva svede na najmanju meru. Dakle, tezina
problema se nalazila u tome kako definisati stanje jednake zrtve. U tom pogledu
teorija poznaje: apsolutno jednaku, proporcionalno jednaku i granicno jednaku
(najmanje agregatnu) zrtvu.
* Po teoriji apsolutno jednake zrtve, poreski sistem tako sto bi svi obveznici
platili porez u jednakom iznosu. U ostvarivanju tog cilja moze posluziti
porez pod nazivom glavarina.U savremenim uslovima ovaj porez je
napusten jer je nepravedan.
* Teorija proporcionalne zrtve zagovara potrebu da obveznici placaju porez
u istom %procentu u odnosu na poresku osnovicu. Ubrzo je realnost
zahtevala suptilniju analizu opravdanja vezanu za visinu placanja poreza.
* Oporezivanje prema poreskoj sposobnosti u skladu sa principom
drustvenog blagostanja, treba da dovede do podjednakih zrtava.

22. Primena progresivnih stopa ne podrazumeva bez rezerve egzistiranje tzv.
apsolutne progresije, odnosno ne znaci da su imucniji obveznici srazmerno vise
platili od siromasnijih.
U savremenim poreskim sistemima kao vrlo znacajni prihodi srecu se tzv.
posredni porezi cije je dejstvo regresivno. Progresivne stope, da bi ostvarile
apsolutnu progresiju, treba da anuliraju regresivno dejstvo posrednih poreza i da se
iznad toda zahvati dohodak.
Danas se u svetu primenjuje i proporcionalno i progresivno oporezivanje.
Prednosti progresivnog oporezivanja su visestruke, a najznacajnije su:
- Progresivno oporezivanje je pravednije jer se moze postovati nacelo
placanja poreza prema ekonomskoj snazi. Delovanjem progresivnih stopa
na ujednacavanje raspodele tereta poreza na obveznike, deluje se u stvari
na ostvarivanje principa placanja poreza prema ekonomskoj snazi.
- Drugi znacajan razlog za potrebu oslanjanja na progresivno oporezivanje
jeste ispoljena sposobnost ovog oporezivanja da dejstvuje u zeljenom
pravcu upravljanja privredom.
- Ako postoje neophodni uslovi, progresivno oporezivanje moze pozitivno
uticati na obveznika da pojaca privrednu aktivnost i tim putem tezi da
kompenzira dohodak koji mu je umanjen porezom.
- Primarna uloga poreskog instrumentarija je da drzavi ostvari sto
obilnija sredstva. Uporedjujuci progresivno i proporcionalno oporezivanje
prednost je svakako na strani prvog.
Progresivno oporezivanje izrazava i odredjene nepovoljne efekte koje praksa
svakodnevno evidentira. Neki od njih su:
a/ Glavna slabost je da moze destimulativno uticati na ulaganje rada,
preduzetnistvo, povecanje produktivnosti rada obveznika, na
kreativnost visokostrucnog kadra i td. Ovi negativni uticaji posebno
dolaze do izrazaja ako se barata visokim progresivnim stopama.
b/ Druga slabost progresije jeste sto se pojacava motivisanost obveznika
da izbegne placanje poreza.evazija.Posto se progresivnim oporezivanjem
mogu zahvatiti vrlo znacajna sredstva to moze uticati na obveznike da i
pored pretnji moralnim, prekrsajnim i krivicnim sankcijama ipak pokusaju
da izbegnu porez ako im se za to pruzi prilika.
c/ Primena progresivnih stopa zahteva brojnu, obrazovanu i
visokotehnicku opremljenu administraciju.
d/ Primenom progresivnog oporezivanja moze se preterano zahvatitit
akumulacija.
e/ Jos jedna slabost je nemogucnost odredjivanja prave mere
oporezivanja. postavlja se pitanje cime se Pravda ovlascenje drzave da
moze utvrditi progresivne stope u velikim rasponima?

23. 21. VRSTE PROGRESIVNIH STOPA
Postoje vise vrsta progresivnih stopa, a kao najznacajnije mozemo istaci:
1. GLOBALNA PROGRESIJA – Kod globalne progresije imamo
neprekidni rast stopa za pojedine stupnjeve, odnosno stepene. Rast stopa ne moze
biti neprekidan. On se mora na odredjenoj visini zaustaviti, da ne bti doslo do
zahvatanja cele osnovice, sto bi bilo besmisleno. Tada bi se radilo o konfiskaciji
kao vrsti sankcije a ne o porezu kao gradjanskoj obavezi. Na odredjenoj visini,
progresija se zaustavlja i nakon toga u ptimeni je proporcionalno oporezivanje.
Koja ce to visina biti od koje bi krenula proporcija utvrdjuje se polazeci od
politickih kriterijuma. Osnovna slabost globalne progresije kod koje je stopa
utvrdjena za ukupnu osnovicu, je sto dolazi do nepravednog oporezivanja onih
obveznika koji se nalaze na granici izmedju nizeg stupnja u drugog viseg stupnja
za koji se primenjuje vec vise stopa.
2. PROGRESIJA PO TRANSAMA – Progresija po transama je uvedena
potrebom otklanjanja slabosti globalne progresije. Kod ove progresije osnovica je
rasclanjena na transe (odseke) i za razliku od globalne progresije, osnovica u
narednoj transi se zahvata visom stopom samo za razliku koja nastaje zbog koje se
i primenje veca stopa. Progresija po transama je posebno pogodna za prienu kod
poreza na dohodak.
3. PROGRESIJA SA ODBIJANJEM (indirektna progresija) – Progresivno
oporezivanje se moze izraziti i ako se ne primene progresivne stope. Primenom
odredjenih odbitaka od osnovice koji se mogu smanjiti sa rastom osnovice i
primenom proporcionalnih stopa indirektno se dolazi do progresivnog
oporezivanja, u teoriji poznatoj kao progresija sa odbijanjem ili indirektna
progresija. U praksi odbici iz osnovice motivisani su razlicitim socijalnim,
ekonomskim, politickim i drugim razlozima. Ipak, treba reci da se obicno kada se
govori o progresivnom oporezivanju misli da se radi samo o primeni progresivnih
stopa.
