1. Semujel Beket
Ĉ
Ć
(1906 – 1989)
•Biografija
•Pojam drame apsurda
•Uvod u dramu
•Teme i motivi u drami

2. U mom početku je moj kraj.

3. Uvod u
Teme i
dramu
motivi
Citati
Dva
plana
BIOGRAFIJA
Drama
apsurda
KRAJ

5. • Semjuel Beket je irski književnik, dramaturg i
romanopisac.
• Rođen je 1906. godine u Dablinu.
• 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za
književnost.

6. Nobelova nagrada za književnost –
1969.

7. Dela:
• Marfi (1938) • Bezimeni (1953)
• Moloj (1938) • Svi koji padaju (1956)
• Moloun umire (1952) • Kraj igre (1957)
• Divni dani (1960)
• Čekajući Godoa (1952)

8. http://www.youtube.com/watch?v=2iUPb7y0hgE

9. U ranoj mladosti, odmah po povratku iz
prve posete Parizu (1927), Beket, prema
studiji Deidre Bair-a (ovo je ime u
originalu), dobija težak napad depresije i
provodi nedelje u krevetu, sklupčan u
fetusnoj poziciji, negujući od tada veru da
nikada zapravo nije bio ni potpuno rođen...

10. Osećanje mrtvila, krajnje tuge čoveka
nerođenog, a bačenog u svet bez smisla,
emocionalna ravan određena željom
autora da se vrati u fetusnu bezbednost
ploda koji se nije suočio sa pitanjima smisla
i besmisla, identiteta, vremena, trajanja i
čekanja – najdublje prožimaju sve
Beketove drame.

11. • U 20. veku javlja se drama apsurda, poznata i kao antiteatar ili
tragična farsa. Antidrama je suprotnost klasičnoj drami jer
redukuje one strukturne elemente koji čine dramu.
• Jedini dramski element su likovi i scena na kojoj deluju.
• Nema radnje, osnovne supstance drame; ni početka, ni trajanja, ni
razrešenja.
• Nema sukoba koji doprinose razvoju radnje i ispoljavanju likova,
nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera.
• Likovi nisu individualizovani ni tipizirani. Oni su antiheroji - ne
zna se ko su, odakle su i šta žele.

12. Avangarda (fr. Avantguarde – predstraža, prethodnica) –
umetnost koja je ispred svoje epohe; inovativna,
eksperimentalna.
Termin koji označava nove, eksperimentalne pravce i
pokrete u umetnosti dvadesetog veka.
Kasnije postaje pojam koji znači - svaki novi umetnički
pravac.

13. Dramski pisci čija se dela uglavnom označavaju kao teatar apsurda su:
•Semjuel Beket
•Ežen Jonesko
•Žan Žene
•Harold Pinter
•Tom Stopard
•Fridrih Direnmat
•Fernando Arabal
•Edvard Olbi
Ežen Jonesko Žan Žene Harold Pinter

14. DOMINANTNI
MOTIVI

15. ĉ ĉ
ĉ
ĉ ĉ ĉ
ĉ
ĉ
ĉ ć

16. Povratak na početak
 Predstavljanje  Reči i misli
 Godo koga nema  Produženje vrste
 Usamljenost  Identitet vrste
 Samoubistvo  Život svakodnevnice
 Nada  Strah
 Identitet rase  Zajednica
 Podela rase  Propast civilizacije
 Vreme – istorija  Mikrokosmos i
 Znanje i umetnost maktokosmos
 Vreme  Život , solidarnost i
 Promene i razlika volja
 Mogućnost spoznaje

17. Estragon i Vladimir,
njihov rat je njihov mir,
dosada, kao i do sada,
je ono što nad njima vlada.
Kao magnet, dve, suprot nestrane,
silom života povezane,
kao bumerang se vraćaju sati,
u novo sutra, juče se vrati.

18. Prolazi vreme, nikakoodavde.
Estragon: Hajdemo da prođe,
dolazi Godo, nikako da dođe.
Vladimir: Ne mozemo.
Strpljenje se Žašto? ponovo vraća,
Estragon: gubi, i
kad bi samoČekamo Godoa.
Vladimir: sekunda bila kraća?!
Za razgovorAh!sve manje tema,
Estragon: je
nastaje trema, Godo-a nema,
dolazi dečak, da ih obavesti,
da će se sa Godoom sutra sresti.

