2. RANKO BUGARSKI
SABRANA DELA
KNJIGA6
Recenzenti sabranih dela
MILKA IVIĆ
MILORAD RADOVANOVIĆ
Za izdavače
ŽARKO ČIGOJA
IVAN ČOLOVIĆ
likovni urednik
IVAN MESNER
Izdavači

3. Ranko Bugarski
v
UVOD U OPSTU
LINGVISTIKU
Beograd
2003

4. Recenzenti
IVAN KLAJN
MILIJA NIKOLIĆ
SVENKA SAVIĆ

5. U vodna
napomena
Kako se može videti iz Predgovora prvom izdanju, ova knjiga
je napisana kao srednjoškolski udžbenik. Međutim, pored ove svoje
osnovne svrhe, ona se od samog početka široko koristi kao udž­
benik ili priručnik i na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i na
nekim drugim univerzitetima u Srbiji. Prvo izdanje izašlo je 1989,
a drugo i treće 1991. odnosno 1995- oba sa samo manjim izme­
nama i dopunama. Treće, ćirilično izdanje ostaje namenjena sred­
njim školama u Srbiji; ovo, četvrto izdanje - koje se minimalno
razlikuje od prethodna dva - priređeno je za štampanje u okviru
autorovih sabranih dela, pa može računati na nešto raznovrsniju
čitalačku publiku. Znatno prošireni, ali još uvek selektivni spisak
literature na kraju knjige sada sadrži, pored dela koja čine bib­
liografsku podlogu izlaganja, još neke skorašnje publikacije na
našem jeziku koje šire i dublje zahvataju u pojedina područja pred­
stavljena u knjizi, pa se mogu preporučiti za dalje čitanje. Pri
tome ne treba gubiti iz vida prvobitnu namenu ovog Uvoda, koja
mu nameće stroga ograničenja u pogledu sadržine kao i forme.
Autor je zahvalan prikazivačima i drugim pažljivim čitaocima pret­
hodnih izdanja na korisnim sugestijama koje su doprinele po­
boljšanju teksta.
R. B.
Beograd, februara 1996.
5

7. Predgovor prvom izdanju
Ova knjiga je napisana prema programu istoimenog predmeta
u III i IV razredu kulturološko-jezičke struke u srednjim školama SR
Srbije, ali se može koristiti i u druge svrhe, kao uvodno štivo o prirodi
jezika i osnovama lingvistike. Njen cilj je da omogući upoznavanje
sa osnovnim pojmovima i terminima nauke o jeziku, ali i da doprinese
boljem razumevanju uloge jezika u životu ljudi. Ona uz to teži da
kod mladog čitaoca podstakne interesovanje za jezičke pojave, spo­
sobnost da ih vidi u novom svetlu i spremnost da izgradi valjane
stavove i stvaralački odnos prema njima. Išlo se ka jednom moder­
nom, zaokruženom i celovitom pogledu na jezik, u duhu savremene
lingvistike ali i aktuelnih interdisciplinarnih pristupa, sa naglaskom
na opštim principima strukture i funkcionisanja ovog jedinstvenog
obeležja čoveka.
Pokriveno polje veoma je široko, pa se nije moglo zalaziti du­
blje u obradi pojedinih pitanja. Ipak je uložen trud da i ono što je
dato samo u nagoveštaju bude dovoljno podsticajno za moguća dalja
razmatranja. Primeri su davani iz većeg broja jezika, ali najviše
iz
srpskohrvatskog. Na mestima gde se izlažu kategorije ovog jezika,
to se čini isključivo ilustrativno i u opštelingvističkoj perspektivi; pot­
puniji prikaz može se dati jedino u okviru nastave tog predmeta.
Iako je pisac nastojao da i o složenim pitanjima govori jedno­
stavnim jezikom, zbog prirode same materije i potrebe održavanja
odgovarajućeg stručnog nivoa svi delovi neće biti podjednako laki.
Teži delovi
se
(npr. šema opšte strukture jezika u odeljku 6.1) po potrebi
mogu najpre preći ovlaš a tek naknadno podrobnije, ali
7
se
zbog