22. VRSTE PORESKH DUZNIKA - OBVEZNIK POREZA
Cesto puta se u teoriji i praksi nije pravilo razlike izmedju termina poreski
obveznik i poreski duznik, te su se oni u poreskim zakonima shvatali kao
sinonimi. Poreski obveznik je fizicko ili pravno lice kome zakon odredjuje da plati
porez. Obveznici poreza, koji su zakonom odredjeni da plate ovaj prihod, morace
to i da ucine. Ovim putem se poreski obveznici pojavljuju i kao poreski duznici.
Blizak poreskom obvezniku je poreski punomocnik, koji u granicama punomocja
dobijenih od obveznika obavlja u njegovo ime i za njegov racun poreske poslove.
Poreske poslove za poreskog obveznika mogu obaviti i druga lica koja se
pojavljuju kao stranke (poreski duznici) u poreskopravnom odnosu. Ta lica su
zakonski zastupnici fizickog i pravnog lica. Kao zastupnici fizickog lica se javljaju
roditelji maloletnih lica i staraoci nesposbnih sticenika, dok se kao zastupnici

24. pravnih lica javljaju fizicka lica upisana u registar odredjen propisima. U
odredjenim slucajevima, odredjenim propisima zastupnika po sluzbenoj duznosti
postavlja Poreska uprava. Kao vazan poreski duznik u poreskom pravu pojavljuje
se i poreski platac. To je lice u poreskopravnom odnosu koje je duzno na osnovu
zakona da u ime i za racun poreskog obveznika obracuna i uplati porez. Preciznije,
ovde je trece lice (poreski platac) koje isplacuje prihod obvezniku propisom
obavezno da utvrdi osnovicu i da na osnovu nje odredi visinu poreza i da ga uplati
poreskoj vlasti.
Kao nosilac poreskog opterecenja se pojavljuje onaj ko ekonomski gledano placa
porezni iznos, odnosno lice ciji se dohodak ili imovina smanjuje zbog poreskog
opterecenja. Ako zakonodavac zeli da se porez prevaljuje, tada se onaj kome je
zakonom namenjeno konacno porezno opterecenje, zove poreski destinar. To je
lice koje se u pravnom smislu moze ali se cesce u propisima ne definise kao
poreski subjekt. On se ne mora u propisima odrediti kao poreski obveznk.
Medjutim, njemu se precutno po intenciji zakonodavca namenjuje poreski teret.
Kada se pojavljuje kao poreski obveznik, tada se za poreskog destinara moze reci
da se pojavljuje kao ekonomski ili stvarni obveznik ali ne i pravni.
Kao poreski duznici u svojstvu poreskih posrednika se pojavljuju banke ili drugi
nosioci platnog prometa. Oni su duzni da sa racuna poreskih duznika na osnovu
njihovog naloga za prenos sredstava obustave i po odbitku uplate utvrdjeni porez,
u svoje ime, a za racun poreskih obveznika, odnosno poreskih plataca na
odgovartajuce uplatne racune.
23. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI OBVEZNIK POREZA
Prilikom oporezivanja dohodka fizickih lica teorija i praksa savremenih drzava
poznaju mogucnost vezivanja poreske obaveze za pojedinca, kada se govori o
individualnom obvezniku, i vezivanje placanja poreske obaveze za grupu –
porodicu (domacinstvo) kada je porodica (domacinstvo) propisima odredjena kao
kolektivni obveznik. Mozemo reci da postoje podeljena opredeljenja u
savremenim drzavama o tome ko ce se smatrati obveznikom poreza na dohodak.
Poslednjih godina postoji sve izrazenija tendencija napustanja zajednickog
oporezivanja porodice. Kao najznacajnije slabosti zajednickog oporezivanja
porodice jeste pojava arbitrarnosti i neneutralnosti. Poodsticaj za prelazak na
individualno oporezivanje je i uvodjenje u ovaj sistem znacajnog broja olaksica
radi uvazavanja individualizacije poreske obaveze gledano sa aspekta socijalnog
statusa obveznika. Opredeljenje za opterecenje porodice polazi od toga da je
nerealno posmatrati pojedinca kao poreskog obveznika i njegov dohodak manje
vise izolovano tretirati, nezavisno od njegovih ekonomskih i drugih drustvenih i
porodicnih obaveza. Postoje vise sistema kolektivnog oporezivanja porodice. Cist
oblik se manifestuje kod tzv. sistema punog zajednickog oporezivanja. Ovde je
poreska obaveza vezana za bracnu zajednicu, odnosno porodicnu zajednicu
ukoliko bracni par ima dece. U ovom sistem se kao obveznici mogu pojaviti bracni

25. drugovi ili da se kao obveznici pored njih pojave i drugi clanovi porodice. Da bi se
dobila poreska osnovica, sabiraju se prihodi bracnih drugova, odnosno porodice.
Efekat ovog sistema se ogleda u:
- dolazi do jaceg opterecenja bracnih drugova i clanova porodica u kojima
ima vise zaposlenih. Razlog tome je formiranje vece osnovice;
- zbog jaceg poreznog opterecenja ovaj sistem dovodi u goru poziciju udatu
zaposlenu zenu nego neudatu zaposlenu ili udatu a nezaposlenu zenu;
- stimulise se zivot u konkubinatu a moze doci i do fiktivnih razvoda braka,
jer je gledano s poreskog stanovista bolje biti samac.
Puno zajednicko oporezivanje je motivisano htenjem da se porez placa prema
ekonomskoj snazi. Branioci ovakvkog oporezivanja smatraju da pojedinac zivi u
porodici, te se i njegova realna ekonomska snaga formira u okviru porodice.
Porodice u kojima je vise zaposleno su u privilegovanijem polozaju od onih
porodica u kojima ima lica koja ne mogu dobiti posao. U cilju ublazavanja
negativnog dejstva cistog oblika zajednickog oporezivanja, drzave koje primenjuju
kolektivno oporezivanja koriste sledeca tri sistema zajednickog oporezivanja:
sistem primenom tzv. income splliting (deobe dohotka); sistem porodicnih kvota;
sistem dvostrukih poreskih lestvica.
