O slideshow foi denunciado.
Utilizamos seu perfil e dados de atividades no LinkedIn para personalizar e exibir anúncios mais relevantes. Altere suas preferências de anúncios quando desejar.

Sve o HIV infekciji i AIDS-u

7.520 visualizações

Publicada em

HIV infection and AIDS

Publicada em: Saúde e medicina
  • GIVE HER A BIGGER PACKAGE THIS VALENTINE'S DAY ■■■ https://bit.ly/30G1ZO1
       Responder 
    Tem certeza que deseja  Sim  Não
    Insira sua mensagem aqui
  • Longest and best orgasms ever, I love it. And she thinks it's hot, a real turn on for both of us ♣♣♣ http://t.cn/AiQ0txm6
       Responder 
    Tem certeza que deseja  Sim  Não
    Insira sua mensagem aqui
  • I'm surprised I've seen a difference in a couple days... In a month, a big difference. I'm pretty satisfied personally with my products. ◆◆◆ http://t.cn/AiQ0txm6
       Responder 
    Tem certeza que deseja  Sim  Não
    Insira sua mensagem aqui
  • Hello, I'm 45 and have battled with severe Yeast Infection for the last nine years. A month and a half ago, I stumbled across your Yeast Infection No More program. I had my doubts and didn't think it was the right program for my Yeast Infection or if it was going to work at all, but I did order it because I'll do anything to rid myself of this crippling condition. Over 3 week period, I have seen an improvement that I had never experienced with any other conventional or so called natural treatment. The non-stop vaginal itching and burning have stopped. My skin looks significantly better and I slowly got rid of the psoriasis on my right elbow that I had for years. I can now save the money that I would have wasted on drugs like Monistat and Diflucan. Your suggestions have kept my vaginal yeast infections as well as the other candida related symptoms at bay incredibly well! I also lost about 15 lbs! I am feeling so healthy, too. ■■■ http://ishbv.com/index7/pdf
       Responder 
    Tem certeza que deseja  Sim  Não
    Insira sua mensagem aqui
  • ➤➤ How Long Does She Want You to Last? Here's the link to the FREE report ■■■ http://ishbv.com/rockhardx/pdf
       Responder 
    Tem certeza que deseja  Sim  Não
    Insira sua mensagem aqui

Sve o HIV infekciji i AIDS-u

  1. 1. SVE O HIV INFEKCIJI I AIDS-u Đurica Stankov AS Centar 01.03.2015 Beograd - Srbija
  2. 2. I. HIV i AIDS 1. HIV infekcija Da bi došlo do infekcije i razvoja bolesti, virus mora prvo da dospe u krv. Delovima svog omotača (gp 120 i gp 41) se prikači za receptore na površini CD4+ T-limfocita (koreceptor CCR5). Nakon vezivanja, virus ulazi unutar ćelije, ugrađuje svoj genetski materijal u genetski materijal ćelije uz pomoć enzima reverzne transkriptaze i na taj način počinje da se razmnožava koristeći mehanizme replikacije i transkripcije domaćina. Ishod je najčešće smrt inficiranih ćelija. Tokom vremena dolazi do postepenog opadanja broja Th limfocita (oko 1200/mm3 ima ih kod zdrave osobe; kada broj padne ispod 200/mm3 nastupa AIDS ili sida). Imunološki odgovor na HIV je humoralni (B limfociti luče ARV antitela) i celularni (CD4=T helper=Th limfociti orkestratori imunološkog odgovora i CD8=T citotoksični=Tc limfociti). U roku od 5 do 7 dana virus dospeva u krv (iz izvora infekcije; za to vreme prolazi kroz mukozu ili epidermis i dermis, regionalne limfne čvorove. HIV je spori virus (lentivirus), koji kao i svi virusi ove vrste napada imunološki sistem. Ime „lentivirus“ doslovno znači spori virus, zato što je potrebno dugo vremena za stvaranje bilo kakve nuspojave u telu. Spori virusi su deo većeg skupa virusa poznatog kao retrovirusi. Oni su pronađeni u nekoliko različitih životinja, uključujući mačke, ovce, konje i drugu stoku. Međutim, najzanimljiviji lentivirus u odnosu na istragu o poreklu HIV-a je imunodeficijentni virus kod primata pod skračenim nazivom SIV (Simian Immunodeficiency Virus) koji pogađa majmune. Sada je opšte prihvaćeno da je HIV potomak imunodeficijentnog virusa kod primata jer određene crte SIV-a imaju velike sličnosti sa HIV-1 i HIV-2, dva tipa HIV-a. Tip HIV-2, na primer, odgovara SIV-u, crta tog virusa nađena je u jednoj vrsti majmuna autohtonoj u zapadnoj Africi. Druga pandemijska crta virusa koji je više virulentan, poznat kao HIV-1, bio je do danas teže odredljiv. Do 1999. godine, njegova najbliža kopija je identifikovana kao SIVcpz, imunodeficijentni virus pronađen kod šimpanzi. Međutim, ovaj virus još uvek ima značajne razlike u odnosu na HIV. 1.1. Šta je HIV? HIV je skraćenica za Virus Humane Imunodeficijencije nastale od engleske reći: Human Immunodeficiency Virus, pripada porodici Retrovirusa, koji nakon ulaska u naš organizam napada specifičnu vrstu belih krvnih ćelija, T- limfocite i izaziva progresivno propadanje ovih ćelija. Prema specifičnim molekulima proteina koji se nalaze na površini tih ćelija, one se nazivaju CD4 ćelije i imaju ključnu ulogu u odbrani našeg imunološkog sistema od raznih napada mikroorganizama. HIV se u CD4 čeliji umnožava, uništava ih i postupno dovodi do slabljenja imunološkog sistema. Naš organizam postaje slab i ne može da se brani ni od običnih nazeba. Zdrave osobe imaju u krvi 1000 CD4 limfocita po mm3 krvi. Kada broj CD4 limfocita padne ispod 200/mm3 onda HIV infekcija prelazi u AIDS. Ova definicija uključuje i 26 kliničkih stanja koja pogađaju ljude s uznapredovanom HIV - infekcijom. Većina tih stanja obuhvata razvoj tumora i oportunističkih infekcija. Te infekcije su posebno opasne kod ovih osobaa, jer je njihov imuni sistem ozbiljno oštećen i ne može se boriti protiv određenih vrsta bakterija, virusa i ostalih mikroba. Postoje dva tipa HIV-a koji uzrokuju hroničnu infekciju i progresivno oštećenje imunološkog sistema: 1. Tip 1, najviše zastupljen, dominantan je i odgovoran za pandemiju u SAD, Evropi, centralnoj Africi; 2. Tip 2, manje prenosan (virulentan) od HIV-1, otkriven je i zadržao se najviše u zapadnoj Africi. Značenje: Human - ljudski jer uzrokuje infekciju nakon ulaska u naš organizam. Ova reč naglašava da se ovim virusom mogu inficirati samo ljudi i da se prenosi isključivo među ljudima. HIV se ne prenosi sa ljudi na životinje, insekte ili biljke i obrnuto. Prenos virusa dešava se samo razmenom telesnih tečnosti i krvi sa osobom koja već ima HIV. Immunodeficiency - imunodifecijencija je složenica od dve engleske reči: imunitet (otpornost) i deficijencija (nedostatak). HIV ne izaziva konkretnu bolest, već smanjuje sposobnost našeg imuniteta da nas brani od izazivača različitih infekcija i bolesti. Većina ljudi koji su inficirani HIV-om, ne znajući žive godinama sa ovim virusom, pre nego što njihov imunološki sistem značajno oslabi i HIV infekcija izazove AIDS ili sidu.
  3. 3. Virus - uzročnik infekcije je mikroorganizam koji nije sposoban da se samostalno razmnožava, raste, stvara svoje proteine, niti da obavlja metaboličke procese van ćelije. Zato inficira ćelije našeg organizma u kojima za razmnožavanje koristi materijal i energiju ćelije koju napada, pravi sopstvene kopije, proizvodi delove virusa i radi u sopstvenu korist, umesto da proizvodi materije koje su čeliji neophodne za normalan rad. To u našem organizmu dovodi do patološkog stanja, raznih zdravstvenih problema i bolesti. Početak HIV infekcije se kod većine osoba manifestuje akutnim retrovirusnim sindromom koji nakon nekoliko nedelja prelazi u asimptomatsku fazu HIV- infekcije koja u proseku traje od 7-10 godina i za to vreme inficirana osoba nema simptoma bolesti i izgleda potpuno zdrava. Nakon tog perioda latencije, razvija se simptomatska infekcija, najpre rana, a potom i uznapredovala i kasna simptomatska faza HIV- bolesti, koja kod nelečenih osoba redovno završava smrću obolele osobe. Svako živo biće na zemlji biva svakodnevno napadano raznoraznim virusima ili bakterijama, ali usled oslabljenog imuniteta, naš organizam nema dovoljno snage da se odbrani kao što bi se odbranio organizam čoveka kome nije umanjen imunitet. Nikad nismo sigurni u kom je trenutku naš imunitet slab pa je zbog toga važno da koristimo zaštitu prilikom svakog seksualnog kontakta. Osoba može imati HIV, a osećati se potpuno zdravo. Jedini način da tačno utvrdimo imamo li HIV ili ne, je da se testiramo. Na Vaš zahtev, testiranje može biti i anonimno bez uzimanja ličnih podataka. Za testiranje na HIV i savetovanje, možemo se obratiti centrima za dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje (DPST). 1.2. Kako se HIV prenosi? Svako od nas može biti inficiran HIV-om. Da bismo se adekvatno zaštitili, najvažnije je da se upoznamo sa načinima prenošenja HIV infekcije. HIV se nalazi u svim telesnim tečnostima, ali ga u dovoljnoj količini da bi se neko inficirao ima samo u krvi, vaginalnom sekretu, spermi, presemenoj tečnosti, majčinom mleku i moždanoj tečnosti. Dovoljno je da jedna ćelija inficirana HIV-om prodre u organizam do limfnih organa i da dovede do infekcije. HIV se primarno prenosi razmenom telesnih tečnosti, krvi i krvnih derivata na tri načina: 1. Nezaštićeni seksualni kontakt i razmena telesnih tečnosti sa poznatom ili nepoznatom osobom bez obzira na pol seksualnog partnera, u kome dolazi do kontakta semene tečnosti uključujući i minimalne količine pre ejakulacije, sekreta vagine, ili krvi nastale u vreme seksa sa sluznicom druge osobe. HIV prodire u naše telo kroz najmanje posekotine ili ranice na našoj koži, ili kroz sloj sluzokože vagine, penisa, analnog otvora ili usta:  Analni seks bez kondoma, predstavlja veliki rizik za sve seksom prenosive infekcije i skoro siguran put prenosa HIV-a, posebno ako postoje povrede čmara (anusa) koje krvare, pa je na taj način obezbeđen put semenoj tečnosti (spermi) da brzo prodre u krvotok. Sluzokoža anusa je jako tanka i lako puca, a veliki broj krvnih sudova u ovoj regiji može olakšati ulazak virusa.  Vaginalni seks bez kondoma je rizičan zbog ulaznih mesta kao što su sluznice vagine, vulve, penis ili analni otvor zbog mikropovreda, mikrokrvarenja i razmene seksualnih tečnosti;  Oralni seks bez kondoma je rizičan i može se preneti HIV ukoliko partner ima na desnima ili u ustima ranicu ili duboku paradentozu, odnosno povlačenje desni i lezije na desnima. 2. Razmena krvi i krvnih derivata se dešava kod korisnika droga koji dele aparaturu za ubrizgavanje narkotika i prilikom transfuzije krvi ili krvnih derivata. Ovi načini prenosa su svedeni na minimum sprovođenjem programa podele sterilnih igala i špriceva uz bezbedno uklanjanje korišćenog pribora, što dokazano smanjuje broj novih HIV infekcija bez podsticanja na korišćenje narkotika, uz zakonski regulisanu kontrolu od 1987. godine koja nalaže da se prilikom transfuzije krvi ili krvnih svih produkata krvi, tkiva i organa obavezno radi test na HIV.  Korišćenje zajedničkog šprica i igle za ubrizgavanje droga i drugih psihoaktivnih supstanci;  Razmena i korišćenje zajedničkog brijaća i četkice za zube;  Bratimljenje uz ritual spajanja i razmene krvi;  Tetoviranje sa već korišćenom i kontaminiranom iglom;  Pirsing sa već korišćenom i kontaminiranom iglom i pištoljem za bušenje;  U kontaktu sa inficiranom krvlju i hirurškim zahvatima kojim se oštećuje koža, ako se ne koriste sterilni instrumenti.
