Sistem organa za varenje

1. SISTEM ORGANA ZA VARENJE

2. JEDNJAK ORGANI DIGESTIVNOG SISTEMA JEZIK PANKREAS ŽELUDAC USNA DUPLJA ŽDRELO TANKO CREVO ANALNI OTVOR DEBELO CREVO PRAVO CREVO ŽUČNA KESA JETRA

3. Funkcije digestivnog sistema • Da bi hrana mogla da se koristi u organizmu, ona mora da se • unese, • svari i • apsorbuje. • Ova tri procesa zahtevaju • koordinaciju pokreta u gastrointestinalno m traktu (GIT) i • sekreciju u odredjenim njegovim delovima. Lumen digestivnog trakta zid Intersticijal na tečnost krv HRANA DIGESTIJA MOTILITET SEKRECIJA APSORPCIJA

4. • Ingestija - unošenje hrane u usnu duplju, žvakanje i gutanje. • Motilitet – kretanje hrane kroz GIT radom muskulature • Sekrecija – voda, elektroliti, enzimi i druge materije luče se iz epitelijalnih ćelija u lumen GIT ili krv ili limfu • Digestija - mehanička i hemijska usitnjavanje degradacija hrane do makromolekula male molekulske mase koja mogu da se transportuju u krv. • Ugljeni hidrati se razlažu do monosaharida, proteini do aminokiselina, a masti do monoglicerida i slobodnih masnih kiselina. • Apsorpcija - transport svarenih hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili limfu.

5. M -- gutanje, žvakanje S– pljuvačka (amilaza) D-- ugljeni hidrati, minimalno masti A- nema apsorpcije M- peristaltičko mešanje i propulsija S-- HCL, pepsinogen, gastrična lipaza, mukus, HCO3 -, gastrin D-proteini, masti A- liposolubilne supstance (alkohol, aspirin) M- peristaltičko mešanje i propulsija S-- HCO3 -, pankreasni enzimi (trisinogen, himotripsinogen, pankreasne lipaze, pankreasna amilaza), mukus,hormoni (holecistokinin, sekretin) D-ugljeni hidrati, proteini, masti, nukleinske kiseline A- peptidi aktivnim transportom; amino-kiseline, glukoza i fruktoza sekundarnim aktivnim transportom; masti difuzijom; voda osmozom; joni, minerali i vitamini aktivnim transportom M- mešanje i propulsija S-mukus D-nema; samo bakterijska A- joni, voda, minerali, vitamini i mali organski molekuli koje su proizvele bakterije Pljuvačne žlezde Gornji sfinkter jednjaka jednjak Donji sfinkter jednjaka jetra Žučna kesa Usna duplja i jednjak Želudac Tanko crevo Debelo crevo piloris pankreas rektum Analni sfinkter

6. Usna duplja • Usna duplja ima funkciju • primanja hrane • Prepoznavanja pomoću receptora • Razgrađuje • Mehanički • biohemijski

7. ŽVAKANJE • Refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u produženoj moždini. • Pokreti žvakanja traju sve dok se ne formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se proguta. • Žvakanje ima nekoliko uloga: • Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja • Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno • Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.

8. • Zubi • organska materija dentin • spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. • Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. • Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo) gleđ dentin pulpa cement

9. Jezik • Mišićni organ • Meša hranu • Pomaže žvakanju i gutanju Jezik • Organ čula ukusa • Iz kvršica se signali prenose u u centar za obradu ukusa u produženoj moždini, preko talamusa stižu do senzorne zone prednjeg mozga gde se analiziraju • Informacije se šalju i u centar za lučenje pljuvačke

10. Pljuvačne žlezde • Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. • Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate. • REGULACIJA • Hrana mehanički i hemijski stimuliše receptore sluzokože usta • Impulsi se prenose u centar za lučenje pljuvačke u produženoj moždini zaušne. podviličnepodjezične

11. PLJUVAČKA • Pljuvačku luče tri para glavnih pljuvačnih žlezda i veći broj malih pljuvačnih žlezda rasutih po usnoj duplji. • Dnevno se izluči 0.5- 1 litar pljuvačke. • Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor, sa manje natrijumovih i hloridnih, a više kalijumovih i bikarbonatnih jona u odnosu na plazmu. • Glavni organski sastojci su enzim alfa- amilaza (ptijalin) i mucini.