1) Primenom Splliting sistema zbrajaju se dohoci bracnog para odnosno
poodice. Dobijeni dohoci se dele na polovinu ili vise delova prema dohotku
po clanu porodice. Nakon toga vrsi se odredjena odbijanja oja zakon
dopusta te se onda formiranjem “fiktivne” osnovice primenjuje
odgovarajuca stopa. Utvrdjeni iznos se mnozi s brojem sabiraka. Tako
dobijeni iznos je poreska obaveza za porodice. Primenom ovog sistema,
poreski teret ce se, formiranjem fiktivnih osnovica zavisno od broja clanova
porodice, tako raspodeliti da ce u najboljem polozaju biti porodice u kojima
je samo po jedan clan zaposlen. Ovim sistemom se blaze oporezuju lica
koja su u braku nego samci. Takodje, ovaj sistem poreskim putem stvara
nejednako tretiranje zaposlene udate zene u poredjenju sa nezaposlenom.
2) Kod sistema porodicnih kvota, sabiraju se prihodi svih clanova porodice
i dobijeni zbir se deli s brojem tzv. porocinih kvota. Broj porodicnih kvota
je s jedne strane uslovljen porodicnim statusom lica ciji se dohodak
oporezuju i brojem izdrzavanih lica u okviru porodice. Nacini odredjivanja
kvota, njihova relativna velicina i odnosi veoma su diferencirani u praksi.
Sva izdrzavana lica nemaju istu tezinu, tako da broj kvota varira. Ukupan
porodicni dohodak deli se s brojem dobijenih kvota, a dobijeni iznos se
umanjuje za eventualno postojeci egzistencijalni minimum ili neku drugu
njemu korespondirajucu velicinu cije je postojanje u ovom sistemu
zajednickog oporezivanja nuzno. Konacno, dobijeni iznos se mnozi brojem
kvota da bi se dobio iznos poreske obaveze porodice.
3) Kod sistema dvostruke poreske lestvice imamo primenu dve ili vise
razlicitih skala poreske progresije koje su u upotrebi zavisno od toga koji se
obveznik oporezuje. Primenjuje se ostrija progresija ako se oporezuje

26. samac. Blaza progresija se primenjuje kada se oporezuje zajednicki
dohodak bracnih drugova.
Prednost oporezivanja porodice je u tome sto poreski organ ne mora da ispituje
verodostojnost pravnih i finansijskih odnosa koji postoje izmedju clanova
porodice, koji pritom mogu imati uticaja na velicinu poreske obaveze.
Oporezivanje individualnog dohotka je znatno jednostavnije. Izborom pojedinaca
za poreskog obveznika garantuje se veca poreska neutralnost i to ne po cenu
zrtvovanja socijalno-politickih kriterijuma. Da li postoji ili ne postoji bracna
zajendica irelevantno je sa poreskog stanovista. Kod oporezivanja pojedinca se ne
formira “fiktivna osnovica” vec stvarna, koja odrazava realnu ekonomsku snagu
obveznika. Sprecava se mogucnost da se razlicito oporezuje obveznik zavisno od
njegove licne situacije.
24. IZBEGAVANJE PL;ACANJA POREZA
O izbegavanju poreza govorimo onda kada obveznik koji je duzan da plati porez
ne plati, a ne prevail ga na drugog. U realnom zivotu, do izbegavanja poreza moze
doci na zakonit nacin, kada govorimo o dopustenoj (zakonitoj) evaziji, a moze
doci i na nezakonit nacin, povredom propisa, kada govorimo ilegalnoj
(nezakonitoj) evaziji.
1) ZAKONITO (dozvoljeno) IZBEGAVANJE POREZA – Mogucnosti
zakonitog izbegavanja poreza su raznolike. Mane u zakonskim propisima bi mogli
definisati kao klasicne zakonske praznine ili rupe u zakonu, nastale slabostima
prilikom koncepiranja propisa. One su manje zastupljene i opasne po sirinu
izbegava placanja poreza od objektivne protivrecnosti i slozenosti savremenog
privrednog drustvenog zivota, koje je tesko potpuno i tolerantno poreskim
propisima obuhvatiti a da ne bi ostale sustinske dileme o ostavljanju velikog
prostora za neopravdanu ali zakonitu evaziju poreza. Druga mogucnost
dozvoljenog izbegavanja poreza je u tzv. skrivenom oslobadjanju odredjenih
obveznika poreskog tereta na taj nacin sto drzavna vlast koncepiranjem zakona
ostavlja mogucnost odrejdenim grupama obveznika da ne plate porez. Treca
mogucnost je vezana za signalno dejstvo poreza. Ovde se izrazava psiholoska
reakcija poreza na placanje poreske obaveze iako porez nije uveden nego se samo
nagovestava i raspravlja u parlamentu o tome, o cijem se toku informisu obveznici
putem stampe, televizije i td. Ova cinjenica je dovoljna za obveznike da preduzmu
odredjene mere i pripreme se za nastupajuce promene u poreskom opterecenju.
Obveznici to i cine u velikom broju tako sto prilagodjavaju svoju aktivnost
nastupajucoj situaciji i sto dotadasnju potrosnju prilagodjavaju novim uslovima.
Neki obveznici se prilagodjavaju novoj poreskoj situaciji tako sto menjaju mesto
boravka gde su obavljali svoju delatnost i idu u drugi deo zemlje gde je poreski
teret manji.
2) NEZAKONITO (nedozvoljeno) IZBEGAVANJE POREZA – Postoje
dva oblika nezakonite evazije: defraudacija (utaja) i kontrabanda (krijumcarenje).

27. Defraudacija poreza jeste svesna i aktivna zakonom inkriminisana radnja ili
propustanje obavezne radnje od strane poreskog obveznika koja je sracunata na to
da se izbegne placanje neposrednih poreza. Prakticno se ovo dejstvo moze
ostvariti tako sto se lazno vode i prikazuju poslovne knjige. Moguce je da se duzna
obaveza prijavljivanja prihoda ne vrsi ili se prijavljivanje vrsi u mnogo manjoj
meri nego sto je ostvaren dohodak. Kontrabanda, kao drugi oblik nezakonitog
izbegavanja poreza, javlja se kod posrednih poreza (porez na primet, carina). Roba
koja podleze oporezivanju krisom se protura (svercuje) i zato se koriste razne
smicalice i nepravilnosti.