  4. 4. 3. Transfuzija inficirane krvi ili krvnih proizvoda je najlakšiji način od svih da se prenese HIV ukoliko neko dobrovoljno da krv u periodu inkubacije virusa (period prozora), jer ELISA test koji se rutinski koristi ne bi mogao da detektuje antitela na HIV jer ih nema u dovoljnoj količini; 4. Vertikalna transmisija - Prenos HIV infekcije sa majke na bebu nosi rizik od 30% da će i beba biti inficirana, ali ako majka na vreme otkrije da ima HIV, upotrebom terapije i posebnim merama lekara, rizik se smanjuje na 1-2%. Prenos HIV infekcije na bebu se može ostvariti u tri slučaja:  u toku trudnoće ukoliko majka zna ili ne zna da ima HIV i nije podvrgnuta lečenju i uzimanju terapije;  u toku porođaja pri obilnom krvarenju, zato se praktikuje hirurški zahvat vađenja bebe, odnosno carski rez;  u toku dojenja jer se u majčinom mleku nalazi HIV i zato se beba hrani isključivo na cuclu. Ako majka ne uzima preventivne lekove i doji svoje dete tada su šanse da će dete biti inficirano oko 20-45%. 1.3. Kako se HIV ne prenosi? Strah, nedostatak informacija i znanja o načinu prenošenja HIV-u stvara nedoumice i zablude, što povećava stigmu i diskriminaciju osoba koje imaju HIV. Zato je važno da budemo adekvatno informisani i da znamo kako se HIV infekcija ne može preneti na druge ljude i koje situacije nisu rizične u međusobnoj komunikaciji i kontaktima sa partnerom, porodicom, prijateljima i okolinom. HIV se NE prenosi socijalnim kontaktom, vazduhom, hranom, vodom, insektima i transportom i bezbedno je kada smo u sledećim životnim situacijama sa osobom koja ima HIV: 01. Razgovor, rukovanje, kontakt znoja, druženje, grljenje, ljubljenje, dodir suza, zaštićen seks i zabava. 02. Bezbedno disanje, kijanje, šmrcanje, štucanje i kašljanje. HIV nije kapljična infekcija i tako se ne prenosi. Ako neko u okolini HIV pozitivne osobe ima grip ili respiratornu infekciju, to može predstavljati opasnost za HIV pozitivnu osobu i ona se lako može inficirati; 03. Poljubac uz razmenu pljuvačke, kontakt sa suzama i dodir znoja ne može dovesti do infekcije jer se u ovim tečnostima nalazi premala količina HIV-a. Do sada je evidentiran samo jedan slučaj prenosa HIV-a poljupcem i u tom slučaju, oba partnera su imala izuzetno krvarenje desni. 04. Bezbedan i zaštićen seks je moguć uz pravilnu upotrebu kondoma što nam obezbeđuje maksimalnu sigurnost od praktično svih polno prenosivih infekcija i HIV-a. Ukoliko osoba koja ima HIV koristi kondom pri svakom seksualnom kontaktu, u potpunosti štiti od infekcije partnera koji je HIV negativan. 05. Masturbacija i dodirivanja sopstvenih ili partnerovih genitalija je bezbedna ako na koži nema oštećenja ili povreda. Ukoliko postoje oštećenja, povrede, rane, zanoktice na rukama i šakama potrebno je prethodno ih zaštititi nepromočivim hanzaplastom, gazom, rukavicom ili kondomom. 06. Zabava uz seksualne igračke kao što su dildo i vibrator, ukoliko su pokrivene kondomom i ako se svaki put kondom menja za svakog partnera drugi, kao i kada se menja vrsta seksa (analni i vaginalni). Nakon svake upotrebe seksualna igračka se pere deterdžentom a zatim alkoholom ili dezinfekcionim sredstvom. 07. Upotreba privatnih i javnih prostora kao što su toalet, WC, kupatilo, fontana, bazen, jezero, reka, more. Voda u bazenu sadrži hlor koji uništava uzročnike HIV-a. Jezero, reka, more nemaju hlor ali će voda razblažiti svaku infektivnu tečnost, tako da nema dovoljno virusa koji bi doveli do infekcije; 08. Boravak i deljenje prostora nameštaja, predmeta i alata kao što su šator, teretana kuća, stan, kancelarija, ordinacija, škola, hala, WC šolja, tuš, lavabo, kada za kupanje, krevet, sto, stolica, telefon, kompjuter, laptop, miš, tastatura, novac, kvaka, oprema za vežbanje, alati i predmeti; 09. Odmor i rekreacija uz zajedničku kupku, peškir, bade mantil, odeću, obuću, posteljinu; 10. Transport i putovanja uz korišćenje prevoza kao što je autobus, tramvaj, voz, čamac, brod, avion; 11. Pribor za jelo i piće kao što su tanjir, kašika, viljuška, nož, čaša, flaša i drugi predmeti, iako se tako mogu preneti druge klice koje mogu štetiti našem zdravlju;
  5. 5. 12. Životinje, kućni ljubimci i insekti kao što su krava, ovca, koza, kokoška, pas, mačka, i drugo. Ubod insekta kao što je komarac, krpelj i vaš glave nije rizičan jer ne ubrizgavaju krv osobe ili životinje koju su pre ubole. 13. Dobrovoljno davanje krvi ili vađenje krvi u zdravstvenoj ustanovi radi analiza. Pribor kojim se uzima krv od dobrovoljnih davalaca je sterilan i tako se ne može preneti polno prenosiva infekcija ili HIV. 14. Tretman, nega i lečenje osobe koja ima HIV infekciju; 15. Urin i fekalije ne mogu preneti HIV. 1.4. Simptomi HIV infekcije Dve do četiri nedelje nakon ulaska HIV-a u naš organizam, nastaje akutna HIV infekcija koja spontano prolazi i može se manifestovati nespecifičnim simptomima sličnim gripu ili mononukleozi. Ukoliko se infekcija dogodi u zimskom periodu možemo pomisliti da smo prehlađeni, da imamo grip i da simptomi infekcije prođu neopaženo. Akutna HIV infekcija brzo prelazi u asimptomatsku fazu i bez simptoma bolesti može proći deset i više godina, a da inficirana osoba ne zna da ima HIV infekciju i da se svih tih godina oseća savršeno dobro i izgleda zdravo. Za to vreme, imunološki sistem postepeno slabi i HIV infekcija prelazi u AIDS, osoba postaje osetljiva na bolesti, mnoge od kojih u normalnim okolnostima ne bi imale nikakvog uticaja na zdravstveno stanje jer bi organizam uspevao sam da se od njih odbrani. Ako osoba ima HIV, vremenom je izvesno da ce postajati učestalo bolesna. Kod svake osobe koja ima HIV se razlikuje dužina perioda od akutne HIV infekcije do AIDS-a, tako da se kod pojedinih osoba prvi simptomi mogu javiti veoma brzo. To zavisi od dostupnosti i pravilne upotrebe terapije, jačine našeg imuniteta, načina života, ishrane i fizičkih aktivnosti. Sa korišćenjem terapije razdoblje se produžava od 15-30 a u razvijenijim zemljama i do 50 godina jer lekovi smanjuju napredovanje virusa ka AIDS-u tako što smanjuju njegovu količinu u krvi. Prvi simptomi koji ukazuju na pad imuniteta su:  Brz gubitak telesne mase,  Suvi kašalj,  Ponavljane visoke temperature tela  Noćno preznojavanje,  Dugotrajan, neobjašnjiv umor,  Sora - povećani limfni čvorovi pod pazuhom, u preponama ili na vratu,  Proliv (dijareja) koji traje duže od nedelju dana,  Bele mrlje ili neuobičajeno crvenilo jezika, usta ili ždrela,  Žvala (upala u uglu usnice) koje uzrokuje infekcija gljivicom Candida albicans,  Upala pluća (pneumonia),  Gubitak pamćenja, depresija i/ili drugi neurološki poremećaji. Ovi simptomi nisu povezani isključivo s HIV infekcijom i mogu se pojaviti zbog brojnih drugih stanja u organizmu. Oslabljeni imunološki sistem stvara uslove pogodne za razvoj drugih bolesti kao što su tuberkuloza i upala pluća (pneumonija). Samo laboratorijske analize koje pokazuju postojanje antitela na HIV mogu ukazati na inficiranost osobe i dokazati da su ovi simptomi povezani sa HIV infekcijom. Ove infekcije se mogu uspešno izlečiti ako se dovoljno rano počne sa terapijom HIV- a. Mnoge osobe sa HIV- om nikad neće razviti bolesti koje su povezane sa slabim imunitetom zahvaljujući efikasnoj terapiji koja danas postoji. Ako se rano dijagnostikuje i što ranije počne sa terapijom, osobe sa HIV-om bi mogle da žive gotovo jednako dugo kao i osobe koje nemaju HIV. Razvoj karakterističnih infekcija i tumora ponekad može biti prvi znak prisustva HIV infekcije ili razvijenu bolest i mogu je obeležiti sledeći simptomi i znaci:  Simptomi specifičnih oportunističkih infekcija (kandidoza, pneumocistoza),  Tumori (Kapošijev sarkom),  Osip,  Glavbolje.
  6. 6. 1.5. Faze HIV infekcije Nakon ulaska HIV-a u naš organizam, nastaje akutna HIV infekcija koja oštećuje ćelije sluznice digestivnog sistema i ćelije nevnog sistema čime uzrokuje teške neurološke bolesti (HIV encefalopatija). Osoba koja ima HIV-om, ne mora ujedno imati i AIDS. Ljudi mogu biti vrlo bolesni od HIV-a, a da i dalje ne razviju AIDS. Svaka osoba koja ima HIV prolazi četiri osnovne faze: Faza I - Akutni retroviralni sindrom ili serokonverzija [CD4<1000], odnosno promena negativnog statusa antitela u pozitivan usled čega naše telo reaguje na HIV i pokušava da se odbrani stvaranjem antitela. Retko, simptomi mogu biti jako ozbiljni i izraženi, količina virusa u krvi, semenoj tečnosti i vaginalnom sekretu se izrazito uvećava, osoba je tada infektivna i mogu imati simptome kao što su:  Febrilnost - povišena temperatura,  gubitak apetita,  opšti algički sindrom i drugi opšti simptomi,  limfadenopatija,  hepatosplenomegalija,  osip - raš,  Faringitis - upala ždrela;  hepatitis,  pneumonitis,  neurološke i mukokutane manifestacije;  sindrom mononukleoze;  meningealni sindrom;  gripozni sindrom. Faza II - Asimptomatska faza [CD4<500] može da ima minimalne manifestacije infekcija respiratornog trakta, može trajati deset i više godina i nema apsolutno nikakvih ili se ređe pojave simptomi kao što su:  generalizovana limfadenopatija,  glavobolja,  hepatitis,  anemija,  neutropenija,  trombocitopenija. Faza III - Simptomatska faza [CD4<500] u kojoj nastaju blaga ili ozbiljna oštećenja imunološkog sistema i s vremenom postaju sve izraženija i ozbiljnija sa simptomima kao što su:  Virusne infekcije,  bakterijske infekcije;  gljivične infekcije;  Naprasni i neobjašnjivi simptomi poput dijareje obično traju duže od mesec dana  nagli gubitak telesne mase;  plućna tuberkuloza. Faza IV - AIDS ili sida [CD4<50] nastaje kada je imunološki sistem previše slab i broj CD4 ćelija je u opadanju. Imunitet nije u stanju da se odbrani i češće se javljaju oportunističke infekcije kao što su:  razvoj toksoplazme mozga,  plućna tuberkuloza,  invazivni tumori,  gljivične infekcije respiratornog trakta,  infekcije jednjaka,  Kapošijev sarkom  česte upale pluća koje se teško leče.
  7. 7. 1.6. AIDS ili sida Poreklo AIDS-a je zbunjivalo naučnike otkada se bolest prvi put pojavila u ranim osamdesetim godinama prošlog veka. Više od trideset godina ovo je predmet žestoke rasprave i uzrok bezbroj argumentacija. Šta je istina i odakle dolazi AIDS? Prvi slučajevi AIDS-a zabeleženi su 1981. godine u Los Anđelesu. Ipak, ta godina se ne može vezati za početak AIDS-a, jer se te godine otkrilo da je u pitanju neka nova bolest koja je identifikovana dve godine kasnije, a AIDS je svakako postojala ranije. Kod niza gej muškaraca u New Yorku i Kaliforniji odjednom su počele da se razvijaju retke oportunističke infekcije i karcinomi koji su bili tvrdoglavo otporni na bilo koji tretman. U to vreme AIDS još nije imao naziv, ali je brzo postalo očigledno da su svi ljudi koji su bili pogođeni patili od istog sindroma Preko 40 miliona ljudi u svetu živi sa HIV infekcijom ili AIDS-om u svim zemljama sveta, a žrtve AIDS-a se procenjuju na preko 13 miliona do danas. Za sledećih 20 godina procenjuje se da će broj umrlih od AIDS-a biti oko 70 miliona. Na svakih 6 sekundi u svetu se jedna osoba inficira HIV-om. U Srbiji je prvi slučaj zabeležen 1985. godine, a do danas je obolelo preko 1000 osoba. Međutim, pretpostavka je da kod nas ima tri puta više osoba koje imaju HIV infekciju, nego što je registrovano. Srbija je do pre nekoliko godina bila zemlja sa najvećim brojem inficiranih HIV-om i obolelih od AIDS-a u regionu. Danas se u zemljama istočne evrope godišnje inficira oko 250 000 ljudi, a procena je da sada ima oko milion inficiranih. HIV - virus humane imunodeficijencije, je otkriven ubrzo posle toga. Dok su neki bili inicijalno protiv priznavanje veze, postoji jasan dokaz da HIV uzrokuje AIDS. Dakle, kako bi se pronašao izvor AIDS-a, potrebno je potražiti poreklo HIV-a, i saznati kako, kada i gde je HIV počeo da uzrokuje bolest kod ljudi. Francuska skraćenica za ovu bolest je SIDA, (syndrome d ’imunodéficiencience acquise), a u prevodu znači isto. AIDS je krajnji i najteži stadijum HIV infekcije uzrokovan teškim oštećenjem imunog sistema. AIDS je zapravo naziv za skup bolesti koje se javljaju kao posledica slabljenja imuniteta čoveka koji je inficiran HIV-om. Brojni mikroorganizmi s kojima se čovek svakodnevno suočava i uspešno ih svladava, kod AIDS osobaa dovode do nastanka širokog spektra upalnih bolesti, pa pacijent na kraju umre od infekcije uzrokovane mikroorganizmom (bakterije, virusa, gljivica, rikecija, itd…) koja za zdrave ljude ne predstavlja neku opasnost. 1.7. Šta je AIDS? AIDS ili sida (Acquired Immune Deficiency Syndrome) je skraćenica za sindrom stečenog gubitka imuniteta. To je bolest koja se dobija kada virus HIV-a uništi telesni imunološki (odbrambeni) sistem. Kod zdravih osoba, imunološki sistem pomaže da se pobede bolesti koje stalno napadaju organizam. Kada imuni sistem pod dejstvom HIV-a oslabi, organizam savladaju različite bolesti što dovodi do smrtnog ishoda. AIDS je zapravo klasifikacija za osobe, koje su pored infekcije HIV-om, dobile i neku od bolesti koje su u stanju da iskoriste oslabljeni imunološki sistem te osobe. AIDS ili sida je poslednji stadijum HIV infekcije. Kada broj CD4 limfocita padne ispod kritičnog nivoa i/ili kada se pojave oportunističke infekcije, nastupa stadijum AIDS-a. Bez uzimanja lekova HIV infekcija obično napreduje do side u proseku do deset godina. Antiretrovirusni lekovi produžavaju period trajanja HIV infekcije i odlažu ulazak u fazu side. Sigurno je da upotreba lekova produžuje život, a koliko, to zavisi od osobe do osobe i od mnogo različitih faktora u vezi sa lečenjem i načinom života. AIDS je medicinsko stanje koje nastaje usled oštećenja koje prouzrokuje HIV infekcija i gubitak prirodne sposobnosti organizma da se brani od izazivača raznih bolesti. Značenje: A - Acquired znači stečeno: jer to je stanje koje neko stiče nakon infekcije (inficiranja) HIV-om; nije stanje koje je nasledno, odnosno koje se genetski prenosi; I - Immune odnosi se na imuni sistem: jer utiče na imuni sistem, tj. na specijalizovane ćelije koje se nalaze u krvi i koje se bore protiv različitih stranih tela i mikroorganizama (bakterija, gljivica, virusa); D - Deficiency znači deficijencija: jer nastaje slabost imunog sistema i obrambene snage više nemaju sposobnost efikasne borbe protiv različitih stranih tela i mikroorganizama; S - Syndrome znači sindrom: jer označava skup stanja i znakova bolesti koji su karakteristični za određenu bolest; neko ko ima AIDS može bolovati od širokog spektra različitih bolesti i oportunisičkih infekcija.
