2. РАЗВОЈ ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈА
Комуникација представља процес слања и примања
порука и размене података између људи.
Проблем је настајао када је податке требало
проследити на неко удаљено место. Из тих разлога
људи су смишљали и користили најразличитије начине
за пренос података на даљину (димни сигнали,
светлосни сигнали, сигнали помоћу огледала, бубњеви
и др.
3. Проналаском електричног телеграфа 1839. године почела је нова ера у
начину комуницирања, тј. преноса података.
Електрични телеграф је изум америчког проналазача и сликара Семјуела
Морзеа.
1875. године шкотски проналазач и научник Александар Грејам Бел
конструисао је телефон.
Први успешан телефонски позив догодио се 10. марта 1876
4. Телекомуникација
Употребом електричног сигнала за пренос података и међусобну
комуникацију развио се нови облик размене информација –
телекомуникација (грч. tele – далек, удаљен; лат. communicare – заједно
радити)
Телекомуникација представља комуникациони систем за пренос података
свих врста (текст, слика, звук, видео) помоћу различитих комуникационих
канала.
5. РАДИО
Радио, телевизија, мобилни телефон, уређаји за навигацију и др. – све су то
уређаји који свој сигнал преносе путем радио-таласа.
Иако су радио-таласи невидљиви и неприметни за човека, они су потпуно
променили друштво.
Радио је један од првих уређаја који користи радио-таласе за пренос музике.
Радио (лат. radiare – сијати, исијавати, зрачити) јесте електронски уређај чија
је функција преношење аудио-сигнала на даљину радио-таласима.
6. Све до 1943. године сматрало се да је италијански научник Гуљелмо
Маркони проналазач радија. Патент на проналазак радија одузео му је
Врховни суд САД 1943. године и доделио га Николи Тесли, који га је први
предао 1897. године. Никола Тесла је још 1893. године на предавању на
Френклиновом универзитету у Филаделфији приказао основни план радио-
технике у целини, при чему је и јавно извео демонстрацију. Значајну улогу у
развоју преноса радио-таласа и радија имао је још један наш научник –
Михајло Пупин.
Да би се радио-талас пренео, треба да постоје радио-предајник и радио-
пријемик
7. ТЕЛЕВИЗИЈА
Телевизија представља пренос покретне слике путем електричних сигнала,
при чему се користи иста техника преноса као код радија.
Телевизија је постала главни медиј комуникације, извор информација и кућне
забаве.
Да би слика и тон могли да се пренесу, неопходна је телевизијска камера,
која снима програм за одложено емитовање или директно емитује сигнал
(директан пренос).
Овако забележени сигнал се претвара у радио-таласе и емитује се преко
антена предајника
8. Тако послат радио-талас стиже до антена пријемника, а затим се у ТВ
пријемнику поново претвара у електрични сигнал, који називамо видео-
сигнал.
Видео-сигнал се помоћу електричних склопова и екрана претвара у слику са
пратећим тоном.
Телевизијски екран приказује низ ситних тачкица, које, посматране у целини,
чине слику.
9. Старији телевизори су користили екране са катодним цевима (енгл. CRT –
Cathode-Ray Tube) за производњу сликe, а радили су са аналогним сигналом.
Технологија је напредовала, а електронски сигнал је почео да се мења из
аналогног у дигитални. Са самом дигитализацијом јавила се и потреба за
новим врстама екрана: екрани са течним кристалима, плазма екрани и
OLED.
10.
11.
12.
13.
14. МОБИЛНА ТЕЛЕФОНИЈА
Мобилни телефон је преносни електронски уређај који је настао услед
потребе људи за комуникацијом и разменом података у сваком тренутку и на
било ком месту.
Развој мобилног телефона започео је још давне 1940. године, а преносни
уређај се тада користио у војне и полицијске сврхе.
Данашњи мобилни телефон почео је да се развија још 1978. године.
15. За разлику од фиксне телефоније, која користи фиксни комуникациони
систем, мобилни телефони користе фиксно-мобилни и мобилни
комуникациони систем.
Код фиксног система предајник и пријемник се налазе увек на истом месту,
без могућности померања.
У мобилној телефонији предајник сигнала (антена) стациониран је на некој
локацији (углавном високa тачкa на неком подручју), а пријемник (мобилни
телефон) се може кретати било где и увек је повезан са предајником.
16. Ради лакшег преноса сигнала, данашњи мобилни телефони користе
такозване ћелијске системе (енгл. cell – ћелија, cellphone – мобилни
телефон). У ћелијском систему принцип рада се заснива на предајнику и
пријемнику. Када једним мобилним телефоном зовемо други, сигнал путује
од првог телефона (предајника) до антене базне станице која прихвата
сигнал (пријемник) и прослеђује га (предајник) другом мобилном телефону
(пријемник).
Пошто је ово двосмерна комуникација, ови уређаји су у исто време и
пријемници и предајници.
19. Прва генерација мобилних апарата преносила је сигнале аналогним путем,
а тиме је био омогућен само пренос говора. У Србији је ова мрежа кренула
са радом 1G мрежа имала је 1994. године. Покривала је само веће
градове и важне саобраћајнице. у Србији.
Друга генерација (2G), познатија по GSM стандарду (енгл. Global System for
Mobile Communication), информације je преносила дигиталним путем, а поред
говора развијени су сервиси који су омогућили пренос кратких порука (енгл.
SMS – Short Message Service) и пренос података. Пре треће генерације, у
другој генерацији, појавиле су се технологије које су омогућиле бржи пренос
информација (GPRS, EDGE) и сервисе за пренос мултимедијалних порука
(eнгл. MMS – Multimedia Messaging Service).