UZROCI IZBEGAVANJA POREZA – Zbog izbegavanja poreza, drzava ce imati
manje sredstava nego sto je planirala radi zadovoljavanja drustveih potreba, te ce
morati da iznadje nova sredstva. Do tih sredstava ce se cesto doci tako sto ce se
povecati poresko opterecenje onih obveznika koji su bili lojalni drzavi i nisu
pokusali da izbegnu porez. Rasirenost izbegavanja poreza govori o
nezadovoljavajucem poreskom moralu. U svetu je zapazena cinjenica razlicitog
nivoa poreskog morala u razlicitim delovima sveta. Na odluku obveznika da lid a
plati ili ne plati porez uticu mnogi faktori. Medju najvaznijim su:
- Rezonovanje obveznika da li je poreski teret pravilno odredjen;
- Sistem sankcija i njihova dosledna primena;
- Visina opterecenja obveznika putem poreza;
- Nemalu ulogu na odluku obveznika da li da plati porez ima i stav javnog
mnjenja;
- U otklanjanju izbegavanja poreza znacajnu ulogu ima i propagandna
aktivnost drzave.
25. PREVALJIVANJE POREZA
Od izbegavanja se razlikuje prevaljivanje poreza, iako se i u jednom i u drugom
slucaju radi o efektima koji nastaju cinom njihovog uvodjenja. Razlika je u tome
sto se kod izbegavanja porez ne placa, on je izmanevrisan, a kod prevaljivanja
zakonom odredjeni poreski platac putem menjanja cena prebaci poreski teret i
celini ili delimicno na druga lica, ili ova lica na njih prebaceni teret prevale u
celini ili delimicno na treca lica. U prvom slucaju, kod izbegavanja poreza, drzava
biva ostecena. Dok, u drugom slucaju, kod prevaljivanja, porez se ipak placa i
drzava dolazi do prihoda. Radi pracenja efekata koja prevaljivanje donosi, u
finansijskoj nauci su iskristalisane 4 grupe ili faze,a to su:
1/ PERKUSIJA ILI IMPAKT – U ovoj fazi utvrdjuje se poreska obaveza i
oznacuje fizicko ili pravno lice koje je duzno da plati porez.
2/ REPERKUSIJA ILI PREVALJIVANJE – Obveznik se oslobadja u ovoj
fazi poreskog tereta tako sto fa unosi u cenu svojih proizvoda, kada se kaze da je
prevalio porez unapred ili se obveznik oslobadja poreskog tereta tako sto ce
smanjiti cenu robe koju nabavlja ili ce platiti manju nadnicu radniku, kada se kaze

28. da izvrseno prevaljivanje unazad. Postoji i bocno prevaljivanje poreza koje se
sastoji u tome sto se poreski obveznik, u nemogucnosti da porez prevail unapred
ili unazad, porez unosi u cenu robe koja nije opterecena i tako se lisava poreskog
tereta.
3/ INCIDENCA – Ova faza pokazuje posledice oporezivanja koje nastaju
kada vise ne postoji mogucnost da se porez prevail vec da on dobija svog poreskog
destinatora.
4/ DIFUZIJA – je cetvrta faza u kojoj se porez u talasima i postepeno sve
vise siri preko celog trzista i utice na promene u ponudi i potraznji. Ovde imamo
opsti efekat oporezivanja koji se izrazava preko oscilacije u ponudi i traznji. Ove
oscilacije mogu se odraziti na proizvodnju, gde cemo imati strukturalne promene,
ili sto je najgore, da se izazove smanjenje globalne potraznje.
Glavni cinioci od kojih zavisi prevaljivanje poreza su svakako ekonomski. Da vi
se moglo doci do pravaljivanja, mora da postoji cena preko koje se porez
prevaljuje na drugog. U vezi s tim, zavisno od elsticnosti ili neelasticnosti ponude
i traznje jednog oporezovanog predmeta, zavisi da l ice uopste ili delimicno doci
do prevaljivanja. Kada je traznja malo elasticna (kao npt. kod osnovnih
prehrambenih proizvoda) mogucnost prevaljivanja je povecana.
PRIMER: Uvoz zita iz inostranstva. Uvoznik je platac poreza, carine (perkusija).
On ce placeni porez verovatno uspeti da prenese na trgovca brasnom, a ovaj dalje
na pekara (prevaljivanje). Najzad, potrosac ce mozda morati da plati porez ali ga
nece moci dalje prevaliti (incidenca).
26. NACELA OPOREZIVANJA
Da bi se ostvarili brojni ciljevi putem poreza potrebno je da postoje odredjena
rukovodna nacela, odnosno principi kojih se treba pridrzavati prilikom
koncepiranja poreskog sistema. Nacela oporezivanja se razlikuju zavisno od
istorijskih, politickih, ekonomskih i drugih relevantni h uslova koji postoje u
odredjenoj drzavi.
Adolf Vagner je poreska nacela svrstao u 4 grupe u okviru kojih je postavio 9
pravila kojih se treba pridrzavati prilikom oporezivanja. Vagnerova nacela su:
1/ Finansijsko-politicka nacela (u koje se ukljucuje izdasnost i elasticnost
placanja poreza);
2/ Ekonomsko politicka nacela (u koje se ukljucuje izbor poreskog izvora i
izbor poreskog oblika);
3/ Socijalno-politicka nacela (u koje se ukljucuje opstost i ravnomernost);
4/ Poresko-tehnicka nacela (u koje se ukljucuje odredjenost, ugodnost i
jeftinoca).
Zbog jasnoce i preglesdnosti, Vagnerova nacela su izuzetno pogodna da posluze
kao osnova za objsnjenje nacela oporezivanja u obrazovne svrhe.