  8. 8. 1.8. Simptomi AIDS-a Simptome i progres AIDS-a ili side možemo podeliti u dve faze: 1. Rani simptomi i rana progresija HIV infekcije u bolest AIDS ima različite simptome:  manjak energije;  iscrpljenost;  gubitak telesne mase;  preznojavanje u snu;  često povišena temperatura;  abnormalni rezultati PAPA testa;  bakterijalna vaginoza;  uporni osip na koži;  ljušćenje kože;  zapaljenje male karlice (posebno ako ga je teško lečiti);  gubitak sećanja na kratak vremenski period opasna manifestacija infekcije herpes;  čirevi na genitalijama (koji ne moraju da budu posledica herpesa). 2. Kasniji simptomi AIDS-a ili side, nakon što se desi potpuna progresija HIV infekcije u bolest AIDS su sledeći:  laka infekcija drugim bolestima;  Kašalj kratak dah glavobolja;  loša koordinacija otežano gutanje bolno gutanje zbunjenost zaboravnost mučnina (gađenje);  opasan i uporan proliv (dijareja);  gubitak telesne mase;  noćno preznojavanje;  smanjen vid;  grčevi u stomaku;  vrtoglavica;  često povišena temperatura;  bledilo jezika ili usta;  bele tačke u ustima;  nadraženost vagine koja se povlači i vraća s vremena na vreme;  povraćanje;  ekstremna iscrpljenost opasne glavobolje koma;  smanjen apetit  modrice na koži (lako stvaranje modrica)  kapošijev sarkom (zloćudni tumor krvnih sudova)  tamno crvene izrasline na koži ili unutar usta  rak grlića materice (naravno, ako je prisutna i HPV infekcija)  limfom, tj. tumor limfocita (limfociti su vrsta belih krvnih zrnaca koja štite organizam čoveka) Svi navedeni simptomi AIDS-a javljaju se i kao posledica mnogih drugih infekcija, tako da ako primetite bilo koji od njih, ne trebamo odmah donositi prerane zaključke, već idite na testiranje HIV-a. To će ukloniti vaše strahove i učiniti svet bezbednijim. 1.9. Faze i lečenje AIDS-a AIDS se može pojaviti u bilo kom trenutku a dijagnoza se postavlja na temelju broja T - limfocita (CD4 ćelija), kao i prisustva oportunističkih infekcija i malignih bolesti koje su pojavljuju tokom HIV infekcije. Ljudi mogu biti vrlo bolesni od HIV-a a da i dalje ne razviju AIDS. a) rana - opšti simptomi povišena temperatura, gubitak apetita, gubitak telesne mase, malaksalost, proliv), generalizovana limfadenopatija, mukokutane manifestacije, hepatitis, oportunističke infekcije; broj CD4 - limfocita progresivno pada sve dok ne dosegne 200 i manje kada prelazi u narednu fazu,
  9. 9. b) uznapredovala - broj CD4 - limfocita manji je od 200, dolazi do progresije i perzistiranja opštih simptoma uz razvoj karakterističnih oportunističkih infekcija i bolesti - tumora, sindroma propadanja i demencije, c) kasna - broj CD4 - limfocita manji je od 50/mL, kada se javljaju imunodeficijencije, karakteristične bolesti što kod nelečenih pacijenata dovodi do smrtnog ishoda. 2. Prevencija i zaštita od HIV-a Utvrđivanje HIV pozitivnog statusa i testiranje na HIV predstavlja jednu od ključnih radnji u prevenciji HIV-a i lečenju lica koja imaju HIV. Testiranjem se lako i pouzdano prati stopa broja lica koja imaju HIV, omogućava rano otkrivanje bolesti, i obezbeđuje blagovremeno pružanje neophodnih saveta i informacija o samoj bolesti, kao i načinima lečenja. Tako se sprečava dalje prenošenje HIV-a. U preporukama UNAIDS/SZO u vezi sa testiranjem na HIV, ukazuje se na neophodnost da se testiranje sprovodi na način kojim se obezbeđuju i štite ljudska prava i garantuje poštovanje etičkih principa. Postoji potreba stalnog unapređivanja postojećeg zdravstvenog sistema, kako bi se izgradilo i ojačalo poverenje građana u zdravstvene institucije i osigurala diskrecija licima koja se testiraju. Od momenta dostupnosti testova na HIV uvažavaju se sledeća tri načela koja treba poštovati prilikom testiranja:  zajemčena zaštita privatnosti,  obezbeđeno pružanje odgovarajućih saveta pre i posle testiranja, i  garancija obaveštenosti i saglasnosti o testiranju. Preventivni napori na početku epidemije usmeravani su prevashodno ka opštoj populaciji, odnosno prema osobama koje nisu inficirane ili koje smatraju da nisu inficirane HIV-om. Namera je bila da se ljudi informišu i promene ponašanje koje ih može dovesti u rizik od infekcije HIV-om, da redovno koriste kondome i druga sredstva zaštite. Cilj je bio da što više osoba ostane neinficirano i da se tako spreči dalje širenje virusa. Kampanje su često u osnovi imali poruku da je HIV velika opasnost koje se treba čuvati i posredno su stvarali sliku o tome da su osobe koje imaju HIV opasne po svoju okolinu. U novije vreme, preventivni programi kreiraju se tako da smanje stigmu i predrasude prema ljudima koji imaju HIV i da se tako prepoznaju osobenosti epidemije u određenoj grupi ili na određenoj teritoriji. Prevencija HIV infekcije zavisi od puteva prenošenja. Među najefikasnijim preventivnim merama u sprečavanju širenja infekcija jeste rano otkrivanje i lečenje obolelih i primena delotvornog vakcine. Iako su se određene preventivne mere pokazale uspešne, u slučaju HIV infekcije zasad nema delotvornog leka ni vakcine koja bi izlečila infekciju. Nezaštićen seksualni kontakt je najznačajniji put širenja infekcije za jednu zajednicu. Apsolutnu sigurnost daje apstinencija i doživotno uzajamno verni odnos neinficiranih partnera. Svaki drugi seksualni kontakt bez prezervativa smatra se danas rizičnim ponašanjem u pogledu HIV infekcije. Pre stupanja u intimne odnose treba razmišljati o izboru partnera i treba razgovarati sa budućim partnerom o mogućem riziku od HIV infekcije. Lečenjem uobičajenih seksualnih infekcija takođe se prevenira HIV infekcija, jer nastaje znatno lakše kada postoji oštećena sluznica. Prevencija HIV infekcije je danas usmerena prema putevima širenja infekcije i uključuje informaciju, edukaciju i testiranje. Broj infekcija koji nastaje kao posledica svakog od ovih načina varira u velikoj meri od zemlje do zemlje i od kulture do kulture. Za svaki vid prenosa postoje stvari koje osoba može uraditi kako bi smanjila ili eliminisala rizik. Da bi prevencija HIV- a bila uspešna ona mora koristiti sve pristupe za koje se zna da su efikasni, a ne samo jedno ili nekoliko odabranih rešenja. Udeo sredstava koja se izdvajaju za svaki pristup odražava prirodu lokalne epidemije na primer, ako se najveći broj infekcija dešava među gej populacijom tada ova grupa mora biti primarni cilj preventivnih napora. Postoji nekoliko ključnih stvari koje se mogu uraditi kako bi se sprečili svi vidovi prenosa HIV-a. Prvi među ovima jeste promocija svesti o HIV-u i upoznavanje ljudi sa načinima na koji se ova opaka bolest može širiti. Medijske kampanje i edukacija u školama jesu najbolji načini da se ovo uradi. Drugi suštinski deo preventivnog programa jeste savetovanje i testiranje na HIV. Ljudi koji žive sa HIV-om imaće manje prilike da prenesu virus drugima ako saznaju da su inficirani i ako dobiju određene savete oko toga kako da se bezbednije ponašaju. Konkretno, trudnice koje imaju HIV neće moći sa zaštite svoje dete ako se njihova infekcija ne dijagnostifikuje. Oni koji otkriju da su neinficirani takođe će imati koristi, jer će dobiti savete kako da ostanu neinficirani.
  10. 10. Treći ključni faktor jeste pružanje antiretrovirusnog lečenja. Ovo lečenje omogućava ljudima koji žive sa HIV-om da imaju duže, zdravije živote, a na taj način to deluje kao podsticaj na HIV testiranje. Takođe dovodi HIV pozitivne ljude u kontakt sa zdravstvenim radnicima koji im mogu preneti poruke prevencije i lečenja. Istraživanja pokazuju da se HIV pozitivni ljudi mogu bezbednije ponašati ako se povežu sa programima lečenja. Bez obzira na to, moguće je da veća dostupnost lečenja navede neke neodgovorne članove šire populacije da se ponašaju nebezbednije i da se manje plaše od HIV infekcije, i da budu manje voljni da preuzimaju mere predostrožnosti. Da bi bio uspešan sveobuhvatni program prevencije HIV-a mora imati snažnu podršku političkih vođa. To znači da političari i lideri iz drugih oblasti moraju govoriti otvoreno o AIDS-u i ne kriti se od tema poput seksa, seksualnosti i korišćenja narkotika. Efikasni odgovor zahteva strateško planiranje zasnovano na dobrom naučnom radu i nadzoru, kao i uzimanje u obzir lokalnih običaja i kulture. Svi sektori stanovništva moraju aktivno učestvovati u odgovoru na pretnju koju HIV predstavlja, uključujući poslodavce, verske grupe, nevladine organizacije i HIV-pozitivne ljude. Brojni svetski uspešni programi prevencije HIV-a pod pokroviteljstvom su zajednice u kojoj se ova bolest javila. Epidemija HIV-a jača na tabuima i diskriminaciji u odnosu na ljude koji imaju HIV i marginalizovane grupe poput prostitutki. Širenje virusa takođe se podstiče nejednakošću među polovima, koja ograničava ono što žena može uraditi da se zaštiti od infekcije. Zaštita i promocija ljudskih prava mora biti suštinski deo svake sveobuhvatne strategije prevencije HIV-a. Tu spadaju donošenje zakona protiv mnogih vidova označavanja i diskriminacije koji povećavaju ranjivost određenih grupa. 2.1. Prevencija HIV-a seksualnim putem Prevencija prenošenja HIV-a seksualnim putem sastoji se u sledećem:  Odlaganje stupanja u seksualne odnose do uzrasta kada mlada osoba može razumno da proceni posledice koji seksualni odnos sa sobom nosi;  Nemenjanje partnera, odnosno stupanje u seksualne odnose u okviru duge i stabilne veze, koja podrazumeva uzajamnu vernost oba partnera:  Upotreba kondoma prilikom svakog seksualnog odnosa;  Apstinencija, odnosno uzdržavanje od seksualnih odnosa bilo koje vrste je 100% sigurno seksualno ponašanje;  Uzajamna veza dvoje vernih i zdravih seksualnih partnera sigurno ponašanje, pod uslovom da ni jedan od partnera nema neko drugo rizično ponašanje, zloupotrebu opojnih droga;  Oni koji su dovoljno zreli i žele se upustiti u seksualni odnos s osobom za koju nisu potpuno sigurni da nije inficirana HIV-om, svakako moraju koristiti kondome (prezervative) pri svakom seksualnom odnosu, od samog početka do kraja snošaja. Kondomi su istovremeno zaštita od neželjene trudnoće i od mnogih drugih, polno prenosivih infekcija (PPI). Ovakvo ponašanje se ne smatra potpuno sigurnim polnim odnosom, već je to takozvani "sigurniji seks". Pre bilo koje seksualne aktivnosti pažljivo treba da:  razmislimo o pravilima sigurnijeg seksa  odredimo svoje granice  nabavimo kondome i budimo sigurni da ih možemo naći kada ih budemo trebali  razgovarajmo sa svojim partnerom o sigurnijem seksu. 2.2. Prevencija HIV-a kod korisnika droga Prevencija među injektirajućim korisnicima droga omogućava uslove da ne dođe do bolesti zavisnosti i sprečava širenje HIV infekcije što uključuje niz mera i savete koje treba obezbediti i slediti:  stvoriti uslove da se spreči bolest zavisnosti i omogućiti lečenje korisnika droge;  edukacija korisnika droga u smislu upotrebe samo vlastite igle i dezinfekcije igle, kože i pribora;  omogućavanje razmene iskorišćenih igala za sterilne.
