1. НАЈНЕТИРАЖНИЈИ КЊИЖЕВНИ ЛИСТ НАМЕЊЕН СТУДЕНТИМА И ЉУДИМА
ТУШТА И ТМА, ЗАР. Оснивачи, уредници и најпрви Цена: нема, нема
Београд, 1. април 2008. међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: не
Најпрви број Миличковић, Марко Ножинић плаћају нас, па за њих не
и Мирко Јовановић издајемо
УзВОДНА РЕЧ
Нисам се прихватила овог посла са жељом да мењам свет, нити да бринем о миру у истом;
већ из хигијенских разлога, менталних превасходно.
Никад песничка реч није имала људског смисла мање него данас и никад вредности нису
биле јефтине као данас, зато ћете овај лист добијати џабе. Овај лист је покушај ничега, тако
је најбоље и толико можемо.
Чујте и почујте... и читајте између редова ако умете!
Нећу да вам кажем шта хоћу.
Неважно је што мислите да се правим важан говорећи то.
Глупи сте ако мислите да се само правим паметан.
Ово није Манифест – не пада нам на памет да се боримо за праведније друштво и освајамо
за вас слободу, коју не заслужујете.
Ово није Обзнана – не пада нам на памет да вам забрањујемо да делујете и да вас тиме
спречавамо да се самозатрете.
Ово је трућање којим освајам ваше антипатије.
Тоалет-папир има алтернативу!
Живео овај лист!
Уредништво

2. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
***
ЖУЧ
Учи се смрти.
Кошмар из ког се тешко буди
Учи се смрти
Траје скоро целог живота
по законима мртвог правописа.
Напослетку се навикнух на њега
Пиши је заједно као оцеубиство.
Поверовах да је стварност
Не гледај је у очи, него у леђа.
Нисам ни приметио кад сам се пробудио
Учи се смрти, да не би време убијао.
Јава је била лепа
Учи се смрти у љубави.
Узалуд
Љуби је у чело.
Мислио сам да је сан
Ветар дува и људи висе
Уљуљкала ме је и заспао сам
сатима на дрвећу.
Кошмар из ког не желим више да се будим
Преиспитуј се,
преиспитуј се живо.
Данас сам нарочито неповерљив
Изневерио себе па ни другом не верујем
Петрашевски
Осим ако ми не да повода
И то се зове вером
*** Стрепим од аљкавости ситничара
Од доколице злотвора
Са шинтерском чакљом на врату –
Од ненадзираних умоболника
- ланци исхране у свеопштем рату.
Од амбиције глупака
Чувана од идолопоклоника „светог реда“.
Од саучешћа снобова
Сваки покушај бега неопростива увреда.
Од туђина у себи
Од нестрпљења да се упознам с њим
Претпостављам уобразиљу знаности,
дрско пљујем на олтар стварности.
Крпа у облику леша
Остављам лепо на лоше,
суштине се бесповратно троше.
ОКО
Свака форма узима своју бит,
челични ланац постаје нит. Видех.
Јер оно што јесте, није оно што мора. Остах слеп.
Сутра можда неће сванути зора! Истина ми
крмељ;
Андреа Бербер неуредно око
али
слепо за свет.
Тајни вилајет
2

3. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
ВРЕЋА Свашта ти допушташ себи.
Исто тако знаш бити и бесан,
Идем реци,
управо гладан, осветнички настројен,
покушаћу да уживам у
издашан на проклетству,
хармонији бесконачног хтења,
и све то у истоме дану, у истоме сату,
бесциљно стремљење
само ако ти се хоће,
или смисла нисам свестан.
ако си за то расположен више
него за нешто друго.
Седим,
А онда, ти не мораш чинити ништа
клопот у складу
не мораш желети ништа
откуцаја напуштене душе,
јер ти си и онда кад те нема.
гутам срџбу
Ко си ти, дакле, велики играчу?
што бêх прерано
Ко исписује твој небески сценарио?
отет.
Која је твоја божанска логика?
Твој закон понашања?
Тада изрони она,
Јер ти и јеси и ниси истовремено.
пуна патњи са
А ми морамо непрестано бити
извора
чак и кад нисмо ништа.
где жеђ своју
Љубоморни на тебе. Бесни на тебе.
први пут утолих.
Јер ти си бог
Тајни вилајет а бог све може
и богу је све могуће.
Петрашевски
БОГ
Лако је теби, боже,
ти си бог ЈАДНА
и ти све можеш.
Боли ме ових дана, ни сам не знам шта.
Ти можеш, ако хоћеш,
Можда удисање ваздуха без полена?
с нама играти жмурке,
Можда месецима неодрљана колена?
играти у једној неправедној игри,
Највише јалова машта.
једној помало окрутној игри,
готово рату,
Боли ме ових дана празнина,
јер само ти знаш правила.
суша пријатеља ме гребе,
Ти можеш бити и милостив ако хоћеш,
боле чаше препразне тебе
ведар и сусретљив,
и оне препуне вина.
слепима можеш враћати очи,
хромима ход, уморнима веру, итд,
Ових дана не знам шта ћу са собом самим,
само ако су чуда на дневноме реду,
препуштам другима борбу за моје идеале,
а твоја жеља да се прикажеш добрим
потамнеле су ми песме, отупеле ми шале,
једнака твојим остварењима.
јер копним, јер чамим.
3

4. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
КЕСА
Отиче из мене самопоуздање,
Окачена о грани
бојим се да ме не волиш више,
украс
туга ме једе, сумња ме сише,
несташни ветар
себи сам мрскији, све ме је мање.
се поиграо
Крпа у облику леша њеном једноставном вредношћу.
Употреба и
ПРСТИ одлазак,
зашто сам то приметио?
Када сам последњи пут дотакао Сунце било
је хладно! Онда сам пожелео да дотакнем Тајни вилајет
твоју сузу која је пржила невиност твог лица,
опет сам се заледио!
Угледах неко псето покисло и бесно како КОМАДАЊЕ
јурца ка мени, како се помамно приближавао
Он је ријеч.
био је праћен маглом и паром насталом вре-
Улио се у недоречено.
лином његовог бића и зари зубе у моје тело;
До својег облика таму је дорекао
заледих се.
стављајућ' јој круну царства својега,
Ван града, седим, наслоних се, положих руке
а висину своју од ње је оградио
на гејзир одлазећег живота, беше ми топло.
дрвећем вида и плочама знања,
Тајни вилајет па опет се ножа тама дохватила,
бедемима гране скресала и куле здробила,
и рјечитог га матици ријечи бацила.
***
Било је шест изјутра. Он је свјетлост.
О чему си размишљао? Пламеном је затреперио с врха олимпијског
Као и обично, о бродовима којима и таласима се покренуо преко царства
је још данас требало да прикачим крила, свеколика.
а пала ми је на памет и њена коса, Рад' чишћења таме царство је сажегао,
на коју је требало залепити усне. са згаришта биране животом задојио
А звуци? Шта си чуо? и жупе им беживотне на управу дао.
Чуо сам како је ваздух стао. А златно сјеме, са спарених поља развијано,
А очи? њега, крвника браће своје, крвничком руком,
Мало влажне. Прометејем пруженом, је згромило.
Колико си имао година када си умро?
Осамнаест. Он је небо.
А шта те је прострелило? Његов трон је небо.
Чуђење. По себи просу и звијезде, прах очију својих,
да види ноћу, кад погледи мртвују,
Петрашевски
4

5. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
ал' прах руку његових са земље скочио к Цео свет пада ми на главу.
њему, Они ће јести грожђе у рају,
да му звијезде погаси. Такви се на време покају.
И мишљаше све његовим очима виђено Јер они су беспрекорни,
да нестао је, да су прашина и у њој очи Болесно правични и покорни.
одувани, А ја са хладном маском на лицу
а он се поново роди, под звијездом. Гледам благу изнад воде измаглицу.
Нешто ме мами, себи ме зове,
Он је Сунце. Нестаје обрис беле сове,
На земљи су хаири његови, Оловне змије стежу ми врат,
на небу престо и конаци. У ваздуху јечи: ШАХ-МАТ.
С истока је тами путе кроз пустињу испртио
Андреа Бербер
и карауле својим граничарима утврдио,
са зенита је таму свјетлости научио
и опрост јој за то што је покушала да га
помрачи дао, МАРШ, МАРШ
са запада је кривду без силе исправио, Поклали смо се за бесплодна поља,
свијет изокренуо – од запада нови исток због јама ушли у сукоб,
направио. да би имали места за укоп
штете од сукоба и покоља.
Ја сам зрно прашине.
Вјетрови су моји путеви, До пâса смо у шут упали
бескрај наде и циљеви, кад у град смо ушли преко ровова,
јер постах од сива камена само што нигде ни зидова, ни кровова
који је руха од чоје и свиле желио, с којих смо шут олупали.
па и сопствену маховину изгубио.
Ударам о горе и пустиње, Борбу за слободу смо водили,
чекам опросте, и копља, и ножеве, преотели земљу од силника.
за даље комадања њега, који је ријеч. Од слободе више ни споменика,
Крпа у облику леша а ни земље коју смо ослободили.
Крпа у облику леша
***
Бела сова долеће кроз мрак. ***
Ил' је то оно што зовемо страх? Лепа си и имаш зелене очи,
У канџама згажен понос носи. које ме подсећају на нешто из детињства,
Зар да по трњу ходамо боси? седиш испред мене
Кажу: „Бол открива истину“. и сигурна си у себе и своје мисли.
И сваки пут ме уштину. Причаш о смрти, на тај твој начин,
Трљам очи, угледам јаву, без пепела и праха.
5

6. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
С тобом живот личи на лепо послеподне,
са назирањем заласка сунца,
с тобом је живот као лето, ОЈ, ПРАВДЕ
смрт је падање лишћа у јесен. Око моје, лијепо око,
С тобом је добро. под једно чело
Петрашевски један вид ти си било,
ал бјеше ти мало пô вида да бидеш,
хтјело си, око, из главе да идеш
и не питајућ ми се избило.
ВЕСЕЛОЈ ДРУЖИНИ
Обећао си вечност, Кад си у прашину наједном пало,
само да би те слушали. уз мало крви а много слузи,
Али, тебе није лако слушати, оставило си ме у полумраку и тузи
свашта ти причаш и нијеси ми се ни окретало
и твоји тренуци ко да те нисам склапао да сањам,
већ хиљадама година касне. ко да ме нису у тебе љубили.
А мртви су и даље мртви
и не чују ништа од твог Онда ме и извађено забоље ти,
благозвучног гласа. јер слике што виђе из моје главе
И кад се умире погужваше се с тијем што их видиш из траве,
ти чиниш да не буде нимало страшно, зеница ти се с бјеоњачом посвади
само завијориш оно своје и утопих се у теби,
„у име оца и сина...“ сав поставши слика.
и гле
Крпа у облику леша
одједном све има смисла
и смрт и живот
гори од смрти.
***
Петрашевски
Уместо сунца што се
клаустрофобично осмехује
или цвећа
ВРАТА
или неба
Уђох, поклањам ти празан простор,
затекох себе, схвати то као необрађено игралиште,
да, то се зове и много свежег ваздуха,
безизлазност. нема симбола,
Тајни вилајет нема бола.
Петрашевски
6

7. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
*** ***
У вину је истина. Има предности бити песник,
Вински подруми су каталози истине. рецимо, једна је ова –
кад још нисам био песник,
Празна флаша је одсуство истине. а да бих одбио неког кретена
Флаша од мутног стакла је чиста истина. морао сам употребити шаке и ноге.
Наравно, нисам увек наилазио на слабије,
Пијанац се наслушао истине. али то није ни тема ове песме.
Истина га обара на земљу и од ње му је А данас је довољно да некога упитам:
мука. шта мислиш о поезији?
Одмах се разиђемо, у миру,
Крпа у облику леша
као што се поштен свет
разилази после литургије.
СТРАХ
Петрашевски
Носио сам страх
под своју мишку
ДИМ
као изговор и
у тешком трену. Прегорех мозак смишљајући
ову песму,
Носах га, носах, дим.
ил' он носаше
Тајни вилајет
мене?
Страх ме одговора.
Тајни вилајет ***
Ти си лепа и имаш оно нешто
за овакве вечери.
ТО ЈЕ СВЕ ШТО МОЖЕШ ДА УЧИНИШ Можеш учинити да се осећам
људски
Играј своју игру, учи из игре,
кад већ постаје гадљиво
Завесе су се већ одавно дигле.
дисати, пити и разговарати.
Живи у мраку просветљења Петрашевски
Под својим велом, имај стрпљења.
Ал' пази псима у немилости су вукови ЧИЗМА
Раскол – деле их векови! Волим је за вратом,
волим је умрљану крвљу,
Лажи су само варка за радознале, волим је изгланцану туђом сузом,
Мимикрија за нас, рањиве и мале! волим да је носим.
Андреа Бербер Тајни вилајет
7

8. ТУШТА И ТМА, ЗАР.
МАРИЈА ТРЕЋИ СТАЛЕЖ
Показала си ми своју малу свеску Ноге су јој пламени језици
у коју записујеш само лепе Тело и руке буктиње
ствари које су ти се десиле. Нема снажније
Тек сам те упознао. Ни страшније
Рекао сам да овај свет пропадне, Сви ини
да се уништи до краја и да Слабији
једино што се спаси буде твоја Тискају се око ње
мала свеска, био би то један Јер јој је у рукама све
сасвим другачији живот. Јер она све може
Био сам ти чудан. Јер ломи кичме и дере коже
У своју малу свеску
уписала си и ово. Око ње све су Једнаки
Непријатељ је Једнак сваки
Петрашевски
А ни она Једнакима не прија
Међу Једнакима она је најједнакија
БЕЛИ ВОЗ
Крпа у облику леша
Кобалтна стакла
и јасне слике у њима
бели зидови
ДОЛАЗАК
удобна и празна седишта
чисти негажени подови Долазим, долазим,
трудим се и
Смрт је бели воз крећем.
без прашине крви срца и била Долазим ти, чекај ме,
без ногу руку репова и крила долазим у паду,
без ичег људског и живог долазим изнутра,
без ичег битног и занимљивог некако увек
долазим
Смрт је бели воз а сви ми виде леђа.
креће се једнако од Великог праска
клизи ко по тишаку даска Тајни вилајет
без заустављања кочења или трења
независно од живота и људског хтења
Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је
прештампавати и умножавати је – Женевском
Смрт је творац животне савршености конвенцијом би то било окарактерисано као
ничему крај а ни доказ завршености нехуман вид ратовања. У случају да намерите
да нас тужите, оканите се ћорава посла – имамо
Смрт ни не боли кад прође три главна и ниједног одговорног уредника. На
крају, извињавамо се реткима којима се допао
Крпа у облику леша овај лист.
8