29. (I) FINANSIJSKO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJA
Izdasnost i elasticnot, cijim se ostvarenjem izrazavaju finansijsko-politicka nacela
oporezivanja, javljaju se u svim savremenim drzavama i u svim vremenima.
a) NACELO IZDASNOSTI (DOVOLJNOSTI) – Glavni razlog posezanja
drzave za uvodjenje poreza jeste da namakne sto veca sredstva za
zadovoljenje svojih potreba. To ce drzava moci ako pronadje i uvede
poreske oblike ciji je fiskalni efekat odnosno randman znacajan. Pod
fiskalnim efektom (randmanom) se podrazumeva stepen fiskalnosti jedne
dazbine. Najbolja je ona dazbina ciji je stepen fiskalnosti najveci, tj.
optimalan. Postoje vise faktora od cega zavisi randman poreza. Pored vrste
prihoda, svakako je znacajna visina i vrsta stopa. Ako su stope vece treba
ocekivati da ce i prihodi biti obilniji. Primena, izuzetno visokih stopa moze
da ima suprotno dejstvo. Visoke stope uticu na pojavu otpora kod
obveznika, da bez obzira na zaprecenost sankcijama izbegnu porez. Poresko
opterecenje ne sme da predje tzv. apsolutni poreski limit. Prelaskom
navedenog limita dovelo bi da i i pored uvodjenja novih poreza ili
povecanja stopa ipak ne dodje do povecanog fiskalnog efekta odnosno
randmana vec obrnuto do smanjenja prihoda. N aporeski randman utice i
broj obveznika koji placaju porez. Poreski sistem u celini uvazava nacelo
izdasnosti, ali to ne mora da bude slucaj sa svakim pojedinacnim porezom.
b) NACELO ELASTICNOSTI – Poreski sistem mora u redovnim
prilikama da sadrzi u sebi takve poreske oblike koji su u stanju da se svojim
finansijskim iznosima uskladjuju s kretanjem rashoda. To ce biti moguce
ako postoje poreski oblici koji daju znacajna sredstva, promenama nekih od
elemenata poreza koij se na lak i bezbolan nacin mogu izvesti ili cak i bez
promena kod poreza ali promenama u privredi. Neki porezi, koji direktno
izrazavaju ekonomsku snagu obveznika, osetljivi su na konjukturne
promene. Tako kada se je privreda u fazi prosperiteta oni iskazuju i
obezbedjuju veca sredstva te i zadovoljenje znacajnih rashoda. Kod njih se
povecanom proizvodnjom povecava osnovica te se primenom istih stopa
dobija veci prihod. Ovde govorimo o ekonomskoj elasticnosti poreza.
Potrebe drzave se bitno ne menjaju zavisno od toga kako privreda posluje. I
u kriznim uslovima, potrebe drzave ostaju na odredjenom nivou pa je
potrebno pronaci prihode koji su manje podlozni pre svega nepovoljnim
kunjukturnim kretanjima u privredi, kako bi se delimicno kompenzirao
gubitak sredstava od ekonomski elasticnih poreza i time omogucilo pokrice
rashoda koji su nuzni za zadovoljenje datog obima i strukture zadovoljenja
potreba.
(II) EKONOMSKO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJA
Izuzetno je znacajno da se efekti koje ostavljaju porezi poklapaju sa ciljevima koji
su unapred utvrdjeni, jer samo u tom slucaju porezi bi sigurno podsticali privredni
razvoj, delovali stabilizaciono na privredu odredjene zemlje i td. U teoriji postoji

30. misljenje da treba koncipirati takav poreski sistem i politiku koji bi podsticajno
delovali na ponudu rada i doprineli usavrsavanju proizvodnih procesa. Postoje i
shvatanja da porezi treba da budu neutralni i da se ne uplicu u izboru izmedju rada
i dokolice. Preveliko zahvatanja ostrim stopama moze delovati destimulativno na
napore obveznika da proizvode jer im se ne isplati. Ceste i radikalne promene i
uvodjenje novih poreza moze negativno delovati na poreske obveznike – na
produktivnost rada, stimulaciju, koncentraciju akomulacije i td. Istrazivanja
pokazuju da su poreske stope kljucni cinilac kod odredjivanja ekonomskog
zdravlja razvijenih zemalja. Ingenioznost, spremnost za preuzimanje rizika i
produktivnost su motori ekonomskog rasta, a svi oni zavise od valjanih povezanih
inicijativa. Visoke poreske stope najsigurnije su put za gusenje tih inicijativa i
zaustavljanje motora. Za ostvarivanje ekonomskih ciljeva izuzetno je znacajno i
pravilno opredeljenje drzave za odredjenu vrstu poreza. Prirodno je das vi porezi
ne mogu biti efikasni u jednakoj meri u ostvarivanju prave lepeze ciljeva koji se
postavljaju. Kod opredeljenja za izvore oporezivanja, teorija preporucuje da se u
redovnim prilikama treba oslanjati na porez iz prihoda i dohotka. Ovi izvori su
periodicni i stalno se obnavljani. Jasno se istice potreva da se drzava pridrzava
odredjenih ekonomskih nacela pri koncepiranju poreskog sistema i voljenja
poreske politike. Ta nacela su: Prvo, nepristupanje radikalnim promenama
poreskog zahvatanja bez vece nuzde; Drugo, potrebno je izbegavati preterano
zahvatanje putem poreza; Trece, neophodno je napraviti pravilan izbor vrste
poreza koji bi optimalno odgovarao ostvarenju zeljenih ekonomskih ciljeva;
Cetvrto, prevashodno poresko opterecenje u redovnim prilikama treba oslanjati na
poreze koji se placaju na prihode i dohodak obveznika a ne na imovinu.
(III) SOCIJALNO-POLITICKA NACELA OPOREZIVANJA
Socijalno-politicka nacela oporezivanja ce se izraziti u poreskom sistemu ako se
ostvari pravednost u raspodeli poreskog tereta medju obveznicima. Pitanje
pravednosti oporezivanja je jedno od najstarijih nacela koje se pred porez
postavlja. U razlicitim vremenskim periodima, teoreticari su nejednako poimali
ovo nacelo. U robovlasnistvu i feudalizmu se smatralo da je pravedno ako porez
placaju samo podredjeni slojevi. S pobedom Francuske revolucije i nastupanja
kapitalistickih drustvenih odnosa, probija se stav da ce se pravednost kod poreza
ostvariti ako se postuju nacela opstosti i ravnomernosti poreske obaveze. U
savremenoj teoriji se zahteva ostvarivanje tzv.tzv. horizontalne i vertikalne
pravicnosti obveznika u poreskom sistemu.