20. Трећа генерација је омогућила употребу 3G стандарда (енгл. Тhird Generation –
трећа генерација), захваљујући којем је могао да се обавља пренос снимака. Код
треће генерације појавили су се први оперативни системи, а конструкција
телефона је све ближа конструкцији рачунара, па отуда и назив паметни
телефони.
4G је ознака за четврту генерацију мобилне телекомуникационе технологије, а
назива се још и LTE (Long Term Evolution). Ова мрежа је наследник 2G и 3G
технологије и задатак јој је да обезбеди већу брзину протока података.
Повећањем брзине протока података у мобилној телефонији омогућавају се
видео-конференције, мобилна телевизија у HD квалитету, бржи приступ
интернету, IP телефонија и сл.
21. Пета генерација (5G) омогућава већу брзину протока података и на њу може
да се конектује много више уређаја (сензори, мобилни телефони, камере...),
има високу покривеност, ефикасна је за употребу, а има и многе друге
предности у односу на претходне генерације.
И ова мрежа користи „ћелијски систем“ који дели територије на секторе и
путем радио-таласа шаље сигнале између hotspot*-ова (антена). Свака
ћелија мора да буде конектована на централну мрежу жичаном или
бежичном везом. Највећа предност 5G мреже у односу на остале јесте
брзина.
22. Глобални позициони систем
Глобални позициони систем – навигација (енгл. Global Positioning System –
GPS) представља систем за прецизно одређивање тачне локације на Земљи
у било којим временским условима. Овај систем за позиционирање састоји
се од 24 сателита која круже изнад Земље. Они су тако распоређени да
пријемник може да прима сигнал са најмање четири сателита. Пријемник
прима сигнале од сателита и даје кориснику тачну локацију на којој се
тренутно налази. Контрола рада и управљање сателита обавља се са
Земље из контролне станице. Уређаји уз помоћ којих можемо одредити
позицију су посебни GPS апарати – навигације, мобилни телефони и др
23.
24. КОМУНИКАЦИЈА ПРЕКО ИНТЕРНЕТА
Начини на које се информације могу разменити стално се усавршавају.
Повезивањем рачунара у јединствену рачунарску мрежу – интернет, отворен је
један од највећих извора информација на свету. Корисницима интернета
омогућено је да „прошетају” до било ког дела света, а да притом не изађу из своје
собе.
Да бисмо могли да комуницирамо преко интернета, потребан нам је програм
помоћу кога можемо да обавимо разговор, куцамо поруку или одржавамо видео-
састанак.
Постоји велики број апликација намење них томе, а међу најчешће коришћенима
су Вибер (енгл. Viber),Ватсап (енгл. WhatsApp), Скајп (енгл. Skype)
25. ИНТЕРНЕТ ПРОТОКОЛ ТЕЛЕВИЗИЈА
Интернет протокол телевизија (енгл. Internet Protocol television (IPTV) је
систем кроз који се пружају услуге за Интернет телевизију путем комутације
мрежне инфраструктуре, архитектуре и умрежавања Интернет протокола.
IPTV је једна од новијих технологија из области примене телекомуникација у
телевизијске сврхе. Развојем технике развијале су се и телекомуникације и
омогућен је пренос великог броја података преко стандардних телефонских
линија, па је тако развијен и ADSL. Тиме је створена могућност преноса
дигиталног ТВ сигнала до великог броја домаћинстава преко телефонске
линије, што раније није било могуће.
26. АDSL (Асиметрична дигитална претплатничка линија) је дигитална
претплатничка линија која омогућава дигиталну размену података преко
постојећих проводника који долазе у домове као телефонска линија, где је
обавезан модем. Асиметрична је у смислу брзине преноса података, то јест
по томе што омогућава бржи пренос података ка кориснику у односу на
пренос података од корисника ка мрежи.
Осим ADSL-а, IPTV се касније због својих предности (двосмерна
комуникација) почео користити и на другим местима где је развијена ИП
структура, независно од тога да ли је у питању ADSL, кабловски интернет,
бежични, 3Г, 4Г и слично.
27. КАБЛОВСКА ТЕЛЕВИЗИЈА
Кабловска телевизија је преносни систем који путем кабла преноси већи број
телевизијских и радијских програма до корисника. Развојем кабловског
дистрибутивног система (КДС) корисницима је омогућено коришћење и других
телекомуникационих сервиса – интернета, телефона, као и других услуга.
Основни делови система кабловске телевизије су:
• пријемни антенски систем;
• главна станица;
• кабловска мрежа за дистрибуцију сигнала.
28.
29. За пренос сигнала на удаљене локације користе се оптички каблови.
Оптички кабл се користи и у телекомуникацијама за пренос сигнала.
Информације се преносе путем светлости, а преносни медијум је оптичко
влакно. Кроз један оптички вод може се истовремено остварити комуникација
само у једном смеру. Приликом уласка у оптичко влакно електрични сигнал
се конвертује у светлост помоћу светлеће или ласерске диоде, а приликом
изласка помоћу фотодиоде се поново претвара у електрични сигнал. Ако је
комуникација реализована једним светловодом и једним паром предајник–
пријемник, ради се о simplex комуникацији.
30. За двосмерну комуникацију потребна су два оптичка вода, сваки од њих има
свој пар предајник–пријемник, па се на тај начин остварује full-duplex
комуникација. Добре особине оптичких каблова су: могућност преноса
великих количина информација, мало слабљење сигнала на даљину, мала
тежина по дужном метру, неосетљиви су на електричне сметње, воду, ниске
температуре итд.