12. Uloge pljuvačke: • Zaštitna uloga • Uloga u varenju skroba • Lubrikantna uloga 1. Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju, čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva enzima lizozima. 2. Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje varenje skroba i ono je ograničeno zbog kratkog zadržavanje hrane u ustima i inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca. 3. Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja, vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.

13. GUTANJE • Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak i želudac. • Gutanje može da se izazove voljno, međutim kad se hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor koji ne može da se kontroliše. • Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u dušnik. • Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja. • Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost znatno brže. • Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj moždini.

14. Želudac • Prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo • Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja glatkih mišićnih ćelija . • Želudac služi kao rezervoar hrane • Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa želudačnin sokom • Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom. • Hrana uobičajenog sastava zadržava se u želucu 2- 6h. • Za to vreme mehaničkim usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se u masu konzistencije paste koja se zove himus. • Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.

15. SEKRETNA AKTIVNOST ŽELUCA • Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca. • Glavni sastojci želudačnog soka, pored vode, su: • Hlorovodonična kiselina (HCl) • Pepsinogeni • Unutrašnji faktor • sluz • pH čistog sekreta je 1-2 • REGULACIJA: • NERVNA: • Kontakt hrane sa sluzokožom usta stimuliše receptore koje prenose signale u produženu moždinu. • Centar u prod.mož. šalje informaciju žlezdama sluzokože želuca da u roku 6-8 min izluče želudačni sok • HORMONSKA: • Ćelije sluzokože želuca luče hormon GASTRIN stimuliše lučenje želudačnog soka • Lučenje stimulišu: mehaničko istezanje želuca, produkti razgradnje proteina, ekstrakti mesa, kafa, začini, alkohol

16. • HCl želudačnog soka ima višestruke uloge: • Pomaže varenje proteina na više načina: denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina • Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno • HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i omogućava apsorpciju ovih elemenata. • Pepsini su proteaze želudačnog soka. • Sintetišu se kao neaktivni prekursori pepsinogeni. • Aktivaciju u pepsine vrši vodonikov jon u lumenu želuca. • Pepsini započinju varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do polipeptida različite dužine. • Unutrašnji faktor - glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12. Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca neophodan za život. • Mukus (sluz) • debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i • štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. • Epitelne ćelije luče i vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje alkalitet mukusu.

17. Dvanaestopalačno crevo • Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa. • Završetak varenja hrane do malih molekula • REGULACIJA: • NERVNA • prisustvo hrane u ustima izaziva refleksno lučenje pankreasnog soka • HORMONSKA • Hormoni dvanaestopalačnog creva: • Sekretin: lučenje bazne komponente pankreasnog soka • Holecistokinin: • stvaranje i lučenje enzima pankreasnog soka • Oslobađa se kao odgovor na prisustvo masti u dvanaestopalačnom crevu i reguliše pražnjnje žučne kese

18. • Crevo se sastoji od dva dela: 1. prednjeg, tankog creva; 2. zadnjeg, debelog creva. • Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva.

19. Sastav pankreasnog soka • Pankreasni sok je tečnost alkalne reakcije • Dnevno se izluči 1-1.5 l pankreasnog soka. • Bazna komponenta bogata bikarbonatom ima ulogu u u neutralizaciji kiselog sadržaja i samim tim inhibiciji želudačnih enzima. • Enzimsku komponenta sadrži enzime za varenje svih važnih sastojaka hrane.

20. Crevo • Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. • U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. • Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). • Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože.