  11. 11. Prevencija prenošenja HIV-a upotrebom droga sastoji se u sledećem:  Ne koristimo droge bilo koje vrste, jer svaka droga, uključujući i takozvane "lagane droge", kao i alkohol, utiče na sposobnost razboritog rasuđivanja i dovodi do nepromišljenih postupaka.  Ukoliko neko već koristi droge, najbolje je da sa tim prekine. Danas se lečenje zavisnosti sprovodi u zdravstvenim ustanovama - Savetovalištima za bolesti zavisnosti, metadonskim centrima ili bolnicama, što zavisi od zdravstvenog stanja zavisnika.  Ukoliko neko ko koristi droge, zbog ličnih ili objektivnih razloga ne može sa tim da prekine, veoma je značajno da spreči mogućnost da inficira sebe i druge HIV-om i drugim virusima koji se prenose putem krvi (hepatitis B i C). U takvim slučajevima svaki korisnik droga mora da koristi svoj pribor i to jednokratno. Pri svakoj upotrebi droga koristiti nov, do tada neotpakovan pribor. Nakon upotrebe, pribor baciti na način koji je bezbedan za druge, odnosno koji će onemogućiti da neko drugi dođe u kontakt sa takvim priborom. Pod priborom se podrazumevaju igla i špric, ali isto tako i filteri, kukeri, voda u kojoj se rastvara droga i sve ostalo što se koristi za pripremalje i upotrebu droga.  Za one koji ušmrkavaju drogu, veoma je značajno da nikad to ne čine koristeći slamčice ili novčanice koje je neko već koristio, ili da ih koriste istovremeno sa drugim osobama. Iako se HIV ne može preneti drugim vidovima upotrebe droga osim intravenskim i ušmrkavanjem, korišćenje svih drugih psihoaktivnih supstanci (alkohol, marihuana, sintetičke droge u obliku tableta...) drastično smanjuju moć rasuđivanja, pa osobe pod dejstvom ovih droga često stupaju u rizične seksualne odnose, čime sebe direktno dovode u rizik od HIV infekcije i drugih seksualno prenosivih infekcija. Metadonski program i drugi programi lečenja od zavisnosti efikasan su način pomoći ljudima da smanje ovu vrstu rizika koji se javlja kada se droga uzima u grupi. Međutim, uvek će postojati oni uživaoci droga koji nemaju dovoljno volje ili snage da okončaju svoje navike i ovi se ljudi moraju podstaći da smanje rizik od infekcije tako što neće razmenjivati već korišćene špriceve. Program razmene igala dokazano smanjuje broj novih HIV infekcija bez podsticanja na korišćenje narkotika. Ovi programi dele čiste igle, bezbedno uklanjaju korišćene i nude dodatne povezane usluge poput navođenja na centre lečenja od narkomanije i savetovanje i testiranje na HIV i druge polno prenosive infekcije. Razmena igala neophodni je deo HIV prevencije u svim zajednicama koje u svojim redovima imaju uživaoce narkotika koji koriste igle. Bitno je da korisnici droga imaju podršku zajednice, savetodavni rad i druge aktivnosti koje podstiču bezbedno ponašanje i pristup dostupnim mogućnostima prevencije. Uprkos dokazu da Programi razmene igala i špriceva ne podstiče korišćenje narkotika, neke države i dalje odbijaju da podrže programe razmene igala i druge programe koji pomažu uživaocima droga koji koriste špriceve. Ograničenja u apotekama o zabrani prodaje igala bez recepta, mogu ograničiti programe prevencije HIV-a tako što otežavaju da se izbegne razmena igala. Od osamdesetih godina kada je prvi put u Evropi promovisana razmena igala i supstituciona terapija postoje kontraverze oko ovog programa. Mnogi i danas veruju da su programi smanjenja štete bacanje para, da jedino pomažu intravensku upotrebu droga i da bi trebalo promovisati samo apstinenciju u odnosu na korišćenje droge. Društveni i politički stavovi o tome kako se odnositi prema upotrebi droga se veoma razlikuju. Većina država je prihvatila programe smanjenja štete, mada ne uvek u potpunosti. Sterilne igle i špricevi mogu biti samo jedna stavka u šemi programa, koji može biti praćen edukacijom o bezbednoj upotrebi droga, seksualnom obrazovanju, prevenciji i sipstitucionoj terapiji kao i upućivanju na lečenje. Svetska zdravstvena organizacija smatra da bez ovih komplementarnih mera neće doći do kontrole HIV infekcije među intravenskim korisnicima droga. Program smanjenja štete (Harm reduction) je preventivni zdravstveni program koji se bavi upotrebom droga i se fokusira na samu štetu prouzrokovanu korišćenjem droga i prevenciju širenja HIV infekcije bez zabrane daljeg korišćenja droga. Neki od glavnih principa i ciljeva programa smanjenja štete su:  Uverenje da upotreba droga u društvu postoji, da je postojala i da će uvek postojati;  Pristup se zasiva na nauci, zdravlju i ljudskim pravima;  Merila uspeha programa zasnovana su na promeni u stopi smrtnosti, bolesti, kriminalu i patnji a ne na ubeđenju o potrebi smanjenja sveukupnog korišćenja droga;  Smanjenje štete se vrši kroz edukaciju, prevenciju i lečenje;  Ne postoji osuda ili prinuda protiv korišćenja ili pružanja usluga za korišćenje droga.
  12. 12. Program razmene igala (Needle exchange) predstavlja najvažniju meru smanjenja štete koji ima za cilj da obuzda širenje infekcija (kao što su HIV, Hepatitis C i dr.) među intravenskim korisnicima droga. Program razmene igala omogućava pristup sterilinim špricevima i iglama i smanjuju rizik da se dođe u kontakt sa inficiranom krvlju drugog korisnika. Program nudi siguran pristup iglama i špricevima i obično ih vode organizacije civilnog društva, bolnice ili medicinske ustanove. Postoje dva modela deljenja igala: kada se distribuira isti broj koliko se povrati od korisnika ili kada nije neophodan povraćaj igala za novu distribuciju. Terapija održavanja metadonom ili bupronorfinom (supstituciona terapija) omogućava upotrebu „legalnih droga“ u tabletama ili u tečnom stanju heroinskim zavisnicima koji nisu u mogućnosti da prestanu sa upotrebom, sa cijem smanjenja štete intravenskog korišćenja droga. Metadon pristup ima za cilj zaustavljanje zajedničkog korišćenja igala, sprečavanje upotrebe uličnih „prljavih“ droga i „overdose“-a, kao i dekriminalizaciju heroinskih zavisnika. Metadon ili bupronorfin se koriste kao supstituciona terapija u preko 60 država sveta. Terapija održavanja pokazala je svoju efikasnost u rehabilitaciji i stabilizaciji intravenskih korisnika droga kao i smanjenje stope HIV infekcije među populacijom. Sigurna mesta (drop-in, safe shooting room) stvara okruženje gde intravenski korisnici droga mogu na sigurniji način i pod medicinskim nadzorom da koriste drogu. Kao i programi za razmenu igala mogu da budu praćeni sa edukacijom u ovoj oblasti. U nekim evropskim zemljama ova mera je rezultirala mnogo manjom stopom „overdose“-a i prenošenja HIV infekcije među intravenskim korisnicima droga. Ovaj program spada u najviše sporne metode smanjenja štete zajedno sa prepisivanjem heroina na recept što se primenjuje u nekim zemljama kod problematičnih slučajeva intravenskog korišćenja droga. Terenski program (outreach) se bazira na distribuciji sterilne opreme, promociji upotrebe kondoma i obezbeđenju informacija u vezi sa prevencijom i rehabilitacijom. Terenski programi su zasnovani na pristupu skrivenim (hard to reach) grupama i otvaranju puta komunikacije kako bi im se obezbedila podrška. Često se sami korisnici ili bivši intravenski korisnici droga regrutuju u ovom radu. Apotekarna prodaja špriceva bez recepta u apotekama je način koji omogućava intravenskim korisnicima droga pristup sterilnoj opremi. Neka istraživanja su pokazala da je HIV mnogo manje prenošen među korisnicima tamo gde je ova mera omogućena. Sigurno odlaganje igala je metoda koja omogućava da se kontaminirane igle odstrane kako ne bi bile opasne za druge osobe. Kao dobar primer može se uzeti „mail-back“ program gde korisnici šalju iskorišćeni materijal u specijalno namenjene kontejnere ili „in-home“ program koji na licu mesta uništava špriceve i igle. 2.3. Prevencija HIV-a sa majke na dete Prevencija prenošenja HIV infekcije sa majke na novorođenče, danas, kada nam je na raspolaganju visokoaktivna antivirusna terapija, mogućnost ovog vida inficiranja može se drastično smanjiti. Tako, ukoliko majka ne zna da je HIV pozitivna, rizik da rodi HIV pozitivno dete je veći od 30%. Ukoliko majka i njen lekar znaju da je ona HIV pozitivna, primenom određenih mera, ovaj rizik može da se smanji na ispod 2%. HIV pozitivna žena može preneti virus svojoj bebi tokom trudnoće, porođaja, kao i tokom dojenja. Ako majka ne uzima preventivne lekove i doji svoje, šanse da će njeno dete biti inficirano je oko 20-45%. Savremeni lekovi su efikasni u sprečavanju prenosa HIV-a tokom trudnoće i porođaja. Kada se kombinuju sa drugim intervencijama, uključujući hranjenje preko cucle, kompletni tok lečenja može smanjiti rizik prenosa ispod 2%. Čak i kada su sredstva ograničena, što je slučaj u nekim siromašnim i zemljama u razvoju, jedna doza leka koja se daje majci i detetu može smanjiti rizik na pola. Žena koja zna da ona ili njen partner imaju HIV pre nego što ostane u drugom stanju može bolje planirati unapred svoju trudnoću. Ako ne želi decu, tada može razmatrati primenu efikasne kontracepcije. Ako odluči da postane trudna, tada preventivne intervencije mogu pomoći da se dete,ona i njen partner zaštite. Doktori mogu da predlože savete oko toga koje su intervencije najbolje za konkretnu situaciju i da li majka mora da prilagodi svoju terapiju koju trenutno dobija. Trudnoća ne pogoršava zdravlje žene što se tiče HIV-a ali može dovesti do malog opadanja u broju CD4 ćelija, da bi se nivo ovih ćelija vratio na normalu odmah nakon porođaja. HIV pozitivna žena sa HIV negativnim partnerom može ostati trudna bez ugrožavanja svog partnera ako koristi veštačku oplodnju (proces u kojem se sperma muškarca ubacuje u genitalni otvor žene korišćenjem veštačkih pomagala, za razliku od prirodnog seksualnog odnosa). Ova tehnika obezbeđuje potpuno zaštitu muškarcu, ali ne smanjuje rizik prenosa HIV-a na dete. Ako muškarac ima HIV tada je jedini efikasan način prevencije prenosa ispiranje sperme. To se odnosi na odvajanje sperminih ćelija od semene tečnosti i testiranje ćelija na HIV pre nego što dođe do oplođenja in vitro.