* Horizontalna pravicnost sadrzala bi potrebu da svi placaju porez i da se
obveznici jednako tretiraju u svim relevantnim aspektima. Svi su duzni da placaju
porez, bez obzira kojoj klasi, kastri, rasi ili sloju pripadaju. Medjutim, ostra
raslojenost drustva na imucne i siromasne je brzo pokazala da je nemoguce do
kraja ostvariti nacelo opstosti. Nuzno je bilo da se radi zastite siroasnih slojeva,
umanji njihova obaveza ili da se oslobode obaveze. Prakticno je pitanje dali se sve
drzave bez obzira na kom stepenu razvoja se nalaze mogu dosledno ostvariti

31. nacelo neoporezivanja minimuma za egzistenciju. Bogatim drzavama, ce to
svakako lakse biti a siromasnim mnogo teze. Zavisno od toga li se radi o
ekonomski razvijenim drzavama ili siromasnim da ce se razlicit odgovor na to sta
se podrazumeva pod minimumom za egzistenciju. U siromasnoj drzavij realnije je
ocekivati da ce se prilikom utvrdjivanja egzistencijalnog minimuma imati u vidu
samo rashodi obveznika za stanovanje, ishranu, odecu, obucu, a u razvijemin
drzavama pored ovih vodila bi se briga i o nekim obrazovnim, kulturnim,
higijenskim i drugim potrebama. Danas se oslobadjanja i olaksice, pored
socijalno-politickih razloga, cine i iz nekih drugih razloga. Tako se oslobadjaju od
poreza diplomatsko-konzularni predstavnici i predstavnici odredjenih
medjunarodnih organizacija na bazi reciprociteta. Isto, postoje oslobadjanja i
olaksice iz ekonomskih, demografskih i drugih razloga. Tako se dodatno krnji
nacelo opstosti placanja poreske obaveze.
* Vertikalna pravicnost ce se u praksi izraziti kroz ravnomerno opterecenje
obveznika. Ravnomerno oporezivanje u konstelaciji razlicitih bogatstava ce se
ostvariti ako se postuje pravilo da onaj ko ima vise vise i placa za potreve drzave –
odnosno da se porez placa prema ekonomskoj snaci. Glavni problemi u praksi za
ostvarivanje vertikalne pravicnosti su: a) konkretno odredjivanje obveznika koji bi
placali porez po visim stopama; b) formulisanje odgovarajucih propisa; c) koliki
veci iznos sredstava je neophodno da plate obveznici sa jacom ekonomskom
snagom.
 (detaljnije na str. 108, 109)
(IV) PORESKO-TEHNICKA NACELA OPOREZIVANJA
Poresko-tehnicka nacela (administrativno-tehnicka nacela) za razliku od drugih,
najvecim delom ne dolaze u sukob sa drugim nacelima. Ona su u interesu i drzave
i obveznika. S jedne strane, drzava kojoj su za ispunjavanje njenih funkcija
potrebna sredstva u utvrdjenom iznosu i predvidjenom vremenu, mora imati takve
poreze da njihovo utvrdjenje i naplata budu odredjeni i ekspeditivni. S druge
strane, poreski postupak, ako nije prost, odredjen i ugodan za poreskog obveznika
i ako mu ne pruzi garancije da se moze zastitit od gresaka poreske administracije,
nece naici na onu saradnju kod poreskog obveznika bez koje se
postojanjemodernog poreskog sistema tesko moze zamisliti. U teoriji su
opsteprihvacena sledeca poresko-tehnicka nacela:
a) NACELO ODREDJENOSTI POREZA – U oporezivanju su vazeci
principi da: nema poreza bez zakona (nullum tributum sine lege) i da nema
oporezivanja bez predstavljanja u parlamentu (no tacation without
representation). Nepostovanje propisa u ovoj materiji imalo bi stetnih
reperkusija na stabilnost drustveno-politickog i drustveno-ekonomskog
sistema i na ostvarivanje demokratskih prava gradjana. Zakonom se
uinapred utvrdjuje poreska obaveza koja ocekuje obveznika. Unapred se
zna ko ce placati porez, na sta ce se placati, kako ce se placati i td. U nacelu
se zabranjuje retroaktivna primena poreskih propisa, kada bi takva primena

32. bila na stetu obveznika. Slozena stvarnost uslovljava potrebu da se ponekad
odstupi od postovanja nacela zabrane retroaktivnosti. To odstupanje se u
praksi pojavljuje u odnosu na celokupan zakon po pravilu kod vanrednih
poreza ciji se ratio legis moze ostvariti samo njihovim uvodjenjm sa
povratnim dejstvom.
Da bi zakoni o porezima udovoljili svojoj svrsi, oni moraju biti jasni i
dostupni obveznicima. Cesto, prakticno oni nisu takvi i samom prirodom
poreza kao slozenog instrumenta kojim se ostvaruju razliciti ciljevi.
b) NACELO UGODNOSTI PLACANJA POREZA – Tesko je govoriti o
ugodnosti placanja poreza kada se ta obaveza izvrsava a da se za to ne
dobija individualna proitvnaknada. Ipak, imajuci u vidu navedena
ogranicenja, poreska vlast je duzna da stvori sve neophodne uslove koi ce
obvezniku olaksati placanje poreske obaveze. Postoji vise mogucnosti da se
obvezniku omoguci da lakse podnese poreski teret. Tako, poresku obavezu
treba naplatiti onda kada obveznik i ostvari prihod. A moguce je i da se
utvrde vise rokova za placanje poreza. Poreska vlast se mora odnositi
prema obveznicima sa poverenjem i uvazavanjem. Ona ne sme unapred da
ne veruje obvezniku, te da zbog toga pristupi utvrdjivanju bitnih elemenata
oporezivanja, polazeci od toga da je obveznik lazno podneo prijavu iako
nisu postojale indikacije koje bi na to ukazivale. U opravdanim
sluvajevima, poreska vlast je duzna da obvezniku na njegov zahtev
omoguci odlaganje placanja obaveze ili da mu omoguci placvanje u ratama
dospelih obaveza. Mora se voditi racuna da se obveznik poziva radi
utvrdjivanja i naplate poreza u vreme kada je njemu najpogodnije, a ne
onda kada zbog prirode posla on ne sme da odsustvuje sa svog gazdinstva.