21. • Proteaze pankreasnog soka su: • Tripsin • Himotripsin • Karboksipeptidaza A i B • One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao tripsinogen, himotripsinogen, prokarboksipeptidaze • Aktivacija se vrši u tankom crevu. • Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz enterocita. • Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a vrši i aktivaciju himotripsinogena i karboksipeptidaze. • Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a • karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja peptida.

22. • Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja je identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa skrob do maltoze. • U pankreasnom soku su prisutne lipaze, enzimi koji razgrađuju masti hrane i njihove degradacione produkte. • Pankreasna lipaza • Pankreasna esteraza • Fosfolipaza A

23. Jetra • To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. • Funkcije: • Lučenje žuči • glikoza pretvara u glikogen, • predstavlja skladište vitamina i gvožđa, • transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr. • Glavna uloga jetre u varenju ostvaruje se putem sekrecije žuči. • Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano, ali se između obroka deponuje u žučnoj kesi. • U tanko crevo žuč se izliva samo tokom obroka. • REGULACIJA: • NERVNA: • Refleksno grčenje zidova žučne kese i opuštanjem sfinktera na ulasku u dvanaestopalačno crevo • HORMONSKA: • Hormon dvanaestopalačnog creva holecistokinin • Oslobađa se kao odgovor na prisustvo masti u dvanaestopalačnom crevu i reguliše pražnjnje žučne kese

24. SASTAV ŽUČI • žučne soli, holesterol, lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita. • Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve materije žuči. One nastaju oksidacijom holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu micele. • Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i apsorpciji masti su: • Emulgovanje masti unetih hranom u sitne kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza • Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi sa produktima varenja masti, čime se olakšava apsorpcija produkta varenja masti.

25. TANKO CREVO • Završna digestija proteina odigrava se u: • lumenu tankog creva, • četkastom pokrovu enterocita i • citoplazmi enterocita. • peptidaze koje dalje razgrađuju male peptide do aminokiselina, dipeptida, tripeptida i tetrapeptida.

26. Mišićni sloj Endokrine ćelije luče hormone Ćelije koje luče jone i vodu Endokrine ćelije luče hormone Limfni sudovi transportuju masti Ćelije koje luče sluz Kapilari transportuju većinu nutrijenata Enterocite (crevni epitel) apsorbuje i transportuje nutrijente i vodu mikrovili Četkasti pokrov

27. APSORPCIJA • UGLJENI HIDRATI - monosaharidi, pre svega glukoza, apsorbuju se u početnim delovima tankog creva. • PROTEINI - Za aminokiseline postoji nekoliko transportnih mehanizama, ali za sve je zajedničko da se kotransportuju sa natrijumovim jonom. • MASTI: • Iz produkata digestije masti i micela žučnih kiselina formiraju se mešovite micele. • Micele su hidrosolubilne i ulaze u nepokretni vodeni sloj između crevnih resica. Sastojci micela difunduju u vodeni sloj, a onda, kao liposolubilni, lako difunduju kroz membranu četkastog pokrova. • U enterocitu produkti varenja masti odlaze na glatki endoplazmin retikulum gde se vrši reesterifikacija monoglicerida do triglicerida. Iz novosintetisanih lipida se obrazuju hilomikroni. • To su sferne lipidne kapljice različite veličine • Hilomikroni se procesom egzocitoze izbacuju iz enterocita u intersticijelni prostor i ulaze u limfne kapilare čiji endotel ima dovoljno velike međućelijske prostore.

28. VODA I ELEKTROLITI • U normalnim uslovima 99% vode i jona se apsorbuje iz lumena digestivnog trakta. • Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u obliku sekreta egzokrinih žlezda digestivnog trakta i iz jetre. • Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko 8800 ml se reapsorbuje pasivno na osnovu osmotskog gradijenta. • Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom creva, ali najintenzivnije u tankom crevu. Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon aldosteron. • Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu, dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira, pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju stimuliše aldosteron. • Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se apsorbuje. • Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom delu tankog creva. Transport kroz luminalnu membranu se vrši olakšanom difuzijom preko nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.