  13. 13. Ispiranje sperme je veoma efikasan način da se zaštiti i majka i njeno dete, ali se ova tehnika radi samo na retkim klinikama u svetu i retko ko ima pristup. Kada su oba partnera pozitivna i dalje ne treba da se upuštaju često u nezaštićen seks jer postoji mali rizik inficiranja druge osobe sa različitim tipom HIV-a. Ako par odluči da ima dete putem nezaštićenog seksa tada mora potražiti savet kako smanjiti rizik po jedno drugo i po njihovo dete. Kod nekih osoba je manja verovatnoća da će preneti HIV ako primaju efikasnu antiretrovirusnu terapiju, kao i u slučaju kada nijedan od partnera nema neku drugu seksualno prenosivu infekciju. Pored toga, ograničavanjem nezaštićenog seksa u danima ovulacije, par može smanjiti mogućnost da se prenese HIV među njima. Lekovi koji mogu sprečiti da se HIV prenese sa majke na njenu bebu nazivaju se antiretrovirausni (ARV) lekovi. Trudne žene se savetuju da ne uzimaju lekove tokom trudnoće, tako da se čini čudnim što se trudnim ženama predlaže da uzimaju ARV tokom porođaja. Više hiljada žena uzimalo je lekove protiv HIV-a tokom trudnoće bez ikakvih neželjenih reakcija po njihovu decu, a to je kao posledicu imalo da su brojne bebe ostale HIV negativne, koje bi inače bile inficirane. Zdravlje mnogih HIV pozitivnih žena se poboljšava kao posledica uzimanja ARV lekova tokom trudnoće. Nema garancije da ARV lekovi uzeti u toku trudnoće neće biti štetni po bebu. Ako žena pre toga nije uzimala ARV tada će verovatno dobiti savet od doktora da sačeka prvo tromesečje pre nego što počne sa tretmanom. Doktori širom sveta sakupljaju informacije o efektima različitih lekova tokom trudnoće, u cilju davanja saveta oko toga kada je najbolje vreme da žena uzima ARV lekove. Trenutno postoje suprostavljeni podaci oko toga da li uzimanje ARV tokom trudnoće ima neke štetne posledice, poput preuranjenog porođaja. Ako trudnica ima HIV, rizik od infekcije deteta je visoka (10% -40%) i neophodno je testirati se u trudnoći. Majke sa HIV infekcijom se savetuje da ne doje, jer majčino mleko i dete može inficirati. Određeni faktori mogu da smanje rizik od vertikalne transmisije, uključujući terapiju tokom trudnoće, izborom carskog reza kao tehnika za porođaja, i izbegavanje dojenje ako dostupnih sigurnih i adekvatnih zamena za mleko. Majke često se pokidao i krvarenja bradavice tokom dojenja, što povećava rizik za prenošenje virusa. 2.4. Prevencija HIV-a razmenom krvi Testiranje, gde je ono moguće, praktično je rešilo problem širenja infekcije transfuzijom krvi i krvnih derivata. Ne podvrgavati se invazivnim postupcima, npr. tetoviranju, piercingu, na sumnjivim mestima, u kojima nije garantovana sterilnost instrumenata jer to bi trebao da uradi samo u ustanovama registrovanim za ove delatnosti, koje mogu da pruže dokaze da redovno sprovode dezinfekciju i sterilizaciju. Bezbednost medicinskih procedura i drugih aktivnosti koje se odnose na kontakt sa krvlju, može se povećati rutinski sterilizovanom opremom. Još bolja opcija jeste bacanje opreme odmah nakon svakog korišćenja, i ovo se preporučuje. Ne koristite tuđe oštre predmete za ličnu upotrebu: žilet, makaze, nož i ne dolaziti u direktan kontakt sa krvlju drugih osoba na oštećenu kožu ili sluznice (npr. "bratimljenje"). Pri tome treba imati na umu da veći broj polnih partnera, često menjanje polnih partnera, polni odnos s nepoznatom osobom, nekorišćenje kondoma pri seksualnom kontaktu i rano stupanje u polne odnose predstavljaju rizične faktore za inficiranje od seksom prenosivih infekcija, infekcija polnih organa, njihovih posledica i neplanirane trudnoće. Transfuzija inficirane krvi ili krvnih proizvoda jeste najlakšiji način od svih da se prenese HIV. Međutim, šansa da se ovo desi može se znatno smanjiti tako što će se sve zalihe krvi proveravati na HIV, i toplotnom obradom krvnih proizvoda kad god je moguće. Prenošenje HIV infekcije preko transfuzije krvi ili krvnih derivata svedeno je na minimum, jer se krv, tkiva i organi za transplantaciju uzimaju samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om. U našoj zemlji zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV. Ukoliko neko dobrovoljno da krv u periodu prozora, postoji mogućnost prenosa HIV- a jer ELISA testovi koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi ne bi mogli detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi. Zato je važno naglasiti da je dobro i izuzetno humano dobrovoljno dati krv, ali zavodi za transfuziju nisu mesta za proveravanje HIV statusa. Za tu aktivnost postoje specijalizovani centri i savetovališta koji profesionalno rade dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV. Medicinski radnici su takođe pod rizikom od HIV infekcije putem kontakta sa inficiranom krvlju. Najefikasniji način da medicinsko osoblje ograniči ovaj rizik jeste da se praktikuju sveobuhvatne mere predostrožnosti, što podrazumeva obazrivost kao da je svaki pacijent možda inficiran. Sveobuhvatne mere predostrožnosti odnose se na pranje ruku i nošenje zaštitnih rukavica i odeće kod direktnog kontakta sa krvlju i drugim telesnim tečnostima. Brojne siromašne zemlje imaju potrebu za dodatnim ustanovama koje rigorozno testiraju zalihe krvi. Pored toga, veliki broj zemalja ima teškoče u pronalaženju dovoljnog broja donatora, pa tako pribegavaju uvozu krvi ili plaćanju svojim građanima da doniraju krv, što nije najbolji način da se ostvari bezbednost u ovoj oblasti. U velikom delu sveta bezbednost medicinskih procedura generalno je ugrožena nedostatkom sredstava, a to važi i za pacijenete i za osoblje.
  14. 14. 2.5. Prevencija HIV-a u zdravstvu S obzirom da za HIV ne postoji specifična mera prevencije (vakcina), striktna primena opštih mera prevencije ima najveći značaj. Njenom kontinuiranom primenom kod svakog pacijenta, bez obzira da li je njegov HIV status poznat ili ne, može se gotovo u potpunosti eliminisati mogućnost prenošenja HIV infekcije na zdravstvene radnike i na druge pacijente. Medicinski radnici jesu takođe grupa pod rizikom od HIV infekcije putem kontakta sa inficiranom krvlju. Najefikasniji način da medicinsko osoblje ograniči ovaj rizik jeste da se praktikuju sveobuhvatne mere predostrožnosti, što znači obzir kao da je svaki pacijent možda inficiran. Sveobuhvatne mere predostrožnosti odnose se na pranje ruku i nošenje zaštitnih rukavica i odeće kod direktnog kontakta sa krvlju i drugih telesnim tečnostima. Uobičajene opšte mere prevencije su:  pranje ruku,  nošenje zaštitne opreme,  dezinfekcija  sterilizacija instrumenata,  primena pribora za jednokratnu upotrebu kad god je to moguće. S obizom da se najveći rizik od HIV-a u zdravstvenim ustanovama javlja nakon perkutane izloženosti (ubod na iglu, ozleda na oštar predmet), od posebnog značaja je smanjenje ovog rizika izbegavanjem rizičnih procedura (npr. ne vraćati zaštitnik na upotrebljenu iglu), odnosno uvođenje u praksu onih procedura koje smanjuju rizik povređivanja. Bezbedno uklanjanje medicinskog otpada takođe ima veliki značaj. Nekada vodeći rizik (putem inficirane krvi, tkiva i organa), danas je sveden na minimum testiranjem svakog dobrovoljnog davaoca. Pacijenti potencijalno mogu biti izloženi riziku da se inficiraju osoblja i pacijenata koji imaju HIV. Osoblje koje zna svoj HIV status ne bi trebalo vršiti operacije niti provoditi invazivne dijagnostičke ili terapeutske procedure. Infekcija među pacijentima može se javiti zbog kontaminirane medicinske, hirurške ili zubarske opreme. Bitno je pridržavati se preporučene procedure sterilizacije. Kada i gde je to moguće, smanjen broj injekcija pomaže u smanjenju rizika od međusobne infekcije. Prenos na osoblje se oslikava u tome da najveći broj HIV pozitivnih zdravstvenih radnika dobije HIV infekciju van radnog mesta, seksualnim putem od HIV pozitivnog partnera ili supružnika. Rizik od prenosa HIV-a sa pacijenata na osoblje je mali ukoliko se osoblje pridržava standardnih procedura za kontrolu infekcije. Rizik je manji nego kod prenosa hepatitisa B. Manje od 0,5% zdravstvenih radnika koji su se uboli iglom sa krvlju HiV pozitivnog pacijenta, dobilo je HIV infekciju. Kontaminirani oštri predmeti predstavljaju rizik za prenos HIV-a na zdravstveno osoblje. Rukovanje oštrim predmetima sprovodi se pažljivo uz pridržavanje lokalnih uputstava za njihovo odlaganje. Ukoliko se povredite iglom, stisnite ranu da osigurate izlazak krvi i dobro je isperite sapunom i vodom. U područjima gdje HIV prevladava, pretpostavite da su krv i telesne tečnosti potencijalno infektivni. Tamo gde je dostupno, započnite profilaksu antiretrovirusnim lekovima odmah nakon povrede ili tokom naredna 24 sata. Korišćenje mera zaštite i zaštitne opreme prilikom rukovanja krvlju, organima ili telesnim izlučevinama se najpre odnosi na zdravstvene profesionalce i osobe koje profesionalno dolaze u dodir sa potencijalno inficiranim osobama i materijalom. U svakodnevnom radu u stomatologiji do profesionalnog prenosa HIV infekcije može doći na više načina:  direktnim kontaktom sa krvlju,  zakrvavljenim sekretom usne duplje,  indirektnim kontaktom sa instrumentima ili kontaminiranim površinama  indirektnim kontaktom kapljičnim putem i aerosolom. U svrhu sprečavanja prenosa HIV infekcije treba se pridržavati uobičajenih mera zaštite od infekcija koje se prenose krvlju i drugim biološkim tečnostima i tkivima, što podrazumeva primenu:  Zaštitne rukavice - od lateksa ili vinila, uvek moraju biti sterilne. Pre pristupa svakom pacijentu potrebno je navući nove rukavice. Nakon svakog skidanja rukavica potrebno je oprati ruke.  Maska - treba je zameniti između lečenja svakog pacijenta kao i kad ona postane vlažna.  Aštite za oči - zaštitne naočare, vizir.  Zaštitna odeća - treba je skinuti pre napuštanja radnog mesta.  Zaštita radnih površina - dezinfekcija. Za površine koje se ne mogu dezinfikovati koriste se aluminijske folije i različite vrste nepropusnih papira.
  15. 15. Posebnu pažnju treba posvetiti sterilizaciji stomatološkog pribora i instrumentarija : 1. Kritični - oni koji prodiru u meka tkiva ili kosti (skalpeli, burgije), nužno ih je sterilisati nakon svake upotrebe. 2. Polukritični - oni koji ne prodiru u meka tkiva ili kost ali dolaze u kontakt sa strukturama u usnoj šupljini (ogledala, pincete), nužno ih je sterilisati nakon svake upotrebe. Ako sterilizacija nije moguća, instrument treba dekontaminisati koristeći dezinficijens visokog stepena ( % glutaraldehid). 3. Niskokritični - oni koji dolaze u kontakt sa neoštećenom kožom. Njih se može dekontaminisati upotrebom intermedijalnih dezinficijensa ili onih niskog stepena. Pre sterilizacije ili dezinfekcije visokog stepena instrumente treba mehanički očistiti. Stavljanje instrumenata u posudu s vodom ili sa dezinficijensom odmah nakon upotrebe sprečiće se sušenje i učiniti mehaničko čišćenje jednostavnijim i efikasnijim. Za čišćenje se može koristiti primena ultrazvučnog čistača. Sterilizacija se radi uobičajenim postupcima (autoklav, suvi vazduh). 2.6. Prevencija HIV-a pri dijalizi Sama infekcija HIV-om je povezana sa oštećenjem bubrežne funkcije uključujući HIV nefropatiju, bolest imunih kompleksa, trombotičku mikroangiopatiju, nefropatiju povezanu sa hepatitisom B ili C ili oštećenje uzrokovano lekovima. Akutno otkazivanje bubrega se češće pojavljuje kod osoba sa HIV-om u odnosu na HIV negativne osobe. Uzroci akutnog otkazivanja rada su obično povezani sa tradicionalnim rizičnim faktorima poput dobi, dijabetesa, rase ili pre egzistentne bubrežne bolesti. Hronično bubrežna slabost je takođe povezano sa uobičajenim rizičnim faktorima (dob, hipertenzija, dijabetes) ali i sa pojedinim ARV lekovima (tenofovir, indinavir). HIV pozitivne osobae može se lečiti hemodijalizom, peritoneumskom dijalizom, a mogu biti i kandidati za transplantaciju bubrega. U jednom istraživanju grupe EIROSIDA nađena je prevalencija završne faze bubrežnog srčane (ZFBZ) od 0.5%. Od 122 pacijenata sa ZFBZ kod 96 se primenjivala dijaliza, a 26 je imalo transplaniran bubreg. Najčešći uzrok ZFBZ bila je HIV nefropatija ili drugi oblici glomerulonefritisa. Pacijenti su najčešće lečeni hemodijalizom (93%), a 34% je bilo na listi za transplantaciju. Prednost treba dati hemodijalizi i transplantaciji kada je moguća. HIV infekcija zastupljena je u 0.3 do 38% Centara za dijalizu u svetu. Prvi slučaj profesionalne HIV infekcije kod zdravstvenog radnika je opisan 1984. godine., dok su 1987.g. objavljene Preporuke za prevenciju HIV infekcije u zdravstvenim ustanovama. Ovim preporukama uveden je pojam '' opšte mere zaštite '' (universal precautions measures), koji je kasnije poslužio za definisanje standardnih mera zaštite. Prema ovim preporukama krv i druge telesne tečnosti svakog osobaa smatraju se potencijalno infektivnim. Navedene preporuke redovno se dopunjuju i koriguju prema informacijama iz novijih istraživanja i lako su dostupne u pisanom i elektronskom obliku preko veb sajta Centra za kontrolu bolesti (CDC = Centers for Deseace Control and Prevention - osnovan 07.01.1946. godine u Atlanti, Georgia SAD). Sledeći CDC smernice o kontroli i prevenciji HIV, HBV, HCV infekcija, koje su revidirane 1991. te 2001.g. nema prenosa HIV- a među bolesnicima na hemodijalizi u razvijenim državama sveta. Takođe, nije opisan nijedan slučaj prenosa HIV infekcije sa osobaa na zdravstvenog radnika u SAD-u od 1999.g. Preporuke za prevenciju HIV infekcije u dijalizi se ogledaju u sledećem:  Ukoliko se ukaže potreba, omogućiti sprovođenje dijalize u bolničkom centru za hemodijalizu.  Kod svih osobaa koji se uključuju u program hemodijalize odrediti virusni status (HBV-HBs Ag, antiHBs, antiHBc, HBe Ag, anti HBe, HCV - antiHCV, HIV-antiHIV), kao i kod svih osobaa koji se premeštaju iz drugih Centara za hemodijalizu.  Virusni status svih osobaa na hemodijalizi proveravati svakih 6 meseci.  Kod HIV pozitivnih osobaa kvantitativno odrediti viremiju (HIV RNA) svakih 6 meseci, a po potrebi i češće.*  HIV pozitivne osobae dijalizirati na zasebnom hemodijalizom aparatu (uz osiguranje rezervnog aparata u slučaju kvara), u izoliranom prostoru, alternativno se može dijalizirati u prostoru za hemodijalizu HCV+ i/ili HBV+ osobaa.