c) NACELO JEFTINOCE (EKONOMICNOSTI) NAPLATE POREZA –
Da bi naplatila porez, drzava mora da angazuje svoje sluzbenike i
neophodna materijalna sredstva. Prirodno je da to iziskuje potrebu trosenja
novcanih sredstava. Nacelo jeftinoce (ekonomicnosti) zahteva da ta
sredstva budu sto manja, odnosno da neto iznos naplacenog poreza bude sto
veci. Postoji vise faktora od kojih zavisi jedftinoca ubiranja prihoda. Najpre
je to dobra organizacija i strucnost radnika koji rade na naplati prihoda. I
opredeljenje na manji broj poreskih oblika iziskuje manje troskove. Treba
imati u vidu da u poreskom sistemu mogu postojati i takvi poreski oblici
koji su finansijski neizdasni a skopcani s velikim troskovima ubiranja.
Takav je kod nas bio porez na ukupan prihod gradjana, koji je davao
simbolicne prihode a zbog tehnike ubiranja zahtevao znacajnije troskove.
Nazalost, slicanih karakteristika je i sadasnji godisnji porez na dohodak
gradjana.
27. PORESKE STRUKTURE SAVREMENIH DRZAVA

33. U savremenim uslovima manifestuju se znacajne promene poreskih sistema.
Strukturna obelezja poreznog sistema zemalja clanica EU i dalje su ostala jednaka,
a razlike su i dalje izrazee u udelima poreza u BDP-u, ukupnom poreznom
opterecenju i njegovom sastavu. Nakon nekoliko godina uzastopnog pada udela
poreznih prihoda u BDP i njegove najnize vrednosti u 2009., taj udeo je 2010.
stabilizovan na oko 38,4%. Najvazniji pribavljeni javni prihodi proizilaze kroz
primenu u praksi dve velike grupe prihoda, tzv. neposrednih i posrednih poreza. U
najvecem broju zemalja clanica OECD i zemalja clanica EU dominiraju poreski
prihodi koji se ostvaruju po osnovu sledecih najvaznijih poreza: poreza na
dohodak (fizickih lica i korporacija); dopronosa za socijalno osiguranje i poreza na
imovinu – neposrednih poreza i poreza na proizvode i usluge – posrednih poreza.
U istoriji drzava menjale su se poreske strukture i znacaj pojedinij vrsta poreza u
okviru njih. Sa razvojem privrednom i drustvenog zivota pojavljuju se brojna
osporavanja poreza na dohodak kao najbolje i najpouzdanije vrste poreza u
poreskom sistemu savremene drzave. Pojavljuju se autori koji umesto porezu na
dohodak, primat daju porezima na potrosnju u okviru kojih svakako najvaznija
uloga se daje porezu na dodatnu vrednost (PDV). Istrazivanja pokazuju da je PDV
jedan od poreskih oblika s najnizim negativnim ucincima na privredni rast.
Prakticne reperkusije teorijskih istrazivanja i rasprava manifestuju se kroz prenos
poreskog opterecenja sa dohotka na potrosnju poreskih obveznika. Drugim recima,
porezi na potrosnju reformama poreskih sistema dobijaju ravnomerniji tretman u
osnosu na porez na dohodak. Argumentacija za vece oslanjanje drzave na
oporezivanja potrosnje (posredne poreze) zasniva se na tome da ovi porezi
podsticajno deluju na povecanje stednje sto se prirodno, pozitivno reprodukuje na
povecanje investicija. Nezaobilazan je i fiskalni znacaj potrosnih poreza, sto se
posebno manifestuje kroz relativno lagodan nazin dolazenja do obilnih prihoda.
Finansijsko ucesce opstih poreza na potrosnju u ukupnim poreskim prihodima
zemalja OECD u 2002. godini iznosilo je 18,7%. Procenat ucesca u pojedinim
zemljama znatno odstupa od ovog proseka. Pored svojih pozitivnih osobina,
posredni porezi su pokazali i snazno regresivno dejstvo, zbog cega se izrazava
njihova nepravednost. Razlog ovome je taj sto relativni udeo potrosnje u dohotku
pada sa rastom dohotka obveznika. Branioci PDV-a kao glavnog posrednog
poreza u najvecem broju savremenih drzava ovu njegovu osobinu relativiziraju,
isticuci da se on moze oplemeniti, uciniti manje nesocijalnim primenom
diferencijalnih stopa i davanjem oslobodjenja. Analize su pokazale da u sistemu
PDV sa diferenciranim poreskim stopama, bogati gradjani izvuku dva puta vise
koristi nego siromasni gradjani, mereno u apsolutnim iznosima. Uzrok ovome je
nemogucnost u praksi razlikovanja skupih kvalitetnih proizvoda od jeftinih
prehrambenih proizvoda koje kupuju siromasni gradjani. Primena PDV sa
diferenciranim stopama radi ublazavanja regresivnosti je izuzetno skup posao.
Primena diferenciranog oporezivanja kod PDV uz zadani iznos prihoda koji se
mora ubrati, efektuira se kroz povecanje standardne stope. Krajnji ishod
navedenim tokovima uzrokuje izopacenje raspodele poreskog tereta na potrosace i

34. napustanje neutralnosti. Davanje sve veceg znacaja porezima na potrosnju, ipak
nije dovelo u pitanje opstanak glavnih neposrednih poreza u savremenim
drzavama, iako je njihovo ucesce nejednako u ukupnim poreskim prihodima
razlicitih drzava. Zbog finansijske i ekonomske krize znacajno se pogorsalo stanje
javnih finansija u vecini zemalja clanica EU, sto je uslovilo promenama fiskalne
politike u 2011 i prvoj polovini 2012. godine. Najveci broj zemalja clanica je
povecao stope i/ili osnovice poreza na dohodak, poreza na potrosnju (PDV i
akciza) i doprinosa za socijalno osiguranje. U EU postoje vidljive razlike u
zastupljenosti neposredih i posrednih poreza, u poreskom sistemu. U vecini starih
clanica je priblizna zastupljenost direktnih i indirektnih poreza. U novim
clanicama ucesce direktnih poreza u ukupnim porezima je bitnije nizi.