29. Debelo crevo • Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. • U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. • U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja. • Sluzokoža debelog creva ima i sekretnu ulogu: mukus, bikarbonatni i kalijumov jon. • Fekalna masa se formira reapsorpcijom vode. Mukus pomaže vezivanje fekalne mase i ima lubrikantno delovanje. • Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu i druge nesvarljive sastojke hrane, deskvamirane ćelije crevne sluzokože, mucine, nešto masti i neorganske sastojke. • Feces sadrži i ogromnu količinu živih i mrtvih bakterija, kao i vitamine u čijoj sintezi učestvuju bakterije kolona. • Pražnjenje debelog creva se vrši refleksnim putem (refleks defekacije).

30. VITAMINI

31. • Vitamini su organska jedinjenja koje sintetišu biljke i mikroorganizmi. • U organizmu čoveka nastaju samo vitamini D3 i PP. • Izvor vitamina su namirnice biljnog i životinjskog porekla. • Hrana sadrži ili vitamine ili njihove prekursorne oblike provitamine koji se u organizmu pretvaraju u vitamine.

32. • Podela vitamina je izvršena na osnovu njihove rastvorljivosti na: • liposolubilne vitamine: • A, D, E i K i • hidrosolubilne: • vitamin C i vitamine B grupe.

33. • Liposolubilni vitamini mogu da se deponuju u većoj količini, naročito u jetri. • Hidrosolubilni vitamini su prisutni u ECT i brzo se izlučuju preko bubrega. • Od hidrosolubilnih vitamina deponuje se uglavnom vitamin B12. • U cirkulaciji se liposolubilni vitamini nalaze kompleksovani sa proteinima plazme, što im povećava rastvorljivost i stabilnost.

34. • Količina vitamina u organizmu određena je intenzitetom: • apsorpcije u digestivnom traktu, • konverzije provitamina, • aktivacije i • ekskrecije.

35. LIPOSOLUBILNI VITAMINI

36. VITAMIN A • Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku alkohola (retinol), aldehida (retinal) i kiseline (retinoinska kiselina). • Svi oblici su aktivni. • Mehanizam delovanja vitamina A: • modulacija genske aktivnosti, slično steroidnim hormonima • Ekstranuklearna delovanja, odnosno deluje kao red-oks sistem. • Vitamin A je neophodan za:  Normalan rast organizma  Formiranje kostiju  Obnovu epitelnih tkiva  Normalno funkcionisanje retine  Normalnu reproduktivnu sposobnost oba pola  Sintezu kortikosteroida  Sintezu mukopolisaharida mukoznih sekreta epitela. • Prirodni izvori vitamina A: • šargarepa • spanać • džigerica • riblje ulje • mlečni proizvodi • voće • Avitaminoza • Kokošije slepilo • kseroftalmija

37. VITAMIN D • Vitamin D obuhvata grupu srodnih steroidnih jedinjenja od kojih najveći značaj imaju vitamini D2 i D3. • Oni nastaju iz provitamina pod uticajem UV zraka. Konverzija provitamina D3 u vitamin D3 vrši se u koži. • Deponuje se u masnom tkivu i mišićima. U plazmi se nalazi vezan za globuline plazme. • Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D hormon. • Njegova glavna uloga da pomaže transport kalcijuma u organizmu. • Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna delovanja su mu u • tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i • u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon. • Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A, unosi u velikim dozama ima toksične efekte. • Prirodni izvori vitamina D: • Džigerica • Žumance • Riblje ulje • Mlečni proizvodi • Avitaminoza • rahitis

38. VITAMIN K • Vitamin K je neophodan za koagulaciju krvi jer učestvuje u sintezi protrombina, VII, IX i X faktora koagulacije. • Prirodni izvori vitamina K: • Zeleno povrće

39. VITAMIN E • Vitamin E je zajedničko ime za grupu jedinjenja tokoferola, od kojih je najvažnije alfa-tokoferol. • Delovanje vitamina E: • Kao antioksidans sprečava oksidaciju masnih kiselina, vitamina A i C i tiolske grupe određenih enzima • Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi koenzima Q.