  16. 16.  U slučaju koinfekcije sa HBV hemodijalizu vršiti u HBV pozitivnom prostoru, a u slučaju koinfekcije sa HCV u HCV pozitivnom prostoru.  Vakcinisati sve HIV pozitivne osobae protiv HBV.  Osigurati izdvojeno i edukovano osoblje tokom postupka hemodijalize (medicinski tehničar/sestra, spremačice) uz strogo poštovanje opštih mera za sprečavanje infektivnih bolesti koja se prenose krvlju.  Akutnu hemodijalizu vršiti u odvojenim prostorima Intenzivnih jedinica na aparatima za kontinuiranu hemodijalizu/hemodijafiltraciju (dijalizne otopine kao i dijalizat u zatvorenom sustavu) ili hemodijaliznim aparatima sa rezervoarom pripremljene otopine za hemodijalizu (Genius).  Uzorci krvi i drugi uzorci HIV pozitivnih osoba unutar ustanove i u Zavode za javno zdravlje ili druge zdravstvene ustanove transportuju se u nepropusnim PCV kontejnerima s pripadajućim dobro prijanjajućim zatvaračem sa oznakom B 20.  Uzorci koji se šalju izvan ustanove prosleđuje se Sanitetskim prevozom (ne javnim prevozom ili poštom) u dodatnoj ambalaži (drvena kutijica).  Dobra i brza saradnja s Referentnim centrom Ministarstva zdravlja za lečenje HIV infekcije - Klinika za Infektivne bolesti za brzu dijagnostiku kao i stručnu pomoć u slučaju potrebe za postekspozicijskom profilaksom = PEP;  U slučaju ubodne rane sa iglom kontaminiranom krvlju HIV+ osobaa HAART započeti u toku 48 sati od incidenta i sprovoditi 4 sedmice. HAART prilagoditi prema terapiji koju uzima HIV pozitivan osoba/ci u dogovoru sa ordinirajućim infektologom Klinike za Infektivne bolesti. * U slučaju nesaradnje osobaa i sumnje na neredovno uzimanje 2.7. Rizično ponašanje HIV je u dovoljnoj, infektivnoj koncentraciji prisutan u seksualnim telesnim tečnostima, u krvi inficiranih ljudi i u mleku inficirane majke. Rizično ponašanje predstavlja svaku aktivnost koja omogućava HIV-u da bude prenesen sa jedne osobe na drugu. Zbog toga je seks bez kondoma rizičan odnos. Kontakt sa krvlju inficirane osobe je rizičan ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Odgovorno, ponašanje pojedinca i njegovog seksualnog partnera ili partnerke je preduslov za delotvornu zaštitu i verovatnoća infekcije se svodi na najmanju moguću meru. Efikasne preventivne mere uglavnom se jednostavno primenjuju i podrazumevaju stil života bez rizičnog ponašanja ili s najmanjom mogućom merom takvih elemenata. Ispravna upotreba kondoma je vrlo efektivan način prevencije prenosa HIV-a seksualnim kontaktom i krvlju inficirane osobe ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Bezbedan seks je onaj u kome se ispravno koristi adekvatna zaštita, odnosno kondom ili prezervativ. Upotreba kondoma čini prenos virusa sa jedne na drugu osobu tokom seksualnog odnosa vrlo malo verovatnim, gotovo nemogućim. Kada se pravilno koristi, kondom se ponaša kao fizička barijera koja sprečava inficiranu telesnu tečnost da dospe u organizam druge osobe. Rizično ponašanje se može pojaviti u svim segmentima našeg života. Važno je da smo odgovorni prema ličnom i zdravlju osoba sa kojima ostvarujemo svakodnevne kontakte i da izbegnemo rizična ponašanja kao što su:  Seks bez zaštite (kondoma) može biti rizičan s obzirom na to da u toku prvog seksualnog odnosa dolazi do defloracije i „rascepa“ himena, kada se praktično napravi veća ili manja povreda, najčešće sa krvarenjem ovo predstavlja otvoren put (ulazno mjesto) za PPI i HIV.  Promiskuitetno ponašanje - česta promena seksuanih partnera (homoseksualni i heteroseksualni). Seks sa više partnera povećava rizik za infekcije HIV-om i drugim seksom prenosivih infekcija, iako je dokazano da i samo jedan nezaštićeni seks bez kondoma sa osobom koja je inficirana HIV-om, može rezultovati infekcijom.
  17. 17.  Parenteralno uzimanje droge i deljenje pribora za ubrizgavanje s drugim osobama. Štetno i neodgovorno ponašanje u stanju opijenosti među zavisnicima je jedan od razloga velike proširenosti HIV infekcije, hepatitisa B i C i zato je važno bezuslovno izbegavanje korišćenja droge intravenskom primenom.  Korišćenje narkotika ili alkohola i kada se droga ne uzima intravenozno putem igle, već se puši, ušmrkava, žvaće, utrljava u desni ili na neki drugi način postoji rizik da se dobije neka od PPI jer se pod dejstvom droge i kada je neko u pripitom ili pijanom stanju, gubi moć rasuđivanja, kritičnosti i razumnog ponašanja. Tada se može desiti bilo koji drugi rizik, najčešće seksualni kontakt bez kondoma.  Višestruko primanje transfuzije krvi i drugih krvnih tečnosti pre obveznog uvođenja testiranja krvnih derivata generalno, ne predstavlja veliki rizik, jer se svaka krv testira na HIV. Međutim ukoliko je neko dao krv u „periodu prozora“ odnosno vreme inkubacije koje je neophodno da prođe od momenta infekcije do detekcije antitela - što je oko 2 meseca), u toj krvi još nema antitela na HIV koja se otkrivaju testovima i ta krv „prođe” kao negativna, iako u njoj ima virusa.  Seks sa osobama rizičnog ponašanja je rizičan jer ako osoba koja koristi psihoaktivne supstance i alkohol, a posebno ako drogu unosi putem igle i ne koristi svaki put čist, sterilan pribor za ubrizgavanje droge, već pozajmljuje od drugih ljudi, tada je pod rizikom da se inficira HIV-om i drugim krvnom prenosivim infekcijama pre svega, hepatitisom B i C. Seks sa osobom koja koristi droge na ovaj način je veliki rizik. Droga i alkohol utiču na smanjenu moć rasuđivanja, donošenja ispravnih odluka i zato postoji veća opasnost upuštanja u „nesiguran” seks.  Rano stupanje u seksualni kontakt može biti rizično jer je sluzokoža genitalija veoma mlade osobe fiziološki još nedovoljno zrela za seksualne kontakte, ranjivija je, propustljivija i nežnija, pa su i mikropovrede na ulaznim mestima za uzročnike seksom prenosivih infekcija češća i lakša. Pretpostavlja se da će stupajući u ranom uzrastu u seksualne odnose, veoma mlada osoba promeniti mnogo više partnera nego da je do prvog seksualnog kontakta došlo u kasnijem uzrastu. Veliki broj i često menjanje partnera predstavljaju rizik.  Seks za vreme menstruacije bez kondoma predstavlja veliki rizik za HIV i seksom prenosive infekcije. Seksualni kontakti generalno nisu preporučljivi za vreme menstruacije.  Veza i seks za jednu noć bez kondoma su rizični jer je mala verovatnoća da se zna šta je sve partner/partnerka radio/la ranije, sa kim je bio/la, da li je uzimao/la droge, koje su mu/joj navike i da li ima HIV ili neku seksom prenosivu infekciju i zato ovakve veze treba izbegavati, ali ukoliko se dogode, kondom je ovde jedini izbor Zato je važno zbegavanje seksualnih kontakata van veze zasnovane na opravdanom uzajamnom poverenju. Saznanja zasnovana na istraživanjima, kao i sami statistički podaci, svedoče da je monogamno seksualno ponašanje najmanje rizično, kako za HIV infekciju, tako i za ostale seksom prenosive infekcije.  Korišćenje tuđeg pribora za ličnu higijenu kao što je brijač i četkica za zube je rizično i postoji mogućnost da se dobiju virusni hepatitisi B, C ili HIV, iako je generalno rizik za prenošenje infekcije na ovaj način mali jer se predpostavlja da svako ima mogućnost i da koristi isključivo vlastiti pribor.  Korišćenje usluga tetoviranja i pirsinga može biti rizično ukoliko se ne koriste nove i sterilne igle, bušilice, pištolji i ostala oprema. Zato je važno da tetoviranje i pirsing radimo na mestima za koja ste sasvim sigurni da su ubuhvaćena nadzorom zdravstvenih službi i da koriste sterilnu opremu.  Akupunktura može biti rizična ukoliko igle za akupunkturu nisu za svakog pacijenta sterilne, u protivnom postoji opasnost od prenošenja HIV infekcije i virusnih hepatitisa B i C. Zbog toga ne može svako da primenjuje akupunkturu, već to mora biti, pre svega, stručno lice koje poznaje anatomiju čoveka i koje je posebno obučeno za izvođenje akupunkture.  Pripadnost sekti može biti rizično jer neke sekte kao cilj ili ritual imaju ponašanja koja spadaju u rizike za seksom prenosive infekcije i HIV, kao što su grupni seks, „puštanje“ krvi, bratimljenje, intravenozno uzimanje droge preko zajedničkog pribora i sl.  „Sigurni dani“ kao metod kontracepcije predstavlja sam po sebi nesiguran metod kontracepcije i rizik za prenos HIV- a i većine seksom prenosivih infekcija, jer se u presemenoj tečnosti koja se luči tokom seksa iz penisa muškarca mogu naći uzročnici krvno prenosivih infekcija i tako se preneti.
  18. 18.  Seks na starijim i iskusnijim partnerom predstavlja rizik ukoliko dođe do nezaštićenog seksualnog kontakta bez upotrebe kondoma. Kada je partner iskusan, to najčešće znači da je imao veći broj partnera ili partnerki i ne mora istovremeno da bude edukovan u vezi sa prenošenjem HIV infekcije i seksom prenosivih infekcija.  Neregularno korišćenje zaštite jer je kondom kao zaštita od HIV-a i seksom prenosivih infekcija efikasan samo kada se koristi na ispravan način i pri svakom seksualnom odnosu. Važno je napomenuti da HIV pozitivna osoba koja je u stabilnoj vezi ili je želi stvoriti, partner nikako nema razloga odbacivati samo zbog pozitivnog HIV statusa. Uz primenu zaštitnih mera i uz, danas već, prilično delotvorno lečenje oba partnera mogu imati dug i kvalitetan zajednički život. 2.8. Posebno osetljive populacije Ko treba da se testira? • Ljudi koji su imali veći broj seksualnih partnera, nezaštićen seks sa strancima ili komercijalne radnici/ce; • ljudi koji su bolovali od nekih polno prenosivih bolesti, hepatitisa B i C, tuberkuloze; • ljudi koji su imali česte gljivične infekcije vagine; • Ljudi sa herpes zoster infekcije koja se ponavlja; • osobe sa psorijaze, a u slučaju da ne postoji nasledna; • osobe sa zapaljenje pluća; • Lica koja su dugo vremena imaju visoku temperaturu i uzrok ostao nepoznat; • ljudi koji ubrizgavaju drogu intravenozno; • povratnici iz zemalja sa visokim rasprostranjenosti HIV/AIDS; • Partneri navedenih lica. Stopa prenosa HIV infekcije u svetu:  Transfuzija HIV+ krvi: 90%  Porođaj (za dete HIV+ majke): 20-25%  Injektirajuće i opšta upotreba droga, deljenje igle: 0, 67%  Receptivni analni odnos: 1-3%  Insertivni analni odnos: 0,1%  Receptivni vaginalni odnos: 0,1%  Insertivni vaginalni odnos: 0,01%  Receptivni oralni odnos sa ejakulacijom: 0,1%  Receptivni oralni odnos bez ejakulacije: ?  Insertivni oralni odnos: ?  MSM - muškarci koji imaju seks sa muškarcima 75%  Heteroseksualci 14%  Intravenski korisnici droga 9%  Vertikalna transmisija 2%  Učešće zena- 8% 2.9. Preporuke za testiranje Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i UNAIDS preporučuju da se napravi jasna razlika između sledeće četiri vrste testiranja na HIV: 1. testiranje na lični zahtev, 2. dijagnostičko testiranje (kod osoba koje pokazuju znakove ili simptome HIV/AIDS-a), 3. rutinsko testiranje (kod osoba koje se leče od polnih bolesti, trudnica, pripadnika zajednica u kojima je HIV rasprostranjen i gde je obezbeđen antiretroviralni tretman), i 4. obavezno testiranje (davalaca krvi, i sl.).