19. Estragon: SpavaoNigdeŽasto mi nikad ne daš da spavam?
sam! nema žive duše,
Vladimir: Osećao sopstvenog se daha guše,
od sam se usamljeno
Estragon: Sanjaou noći, sami kao mesec,
sam jedan san.
kad kraj njega nema zvezde.
Vladimir: Nemoj da mi pričaš!!!
Estragon: Sanjao sam da... pricaju priče,
Jedno drugum’
Vladimir: Nemoj bašmi pričaš!!! se ne tiče.
a da ni jedna ih
Možda...su čak i čudni,
ali nisu usamljeni, kad’ su budni.

20. Kao i ova žalosna vrba,
Estragon: Kakvo je ovo drvo?
nisi tužan, ako si mrtav,
Vladimir: Ne znam. Vrba.
ni oni to nisu želeli,
Estragon: A gde joj je lišće?
Vladimir: Mora poludeli.
pa su zato da je mrtva.
Za život su izgubili volju,
Estragon: Više nije žalosna.
i želeli su šansu bolju,
da se obese o vrbu su hteli,
hteli, ali nisu smeli.

21. Vladimir: Kad u nadije zlo, što ne valja, i bol boluješ.
Nada traćiš vreme od nje
jer mogućnost sve je dalja,
da se cilj krajnji osvoji,
ona postoji, za onog’ kog’ se boji,
pa samo sedi i uzaludno čeka,
da će ga sa obale povući reka,
umesto da sam u njoj zaplovi,
spavanjem se ne ostvaruju snovi.

22. Ovde se nalaze dve rase,
jedna da se spase, a od jedne otarase,
da bi jedni mogli da se hrane,
drugi trpe žive rane,
na svu sramotu, i grehotu,
tako je i u životu,
sirotinja, skuplja sa poda,
ostatke hrane što jede gospoda.

23. Poco: Prestao je kad trepnemo, propustimo tren,
Svaki put da plače (Estragonu).
Vi ste ga, tako je mog’o biti, baš onaj savršen,
koji reči, odmenili. (Lirski).
Suze ovog sveta su jedna stalnakratko traje smeh,
potpuno budi srećan, jer količina.
Čim jedan počne da plače, drugi prestane. ceh,
drugog trena plačući ćeš plaćati taj
Isto vam je i dok neko plače, drugi se veseli,
sa smehom. (On se nasmeje).
Ne osuđujmo i sreća, uvek se ravnomerno nije ništa
tuga zato našu generaciju, jer ona deli,
nesrećnija od predhodne. (Tišina). karte meša,
život kao poker, sudbina
Ali nemojmosve na kraju, ali nikad nemoj smešak.
izgubiš je ni hvaliti. (Tišina).
Nemojmo upošte ni govoriti o njoj.
Istina je da se stanovništvo umnožilo.

24. Poco: ...(o Srećku)...(Da vira,njega – sve moje misli, sva
Ispod mira sto nije ne nasedaj na trik,
moja osećanja –isve bi u meni bilo prizemno. (Pauza, pa
jer čak bolesnik, misli da je umetnik,
zatim sa neobičnom žestinom).sokove iz žrtve,
kao pauk isisava sve
Samo s’ tim što Poco od duša, pravi čaure mrtve,
profesionalne brige! (Mirnije).
Lepota, ljupkost, čistota – sve jeumetnosti nema, izvan
tu ne postoji dilema, jer to, znao sam, bilo
mog domašaja. I onda smeh od koga hvata jeza,
samo bolesni sam uzeo jednu glondzu...
pa kao Neron gleda i uči na tuđoj muci,
dok u vatri gore nevini jauci.

25. Noć je deo dana, kad na njega padne tama,
što je dublja, više budi, osećanje straha,
koji danju spava, a noću je budan,
sujeta ga stvara, od jednom, ni od kuda.
Ujutru, kad na njega opet bude sela,
vesela i zrela, čista svetlost bela,
i opet će i ona, stidljivo da pocrveni,
kada dođe tama, svetlost da odmeni.

26. Razlika nema, niti promena,
isto je mesto, samo druga tema,
Estragon je svoj život proveo u blatu,
puzeći sa crvima umesto u zlatu,
to je njegov jutarnji pogled na svet,
da je ceo život bio u đubretu zauzet,
napadom panike i besom obuzet,
da u njegovoj pustinji ne postoji cvet.