28. PORESKA KONKURENCIJA
Danas je nemoguce izgraditi prihvatljiv poreski sistem drzave nezavisno od
odvijanja medjunarodnih ekoenomskih odnosa. Istovremeno egzstiraju nacionalni
porezni sistemi i porezne politike i svaka zemlja ljubomorno cuva svoj fiskalni
suverenitet. Upravo iz toh konflikta interesa sad avec globaliziranog kapitala i, po
svojoj naravi, jos uvek nacionalno odredjenih poreznih politika, proizilaze svi
najvazniji problemi oporezivanja na medjunarodnom planu. Karakteristicno za
vazece poreske sisteme je da na njihovo sustinsko modeliranje znacajan relevantan
upliv ima tzv. poreska konkurencija (tax competition). Pod poreskom
konkurencijom podrazumevamo koriscenje poreznih diferencijala (nize porezne
stope i porezne olaksice) radi privlacenja sto ceceg dela inozemne potraznje robe i
usluga i tokova kapitala, a delimicno i drugih faktora proizvodnje na svoje
podrucje. Mogucnost koriscenja poreske konkurencije je povoljna u savremenim
uslovima globalne ekonomije koja se karakterise izuzetnom mobilnoscu
medjunarodnog trzista robe, rada i kapitala. Koriscenje poreske konkurencije u
praksi ima pozitivnih i negativnih uticaja na poreski sistem drzave.
* Kao glavni pozitivni uticaji mogu se istaci nastojanje ka koncepiranju
sistema koga karakterise relevantno sirenje preskih osnovica i snizenje
poreskih stopa sto pozitivno deluje na porast investicija. Ovi procesi
smanjuju iznos javnih prihoda drzave i rime uticu na njeno ozbiljnije i
racionalnije ponasanje prilikom trosenja sredstava. Poreska konkurencija
utice i na spontano uskladjivanje poreskih propisa, tako sto se faktori
proizvodnje usmeravaju ka drzavama koje imaju najnize poresko
opterecenje, ali istovremeno uticu na drzave sa vecim opterecenjem da
preduzmu mere prilagodjavanja propisa sa onim zemljama koje su privukle
kapital zahvaljujuci povoljnim porezima.
* Poreska konkurencija izaziva i negativne efekte. Ona, najpre izaziva
mogucnost snaznog izbegavanja poreza od mnogih kompanija i pojedinaca.
Drugo, formira se u praksi deformisani poreski sistem kojem je glavni cilj

35. da privuce finansijski i drugi mobilni kapital. Dolazi do snaznog
prebacivanja poreskog tereta sa mobilnog na imobilni kapital.
Na prakticnom terenu, poreska konkurencija je uslovila da se u mnogim
savremenim drzavama sustinski promeni struktura njihovih poreskih sistema.
Smanjuje se znacaj i ucesce u ukupnim poreskim prihodima poreza na dobit i
poreza na dohodak gradjana zbog stimulisanim poreskim putem, seljenja zakonom
utvrdjene poreske osnovice. Postoje autori koji se zalazu za osnovanje svetskog
udruzenja za oporezivanje koji bi uskladjivao poreske sisteme na medjunarodnom
planu. Optimalno resenje bi bilo moguce sprovodjenjem poreske harminizacije
univerzalnog karaktera na svetskom nivou. Medjutim, u medjunarodnim strucnim
krugovima se na realnost ove mogucnosti gleda sa velikom dozom pesimizma,
zbog velike osetljivosti drzava na ogranicavanje suvereniteta na fiskalnom planu.
29. PORESKI SISTEMI U ZEMLJAMA U TRANZICIJI
Zemlje, tzv. realnog socijalnizma su u zelji da izgrade privredu na osnovu trzisnog
nacina privredjivanja, posle sa radikalnim izmenama svojih poreskih sistema. Prve
korake u tom pravcu napravila je Madjarska uvodjenjem u sistem PDV 1988.
godine. Opredeljenje je bilo ka izgradnji poreskih sistema po uzoru na porezne
sisteme razvijenih zemalja trzisne privrede, ali posebno bodeci racuna na
specificnosti svojih privrednih i drustvenih uslova. Oslanjanje na iskustva
razvijenih zemalja znacilo je da su tranzicijske zemlje od zapadnih zemaja
preuzele osnovne tipove poreza kao sto su: porez na dohodak, porez na dobit,
porez na prihod i doprinose za socijalna osiguranja; kao i temeljna nacela po
kojima su oni oblikovani. Pocetna sustina koncepta je bila u potrebi ostvarenja
odredjenih nuznih pretpostavki:
- Prvo, neophodno je bilo osetno smanjiti ukupno poresko opterecenje
privrede da bi se omogucilo trzisno poslovanje;
- Drugo, trebalo je izvrsiti prenos dela poreskog opterecenja sa preduzeca
na gradjana. Navedena optereca privrednih subjekata (pravnih lica) imala
su negativne efekte na njihovu mogucnost da investiraju. Zbog izlozenih
razloga mnoge od drzava u tranziciji pocela je da ispituje puteve za jace
opterecenje gradjana;
- Trece, priblizavanjem direktnih i indirektnih poreza proporciji koja se
pojavljuje i u razvijenim zemljama zapada.
I pored regresivnog efekta, ucesce indirektnih poreza u ukupnim javnim prihodima
u zemljama u tranziciji je vece nego u zemljama Zapada. Razlog ovome su realni
uslovi koji postoje u zemljama bivseg realnog socijalizma.
30. POREZ NA DOHODAK GRADJANA