  19. 19. Osnovna obaveštenja koja se moraju pružiti pacijentu, a kako bi potvrdio da je informisan i saglasan da se sprovede testiranje, su:  važnost kliničkog lečenja i prevencije u slučaju da se lice testira na lični zahtev,  pravo da odbije testiranje,  pravo lica na korišćenje savetodavnih usluga nakon testiranja, i  neophodnost da se informišu osobe koje inače ne bi bile svesne rizika o HIV infekciji, u slučaju da su rezultati testiranja pozitivni. Preporuke UNAIDS/SZO ne podržavaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene zaštite. Dobrovoljno testiranje pretežno bi trebalo da dovede do promene u ponašanju radi izbegavanja prenošenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da dobrovoljno testiranje treba sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem sa HIV pozitivnim i negativnim osobama i osvrtom na lekarsku negu, kao i davanjem pomoći psihologa i socijalnog radnika onima za koje se ispostavi da su HIV pozitivni. UNAIDS i SZO smatraju da testiranje na HIV može da se obavi bez pristanka i može se smatrati opravdanim samo u izuzetnim situacijama, i to kada je pacijent bez svesti, kada su mu roditelj ili staratelj odsutni, ili kada je utvrđivanje HIV statusa neophodno za pravilno lečenje. Posle utvrđivanja HIV pozitivnog statusa - prijavljivanje bolesti je obavezno. Ako određena osoba ima HIV virus i to sazna (npr. putem anonimnog testa), dužna je da svoje podatke dostavi osobi koja joj je rezultat saopštila, ili bolnici za lečenje zaraznih bolesti (čl. 14 ZZSZB). Potom se radi potvrdni test u referentnoj laboratoriji, koja se nalazi na odeljenju Infektivne klinike u Beogradu. Podaci o ličnosti koja je inficirana čuvaju se u jedinstvenom registru osoba obolelih od zaraznih bolesti kod Instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje. Postoji i posebna obaveza prijavljivanja smrti lica koje je inficirano HIV-om. Infekcija HIV-om razlikuje se od drugih infektivnih bolesti u pogledu prenosa i mogućnosti za socijalni kontakt osobe sa HIV-om. Zato bi trebalo razmotriti mogućnosti za poseban tretman HIV infekcije (posebnim članom u okviru ZZSZB ili specijalnim zakonom). Ovako se HIV izjednačava sa drugim lako prenosivim infekcijama i podleže posebnim propisima o zaštiti u pravilnicima zdravstvene i socijalne zaštite. 3. Testiranje na HIV i savetovanje Anititela koja test traži u krvi ne pojavljuju se sat, dva ili dan nakon infekcije u potrebnoj količini da bi ih test uočio. Obično je potrebno šest do osam nedelja i ovaj vremenski period, od trenutka kada se infekcija dogodila do pojave dovoljne količine specifičnih anititela koje test može da otkrije, zove se 'period prozora'. U periodu prozora rezultat testa može biti negativan čak i ako infekcija postoji (lažno negativan rezultat), pa je zato za većinu testova koji otkrivaju antitela na HIV potrebno da prođe dva do tri meseca od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi. Test bi trebalo ponoviti i posle šest meseci! Pre nego što odlučite da se testirate, postavite sebi nekoliko pitanja koja Vam mogu biti od pomoći: Kolika je verovatnoća da sam se inficirao/la, odnosno, da li sam do sada:  imao/la makar i jedan seksualni odnos bez kondoma?  imao/la seksualne odnose sa velikim brojem partnera ili sa osobom koja je imala seksualne odnose sa velikim brojem partnera?  imao/la seksualne odneose pod uticajem alkohola i/ili droge?  imao/la seksualne odnose sa osobom koja ubrizgava drogu?  razmenjivao/la igle ili pribor za pripremanje i uzimanje droge injektirajućim putem? Ako je vaš odgovor na neko od ovih pitanja DA, već postoje razlozi za testiranje. Ali, pre nego što donesete definitivnu odluku o testiranju, treba razmisliti i o sledećem:  Da li ćete moći da prihvatite rezultat testa, kakav god on bio?  Da li će se vaš život u potpunosti promeniti ako imate infekciju?  Da li ikome (i kome) da prićate o testiranju i o rezultatu testa?  Kada dobijete, rezultat bez obzira na to kakav je, da li ćete uspeti da promenite svoje ponašanje ka bezbednom ponašanju? Ako i dalje imate sumnje i brinete posetite svog lekara opšte prakse, školskog lekara, epidemiologa, dermatologa ili ginekologa. On će Vas posavetovati i uputiti u najbližu ustanovu koja radi testove na antitela, odnosno specifične belančevine koje se proizvode kao odgovor organizma na HIV.
  20. 20. U ustanovu gde se testovi vrše možemo otići i direktno bez uputa. U državnim ustanovama testiranja na HIV su besplatna i anonimna, dok ćete u privatnim najverovatnije platiti testiranje. Preporućujemo vam da svakako, pre i posle testiranja, lično porazgovarate sa osobom iz Savetovališta za prevenciju HIV-a i side ili sa edukovanom osobom iz udruženja koja pružaju podršku osobama koje već imaju HIV infekciju ili AIDS. Najčešća metoda je uzimanje malog uzorka krvi iz vene na ruci, koja se zatim šalje na potrebnu analizu. Najčešće se koristi osnovni ELISA test kojim se otkrivaju specificna antitela u krvi ukoliko postoji HIV infekcija. Mogu se koristiti i drugi testovi kao npr. Western Blot koji traži virusne proteine. Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa (npr. PCR) i to već posle 10 do 15 dana od kada se infekcija dogodila, ali se takvi testovi ne koriste često za rutinska testiranja. Važno je znati da tzv. brzi testovi koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih nikako ne bi trebalo koristiti za samotestiranje zato što nisu dovoljno precizni i zato što je svakoj osobi neophodna podrška u trenutku kada saznaje rezultat. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i UNAIDS preporučuju da se napravi jasna razlika između sledeće četiri vrste testiranja na HIV: 1. testiranje na lični zahtev, 2. dijagnostičko testiranje (kod osoba koje pokazuju znakove ili simptome HIV/AIDS-a), 3. rutinsko testiranje (kod osoba koje se leče od polnih bolesti, trudnica, pripadnika zajednica u kojima je HIV rasprostranjen i gde je obezbeđen antiretroviralni tretman), i 4. obavezno testiranje (davalaca krvi, i sl.). Osnovna obaveštenja koja se moraju pružiti pacijentu, a kako bi potvrdio da je informisan i saglasan da se sprovede testiranje, su:  važnost kliničkog lečenja i prevencije u slučaju da se lice testira na lični zahtev,  pravo da odbije testiranje,  pravo lica na korišćenje savetodavnih usluga nakon testiranja, i  neophodnost da se informišu osobe koje inače ne bi bile svesne rizika o HIV infekciji, u slučaju da su rezultati testiranja pozitivni. Preporuke UNAIDS/SZO ne podržavaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene zaštite. Dobrovoljno testiranje pretežno bi trebalo da dovede do promene u ponašanju radi izbegavanja prenošenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da dobrovoljno testiranje treba sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem sa HIV pozitivnim i negativnim osobama i osvrtom na lekarsku negu, kao i davanjem pomoći psihologa i socijalnog radnika onima za koje se ispostavi da su HIV pozitivni. UNAIDS i SZO smatraju da testiranje na HIV može da se obavi bez pristanka i može se smatrati opravdanim samo u izuzetnim situacijama, i to kada je pacijent bez svesti, kada su mu roditelj ili staratelj odsutni, ili kada je utvrđivanje HIV statusa neophodno za pravilno lečenje. Posle utvrđivanja HIV pozitivnog statusa - prijavljivanje bolesti je obavezno. Ako određena osoba ima HIV virus i to sazna (npr. putem anonimnog testa), dužna je da svoje podatke dostavi osobi koja joj je rezultat saopštila, ili bolnici za lečenje zaraznih bolesti (čl. 14 ZZSZB). Potom se radi potvrdni test u referentnoj laboratoriji, koja se nalazi na odeljenju Infektivne klinike u Beogradu. Podaci o ličnosti koja je inficirana čuvaju se u jedinstvenom registru osoba obolelih od zaraznih bolesti kod Instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje. Postoji i posebna obaveza prijavljivanja smrti lica koje je inficirano HIV-om. Infekcija HIV-om razlikuje se od drugih infektivnih bolesti u pogledu prenosa i mogućnosti za socijalni kontakt osobe sa HIV-om. Zato bi trebalo razmotriti mogućnosti za poseban tretman HIV infekcije (posebnim članom u okviru ZZSZB ili specijalnim zakonom). Ovako se HIV izjednačava sa drugim lako prenosivim infekcijama i podleže posebnim propisima o zaštiti u pravilnicima zdravstvene i socijalne zaštite. 3.1. Testovi za otkrivanje HIV-a Testiranje na HIV za sada se sprovodi u laboratorijama pomoću ELISA testova 3. ili 4. generacije (Combo) kojima se određuje prisustvo antitela na HIV tip 1 i HIV tip 2 u krvi i/ili antigena p24 koji se zove kombinovani test ili Combo testo. Test u osnovi utvrđuje samo prisustvo antitela na HIV, ali ne i tip HIV-a, pa samim tim ne pravi razliku između HIV 1/2 tipa ili između prisustva antitela i antigena.
  21. 21. Osetljivost (ili senzitivnost) jednog testa predstavlja sposobnost testa da stvarno identifikuje prisustvo antitela, odnosno antigena u datom uzorku, tj. da stvarno inficirani uzorak HIV pozitivne krvi prepozna kao takav. Dakle, ako je osetljivost jednog testa 100%, to znači da će svaki uzorak krvi u kojem postoje anti HIV antitela ili neki od HIV antigena tim testom sigurno biti otkriven kao HIV pozitivan. Specifičnost testa se odnosi na to koliko seronegativnih uzoraka krvi stvarno identifikuje kao negativne. To znači, da ukoliko je specifičnost testa 99% od 1000 uzoraka krvi koji u sebi ne sadrže antitela na HIV, deset njih će biti identifikovani kao pozitivni (lažno pozitivni). Ovde se zapravo najčešće radi o prepoznavanju antitela koja donekle liče na anti HIV antitela. Testiranje na HIV se radi na više načina. Testovi su napravljeni da detektuju antitela na HIV ili sam HIV i imaju za cilj da pronađu antitela su: 1. ELISA test (skraćenica od: Enzyme-Linked Immunosorbent asSAy) se najviše koristi za detektovanja HIV infekcije. Ako se dobije pozitivan rezultat na testu, ELISA testiranje se često ponavlja, s obzirom da je moguć lažno pozitivan rezultat ELISA testa na HIV. U slučaju reaktivnog uzorka, korisno je proveriti ga drugim testom koji koristi i virusne antigene (Combo - Ag-At test), a zatim potvrditi Western blot testom. 2. BRZI TEST (Rapid Test) razvijen je zbog potrebe da se izbegne skupa aparatura, dugo čekanje na rezultat, za terenski rad i populacije do kojih je teško dopreti, kao što su intravenski korisnici droga, komercijalni seksualni radnici, deca ulice, muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima. Kod brzog testa se rezultat dobije za najčešće 10 do 30 minuta od momenta kada se uzme uzorak na testiranje. Senzitivnost i specifičnost poslednje generacije brzih testova je približno ista kao kod ELISE. Slobodna prodaja ne predstavlja dobro rešenje i ne doprinosi naporima za sprečavanje i suzbijanje širenja HIV-a, jer je svakoj osobi koja saznaje svoj rezultat na HIV, potrebna podrška i svako testiranje je potrebno da bude praćeno i savetovanjem. 3. Western Blot test se koristi za proveru rezultata ELISA testa. Može utvrditi da li je osoba zaista pozitivna ili lažno- pozitivna, izdvajanjem HIV antitela od ostalih antitela koja mogu reagovati na ELISA test. Western blot test je neophodan ukoliko je ELISA test pozitivan. On ili potvrđuje ili odbacuje pozitivnost ELISA testa. 4. IFA testiranje (Indirect Fluorescent Antibody) se koristi da bi se proverio rezultat ELISA testa umesto Western Blot testa sa istom namenom. 5. PCR test (Polymerase chain reaction), je uveden u kasnim 80-im i predstavlja veliki dijagnostički napredak u mnogim oboljenjima, uključujući i HIV infekciju. Ova snažna tehnika može otkriti i pojačati ciljnu DNA ili RNA i kada postoji u vrlo malim količinama kroz serije dvojnih (binarnih) ciklusa replikacije i da identifikuje genetski materijal, ribonukleinske kiseline. PCR testom se može utvrditi prisustvo HIV infekcije, pre nego što antitela postanu očigledna, a takođe pruža i mogućnost utvrđivanja da li su deca (bebe) rođene od HIV pozitivnih majki takođe HIV pozitivna. 6. HIV P-24 (antigen test) meri količine slobodnih virusnih proteina (p-24) prisutnih u plazmi i ponovo se koristi kasnije za praćenje napretka HIV oboljenja. Retko izvodi sam test, već se radi u kombinaciji sa otkrivanjem antitela kao ELISA COMBO test. 7. Testovi četvrte generacije (kombinovani testovi), su najmoderniji testovi na HIV, koji kombinuju testove na P24 antigen sa standardnim testovima na antitela, kako bi povećali uspešno primenjivanje testa. Testiranje i na antitela i na P24 antigen, omogućava ranije i preciznije detekcije HIV infekcije. Period prozora za testove četvrte generacije je isti kao i za test na P24 antigen. 8. Razgranati test na HIV je slično PCR testiranju i utvrđuje postoji li prisustvo ribonukleinske kiseline koja pripada HIV virusu, u ljudskom telu i time proverava da li je testirana osoba HIV pozitivna. 3.2. Šta je DPST DPST se izdvaja kao intervencija za koju se tvrdi i stalno se sakupljaju novi dokazi o tome da je to jedna od najznačajnijih intervencija u pogledu uticaja na promene ponašanja jer u sebi spaja mogućnosti i potencijale većeg broja intervencija. Smatra se da saznanje HIV statusa i stvaranje mogućnosti da se jedna tema koja proizvodi strah diskutuje sa obučenim stručnjakom indukuje pozitivne promene ponašanja, kako kod inficiranih, tako i kod neinficiranih osoba (Famili health international, 2003).