27. Žele da otkriju kako mrtvi misle,
da li su ih iste k’o i njih muke stisle,
prepuštaju se razgovoru, rečima dubokim,
sa nekim novim na svet, pogledom širokim,
dijalog završili, pa žele iz početka,
da gomilaju misli, brže poput metka,
početak je težak, pa odlučiše na kraju,
da o razmišljanju više ne razmišljaju.

28. Menjali šešire, ali svako uze svoj,
svi su oni isti, samo različit je broj,
odlučiše da se igraju Srećka i Poce,
njihove, jučerašnje posetioce.
Pokušali da kao šešir, zamene živote,
ali visoke su kvote, da tako imaju dobrote,
pa da ne bi zlo nastavilo da se množi,
vratio se svako u sopstvenoj koži.

29. Mire se i svađaju, grde i ugađaju,
osećanja njihova se, umiru i rađaju,
za promenu su hteli, da se ugledaju na druge,
ne tako njima poznate normalne ljude,
radili su vežbe da im prođe vreme,
da se malo zabave, i promene teme,
na sam početak su se vratili na kraju,
da se mrze, vole, mire i svađaju.

30. Ako ne možeš da hodaš, dzaba ti noge,
dzaba moć i novac, ako drugi te vode,
dzaba duhovne vatre, ako u njoj nema žar,
želiš drugima, a ne možeš biti, ni sebi gospodar.
Čak i da to imaš, zdravlje i čist pogled,
dzaba ako ne može ići u nedogled,
Poco nema vida, Srećko sluha, a ni sreće,
nikad se ne zna šta nosi dan a sta veče.

31. Pomoć dobiješ, pre od stranca, nego od prijatelja,
s’ kim praznio čaše, pune, pićem od hmelja,
mnogo neiskrenih osmeha, i praznih želja,
gde drugovi ste samo, kad su tu veselja,
ali šta će biti, kada dođu crni dani?
isti, čija je ruka išla ka tvojoj, staće po strani,
zato, nije ti drug onaj ko ti ispunjuje samoću,
već onaj ko je tu za tebe i danju i noću.

32. Niko nije kriv što je živ,
sa ili bez njega, svet je šaren ili siv,
pa da li će ljudi da ga se gade ili dive,
sve to zavisi od njihove perspektive,
uglovi su različiti, isto kao ljudi,
srećni su i tužni, svi normalno ludi,
živeti je teško, a svako se, umiranja boji,
na kraju uvek samo onaj najjači stoji,
ali kao i sve drugo ni on nije večan,
zato sto si živ, zbog toga budi srećan,
u ljubavi i ratu pravila ne postoje,
ali se u oba samo kukavice boje.

33. Nemaju više snage, a ni volje drage,
Noć je pala, zvezde, ostale su nage,
došao je dečak sa tužnim vestima,
i još poražavajućom istinom u njima.
Godo koga čekaju, ni danas neće doći,
da to rade i sutra, ponovo će moći,
a ako i sutra lošu vest dečak donese,
razmišljaju o tome, da o vrbi se obese.

34. “Mi smo na zemlji i nema leka za to.” – Semjuel
Beket
“Ko izdrži ono što je najteže, izdržaće i ono što je
lakše”.
“Čim jedan čovek počne da plače, negde na svetu
drugi prestane. Isto je i sa osmehom”.
“Nemojte, dakle, grditi doba u kome živimo, jer
ovo nije nesrećnije od prethodnih”.

35. Beket je gotovo paranoično odan jednoj temi - apsurdu, I
jednoj viziji - svet je pustoš po kojoj se kreću smešno-
klovnovske, groteskno-sakate kreaturice.
Čekajuci Godoa prvi je i verovatno najznačajniji komad
ovog pisca. Ovo delo ne treba čitati u filozofskom ili
religijskom ključu. Nikad se još nismo susreli sa
tekstom koji pruža beskrajno mnogo mogućnosti za
čitanje i tumačenje. On je klasik po svojoj neponovljivosti,
univerzalnosti i ogromnoj širini.

36. “Možda nećete naći ništa u ovom
komadu, ali sumnjam da ćete ga ikad
zaboraviti.” – Dzesika Tendi

37. Vladimir: Ne, ne (premišlja).
Treba samo da počnemo iz početka.
Estragon: Zaista, to mi ne izgleda mnogo teško.
Vladimir: Teško je početi.
Estragon: Može se početi od čega bilo.
Vladimir: Jest, ali se treba odlučiti.

38. Prezentaciju radili:
Spasić Jelena
Milovanović Dušan
Mitić Dimitrije
Mentor:
Petrović Dragana
Ekonomska škola Niš – III E 5