40. HIDROSOLUBILNI VITAMINI

41. VITAMIN C • Vitamin C je najčešće redukciono sredstvo u organizmu i na toj osobini mu se zasniva uloga. • Nalazi se u svim tkivima i telesnim tečnostima, ali ga najviše ima u nadbubrežnoj žlezdi, hipofizi, žutom telu jajnika i timusu. • Ovako široka rasprostranjenost ukazuje na njegov izuzetan fiziološki značaj.

42. • Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim biološkim procesima: • značajan za očuvanje strukturnog integriteta vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana. • Potreban je za nastajanje noradrenalina. • Potreban je za sinteze steroida kore nadbubrega. • Potreban je za sintezu purina i timina, odnosno DNK. • Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u feritin. • Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se lakše apsorbuje iz digestivnog trakta. • Potreban je za integritet celularnog trakta.

43. VITAMIN B1 • Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP). • Uloge vitamina B1: • TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina (pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih tkiva. • TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i u nervno-mišićnoj transmisiji.

44. VITAMIN B2 • Vitamin B2 ulazi u sastav koenzima FMN i FAD, aktivnih grupa flavoproteina koji su važni enzimi tipa dehidrogeneza. • Vitamin B2 je uključen u procese oksidativne fosforilacije koji su od vitalnog značaja.

45. VITAMIN PP • Vitamin PP se nalazi u obliku nikotinske kiseline (niacin) i njenog amida, nikotinamida (niacinamid). • Aktivni oblici su NAD i NADP koji su koenzimi ili kosupstrati brojnih dehidrogeneza. • Kao sastavni delovi ovih koenzima učestvuju u biološkim oksidacijama.

46. VITAMIN B6 • Vitamin B6 se javlja u tri oblika: piridoksin, piridoksamin i piridoksal. • Vitamin B6 je koenzim u velikom broju metaboličkih procesa: • U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima koji katalizuju oko 40 tipova enzimskih reakcija u koje spadaju: dezaminacije, transaminacije, dekarboksilacije, desulfhidracije i dr. • Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima uključenih u metabolizam triptofana. • Neophodan je za sintezu GABA u CNS.

47. FOLNA KISELINA • Folna kiselina ima ključnu ulogu u metabolizmu jer je kofaktor enzima uključenih u biosintezu prekursora nukleinskih kiselina. • Potrebna za sintezu timina; baze koja ulazi u sastav DNK, za sintezu purinskih baza i za redukciju ribonukleotida u deoksiribonukleotide.

48. VITAMIN B12 • Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma. • U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od unutrašnjeg faktora. • U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine transkobalamine. • Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se aktivira u tkivima • Vitamin B12 je neophodan za: • Normalnu eritropezu • Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih vlakana • Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu • Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.

49. VITAMIN H • Funkcioniše kao koenzim u reakcijama karboksilacije.

50. PANTOTENSKA KISELINA • Pantotenska kiselina je zastupljena u svim biljnim i životinjskim tkivima. • Ulazi u sastav koenzima A (CoA). • Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina. • U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu masnih kiselina, holesterola, steroida, Ach i dr. jedinjenja.

Sistem organa za varenje

Esté a ler uma amostra.

Confira estes a seguir

Sistem organa za varenje

Mais Conteúdo rRelacionado

Diapositivos para si (20)

Quem viu também gostou (13)

Semelhante a Sistem organa za varenje (20)

Mais de Ljubica Lalić Profesorski Profil (20)