  22. 22. U literaturi može naći da dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) predstavlja jednu od najefikasnijih, najprijateljskijih, najefektivnijih i najisplatljivijih aktivnosti u prevenciji HIV infekcije i AIDS-a. Svetska zdravstvena organizacija i UNAIDS-a ga snažno preporučuju, posebno među osetljivom populacijom i kod osoba koje su u povišenom ili veoma visokom riziku za dobijanje HIV-a. DPST predstavlja jednu od osnovnih karika u službama za prevenciju HIV/AIDS-a u opštoj populaciji, a posebno za osetljive (vulnerabilne) grupe koje imaju povećan i/ ili visok rizik za dobijanje HIV infekcije. Istovremeno, može pružiti zaštitu i podršku osobama koje imaju HIV ili AIDS, njihovim partnerima, porodicama i prijateljima. DPST podrazumeva poverljiv razgovor klijenta i savetnika da bi se klijent izborio sa sopstvenim dilemama, brigom, stresom i/ili strahom koji je povezan sa HIV infekcijom i da bi doneo ličnu odluku vezanu za HIV. Ovaj interaktivan proces omogućava osobama da prepoznaju sopstveni rizik za prenošenje HIV infekcije, pomaže u donošenju odluke (da li se testirati ili ne) i obezbeđuje podršku u trenutku dobijanja rezultata testa na HIV. Prednosti DPST-a na HIV u kome su najdominantnije komponente podrška, verovanje i poverenje, jeste da se u toku i nakon razgovora savetnik - klijent, stvori mogućnost da klijent izmeni ponašanje od rizičnog ka bezbednom. DPST se obavlja u poverljivom okruženju, podržavajućoj atmosferi uz ohrabrenje i podsticanje klijenta, odnosno pacijenta da prepozna i izmeni svoje rizično ponašanje. Efekat razgovora savetnika i klijenta, u kome su najdominantnije komponente podrška, verovanje i bezrezervno poverenje, ima velike mogućnosti da kod klijenta izmeni ponašanje od rizičnog ka bezbednom. Ciljevi dobrovoljnog poverljivog savetovanja i testiranja su:  Podsticanje promene rizičnog ponašanja klijenta ka ponašanju bez rizika za HIV infekciju;  Prevencija prenošenja (transmisije) HIV infekcije;  Pomoć osobi da sazna svoj HIV status, uz podršku, rani pristup tretmanu i istinskoj brizi za klijenta;  Obezbeđivanje psihološke podrške onima koji su već inficirani (i za one koji su im bliski). DPST ima dobrobit kako za pojedince i parove, tako i za čitavo društvo, a saznavanje HIV statusa omogućava pojedincu da:  Menja ponašanje rizično za HIV infekciju ka manje rizičnom ponašanju i ponašanju bez rizika;  Ranije pristupi lečenju, podršci i drugim servisima koji pomažu promenu rizičnog ponašanja;  Ima pristup intervencijama koje smanjuju rizik prenošenja HIV-a sa majke na dete;  Razume i bolje se nosi sa HIV infekcijom;  Planira svoju budućnost. DPST pomaže zajednici da razume i lakše:  Smanji stigmu i diskriminaciju koja okružuje osobe koje imaju HIV;  Mobiliše podršku za odgovarajuće servise; Proces savetovanja bi trebalo uvek da se sastoji od savetovanja pre i posle testiranja na HIV, ali i od kontinuiranog savetovanja dokle god postoji potreba za njim.. 3.3. Principi pri savetovanju Četiri najvažnija pravila, koja se ne smeju narušiti u procesu savetovanja i testiranja na HIV jesu: dobrovoljnost, poverljivost, anonimnost i dostupnost: Dobrovoljnost podrazumeva da je odluka da se testirate zaista Vaša i da se bez Vaše saglasnosti test ne sme uraditi već se testiranje zasniva na minimumu informacija o HIV-u koje klijent ima, ili ih je dobio tokom savetovanja. Poverljivost podrazumeva prisan, poverljiv i iskren razgovor između Vas i savetnika, koji ima za cilj savladavanje straha i stresa, a zatim donošenje ispravne lične odluke u vezi sa testiranjem na HIV. Poverljivost znači da sve što kažete kao klijent ostaje između Vas i savetnika i nikada neće doći do treće osobe. Ovo podrazumeva i rezultate testa. Mnogi ljudi se plaše da dođu na savetovanje i testiranje zbog stigme i diskriminacije. Zato se poštuje individualne potrebe za poverljivošću.
  23. 23. Poverljivost podrazumeva da podaci i informacije koje klijent ostavlja savetniku tokom razgovora nikad neće biti upotrebljeni, zloupotrebljeni, saopšteni javno ili bilo kojoj drugoj osobi, čak i ako podrazumeva najbliže članove porodice (roditelje, decu, bračnog ili seksualnog partnera), policiji, vojnom odseku, a sa rezultatima testiranja može biti upoznat samo Vaš savetnik. Poverenje između savetnika i klijenta povećava spremnost klijenta da se obrati i drugim nivoima zdravstvene i socijalne zaštite. Poverljivost je posebno važna u situacijama kad klijenti dobijaju HIV pozitivan rezultat, kao i u situacijama savetovanja parova. Poverljivost u terminima savetovanja ima i dodatno značenje. Poverljivost se vezuje za odnos između savetnika i klijenta i znači da je klijent spremniji da savetniku i sebi otkriva činjenice vezane za svoje rizično ponašanje i spremniji je da smanji rizik ukoliko ima više poverenja u savetnika. Anonimnost podrazumeva da se ne morate predstaviti punim imenom i prezimenom, ako to ne želite i da vam za testiranje nije potrebna zvanična medicinska ili neka druga dokumentacija, odnosno da se možemo testirati pod "šifrom". U toku savetovanja možemo o svemu otvoreno razgovarati, postavljati pitanja, govoriti o svojim dilemama, strahovima i brigama. Iako je ovo jedna od važnih komponenti savetovanja i HIV testiranja koja u najvećoj meri poštuje ljudska prava i smanjuje stigmu i diskriminaciju (posebno za one koji se testiraju kao pozitivni), u našoj zemlji anonimnost je ograničena samo na one čiji je rezultat HIV testa prilikom skrining testiranja negativan. Ukoliko je rezultat ELISA testa pozitivan, osoba se upućuje na potvrdno testiranje, koje ne može da bude anonimno, kao ni dalje lečenje Dostupnost se odnosi kako na vreme kada se može obaviti DPST, tako i na što kraći period do saznavanja rezultata. Svako ima pravo da zna ili ne zna svoj HIV status. Osoba sama donosi odluku o tome da li želi da sazna svoj HIV status. HIV testiranje treba da bude dobrovoljno, a saglasnost klijenta za HIV test (zasnovana na minimumu informacija o HIV-u koje klijent ima, ili ih je dobio tokom savetovanja) jeste ključna. Informacije o dobrovoljnosti mogu da se predoče klijentu pismeno ili tokom razgovora (bez korišćenja pismene forme), uvek na način da ih klijent razume. Prihvatanje ili odbijanje HIV testa ne mora da ima nikakve veze s kvalitetom usluge koja mu se nudi u DPST centru ili posle testiranja. 3.4. Savetovanje pre testiranja Savetovanje pre testiranja je razgovor između savetnika i klijenta pre testa na HIV. Tokom ovog razgovora, savetnik priprema klijenta za test objašnjavajući mu šta je HIV test, daje mu osnovne informacije o HIV-u, ako ih klijent nema i koriguje pogrešne pretpostavke i ubeđenja klijenta. Zatim, savetnik sa klijentom razgovara o klijentovim rizicima, uključujući seksualnost, partnerske odnose i ostala ponašanja koja nose povećan rizik za infekciju HIV-a. Takođe, razgovara se i o mogućim načinima zaštite od HIV-a, o metodama zaštite koji su odgovarajući za tog klijenta. Na kraju, savetnik i klijent diskutuju o značenju rezultata testa i potencijalnim implikacijama pozitivnog i negativnog rezultata za klijenta. Ljudi na testiranje dolaze sa različitim uverenjima i emocijama u vezi sa HIV-om: strah, zabrinutost, anksioznost, ljutnja, krivica. Savetnik treba da razume ova osećanja, da pomogne klijentu da ih razume, i da zajedno sa njim radi na tim osećanjima kako bi bio u stanju da donese ispravnu odluku o testiranju. Elementi savetovanja pre testiranja su: 1. Predstavljanje i upoznavanje  Upoznavanje klijenta sa DPST procedurom  Smanjenje klijentove anksioznosti 2. Procena rizika:  Pomoći klijentu da razume sopstveno rizično ponašanje  Pomoći klijentu da razume faktore koji doprinose njegovom rizičnom ponašanju. Ispitivanje rizika za HIV je važan element pre savetovanja, posebno zato što to može da bude prvi put da klijent na takav način razmišlja o HIV-u i sopstvenim rizicima. Cilj ispitivanja rizika jeste da svaki klijent razume kako ulazi u rizične situacije i koji su faktori koji utiču na njegovo ponašanje koje ga stavlja u rizik za HIV. Ispitivanje rizika treba da pomogne klijentu da sam razume sopstvene rizike, pa pitanja koja savetnik postavlja klijentu treba da imaju tendenciju da razjasne kako se rizična ponašanja dešavaju i koje su to karakteristike klijenta i okolnosti koje ga vode rizičnom ponašanju.
  24. 24. Diskusija o rizičnom ponašanju i procena rizika treba da počnu od poslednjeg rizika koji je klijent imao, jer na taj način klijent najlakše može da razume kako se njegovo rizično ponašanje dešava, da bi kasnije mogao da nađe najbolji mogući način da ga promeni. Ono što se naizgled dešava jeste da je poslednji rizik bio akcident, ali tokom razgovora on počinje da se razvija u seriju okolnosti koje doprinose klijentovoj odluci da se ponaša rizično. Tokom procene rizičnog ponašanja, savetnička uloga se menja. Tokom predstavljanja i upoznavanja sa sadržajem savetovanja, savetnik priča više od klijenta. Od tog momenta, razgovor postaje mnogo interaktivniji:  Klijent govori više od savetnika.  Savetnik treba da aktivno angažuje klijenta u istraživanju rizičnog ponašanja i da mu pomogne da razume faktore koji utiču na njegovo rizično ponašanje.  Savetnik treba tokom sesije da drži fokus na temama u vezi sa rizičnim ponašanjem. 3. Istraživanje opcija za smanjenje rizika:  Otkriti klijentove veštine, mogućnosti i izazove u smanjenju rizičnog ponašanja  Razmatranje mogućnosti za smanjenje rizika  Sticanje veština neophodnih za smanjenje rizika (veštine pregovaranja, korišćenje kondoma, rešavanje problema ...) Savetnik i klijent razgovaraju o mogućim opcijama smanjenja rizika, specifičnim za klijenta i njegovu situaciju. Savetnik treba da proveri klijentovu veštinu korišćenja kondoma i da klijentu demonstrira kako se kondom pravilno koristi. Osim toga, dobro je da savetnik sa klijentom razgovara o svim mogućim opcijama smanjenja rizika, kako bi klijent mogao da razume na koji način on može da smanji rizik (vernost, eliminisanje visoko rizičnog ponašanja, apstinencija dok ne sazna HIV status partnera, upražnjavanje ponašanja koje ga ne stavlja u visok rizik, npr., sporta ..). 4. Priprema za HIV testiranje  Osigurati da klijent razume značenje i implikacije rezultata HIV testa. Klijent sam donosi odluku o tome da li želi ili ne da se testira. Savetnik mu u tome pomaže, naglašavajući dobiti od saznavanja HIV statusa, ali nikako ne sme da tera klijenta da se testira ili da takvu odluku donese umesto klijenta. Savetnik daje klijentu i osnovne informacije o testiranju i proceduri testiranja. 3.5. Rezultati testa Test na HIV predstavlja u suštini test na prisustvo antitela na HIV. Antitela su odgovor imunološkog sistema organizma na neku infekciju, a počinju da se pojavljuju u krvi nekoliko nedelja nakon infekcije HIV-om. Važno je naglasiti da se antitela na HIV ne pojavljuju istog dana, ili dan nakon infekcije, tako da nije moguće otkriti da li je osoba inficirana odmah nakon mogućeg rizičnog ponašanja. Za otkrivanje HIV antitela potrebno je da prođe period 1-3 meseca od poslednje prilike kada je infekcija mogla da se dogodi. Ovo vreme ili period između infekcije i pojave detektibilnih antitela zove se period inkubacije virusa ili "period prozora". Mnogo je lakše i jeftinije tragati za antitelima i otkrivati antitela na HIV nego tragati za samim virusom. Ako je test na antitela na HIV pozitivan, to samo može da znači da se u krvi nalaze antitela na HIV. To nije test na AIDS. Time se potvrđuje postojanje infekcije HIV-om. Ali svi sa HIV infekcijom veoma dugo ne moraju da razviju AIDS. Nakon infekcije HIV-om tokom narednih deset godina jedna od tri osobe još uvek nema nikave simptome AIDS-a. "Period prozora" je vreme između infekcije i pojave detektibilnih antitela. U "periodu prozora" ljudi inficirani HIV-om nemaju u krvi antitela na HIV, ali mogu imati visok nivo HIV-a u krvi, u seksualnim tečnostima i eventualno u mleku (ako se radi o HIV pozitivnoj porodilji). Kako su zapravo ljudi sa HIV infekcijom tokom perioda prozora mnogo infektivniji, jer njihov sopstveni imuni sistem još nije uspeo da donekle kontroliše virus, HIV se može preneti drugoj osobi tokom ovog perioda mnogo lakše. Generalno se preporučuje da se sačeka 1-3 meseca od vremena mogućeg rizičnog ponašanja, a zatim test ponovi posle 6 meseci, da bismo bili sigurni da je negativan rezultat testa zaista negativan. U svakom slučaju, ukoliko se desilo rizično ponašanje, ili postoji razlog za verovanje da je moglo doći do infekcije, ne treba odlagati sa traženjem saveta. Rezultat se uvek saopštava i daje lično, nikada telefonom ili preko neke druge osobe. Ustanove u kojima se može testirati i preuzeti rezultati testova imaju stručne savetnike koji na najbolji način znaju da se postave u zavisnosti od rezultata testa. Oni Vam mogu biti podrška da se izborite sa strahom ili stresom. U dalje savetovanje se, uz vašu saglasnost, može uključiti osoba koju vi izaberete kao svoju podršku.

×