8. RANKO BUGARSKI
povezanosti izlaganja ne preporučuje preskakanje celih odeljaka. Tekst
sadrži i brojne uputnice n a mesta gde se pojedina pitanja dodatno
razmatraj u ili ilustruju. Snalaženje u materiji olakšaće i pomoćni apa­
rat u vidu registra stručnih termina, dodatka sa skicom razvoj a lin­
gvistike i spiska odabrane literature na srpskohrvatskom jeziku, pri­
kladne za moguće korišćenje u svrhu daljeg obaveštavanja.
Prilikom korišćenja knjige u razredu, prihvaćeni pri stup omo­
gućuje kreativno učešće samih učenika, nudeći početni materij al za
šire ilustracije i diskusiju na časovima vežbanja, uz puno angažovanje
različitih učeničkih znanj a i interesovanj a, kao i njihovih sopstvenih
iskustava i zapažanja u vezi sa upotrebom maternjeg jezika, i drugih
jezika koje uče, u raznim životnim situacijama. Pitanja u vezi sa sva­
kom jedinicom, u cilju uvežbavanja i proširivanj a stečenog znanj a,
nisu u knjizi već formulisana upravo stoga da bi se i nastavnik i
učenici mogli slobodnije kretati ; a sa malo mašte i dobre volje, iz
samog teksta će se uvek moći izvući dovoljno motiva i obrazaca za
takav zajednički rad.
Kako je ovo prvi srednjoškolski uvod u opštu lingvistiku, ne
samo u Jugoslaviji, autor i izdavač biće posebno zahvalni svima koji
im saopšte svoja mišljenja i iskustva u radu sa knjigom, kako bi njene
uočene manjkavosti bile otklonjene u mogućim kasnijim izdanjima.
Pisac na kraju izražava svoju zahvalnost članovima recenzentske ko­
misije na podršci i korisnim primedbama.
R. B.
Beograd, februara 1989.
8

9. Prvi deo
LINGVISTIKA I NJEN PREDMET
FUNKCIJE JEZIKA
EVOLUCIJA JEZIKA
TIPOVI JEZIKA
JEZIK, KULTURA I DRUŠTVO
OP ŠTA STRUKTURA JEZIKA
FONETIKA
FON OLOGIJA

11. l.
Lingvistika
1
njen predmet
1.1. Mesto jezika u ljudskom životu
Lingvistika je n auka o jeziku. Jezik je vredan naučnog pro­
učavanja zato što predstavlj a jedno od temeljnih obeležja ljudskih bi­
ća: čovek bez jezika ne bi bio - čovek. U svakom trenutku svoga
svesnog postojanja mi smo okruženi jezikom i u njega uronjen i . Nje­
govog značaja nismo, doduše, uvek ni svesni, uzimajući jezik kao
nešto što se samo po sebi razume - bar dok funkcioniše onako kako
smo navikli - i što se primećuje tek kada se ispolji u nekom osobitom,
nesvakidašnjem vidu. S lično je i sa nekim drugim svojstvim a čoveka;
tako na disanje obraćamo pažnju tek kada se zadišemo, na varenje
kada nas zaboli stomak, a na hodanje ako neko hramlje ili ako nor­
malan hod pređe u trčanje. A jezik primećujemo svaki put kada
naiđemo na neku nepoznatu reč ili čujemo da neko govori zamuc­
kujući, sa stranim n aglaskom, u dijalektu ili na nekom nama stranom
jeziku, ili pak pri susretu sa posebno veštim govornikom, odnosno
dobrim piscem na jeziku koj i m se i mi služimo.
Stoga je važan preduslov za plodan istraživački pri stup jeziku
kao pojavi upravo sposobnost da se od njega psihički odmaknemo,
kako bismo ga sa tako uspostavljene razdaljine bolje sagledali kao
celinu koja postaje predmet proučavanja. Značaj jezika u ljudskom
životu takav je da nauka o tom predmetu ima šire značenje, dopri­
noseći saznanjima o prirodi ljudskog bića. Na taj način lingvi stika,
govoreći o jeziku, progovara i o čoveku; ova njena odlika daje joj
danas posebnu aktuelnost. A zašto je to tako? Zato što je jezik prav ljen
ll

12. RANKO BUGARSKI
po meri čoveka. Nerazdvojan pratilac ljudskog bića, jezik ima sve
njegove bitne dimenzije i obeležava ga na sva tri plana postoj anj a
čoveka - opštem, posebnom i pojedinačnom.
Na opšteljudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje
kao člana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje moć go­
vora. Č ovek, naime, postoji kao vrsta, i kao takav raspolaže simbo­
ličkim komunikacij skim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom.
No čovek svuda živi u grupama, u zajednicama koje nužno čine ljudi
ali koje se po nekim svojim obeležjima razlikuju od drugih ljudskih
grupa. Tako se i opšteljudska sposobnost upotrebe jezika uvek ma­
nifestuje u nekom posebnom jeziku , specifičnom jeziku određene za­
jednice, koji se u nečemu razlikuje od drugih jezika. Tako jezik čoveka
određuje na grupnom ili sociološkom planu, kao pripadnika određene
društvene zajednice, koj a se služi nekim od postojećih jezika. A kao
što su pojedinačni nosioci svega ljudskog pojedini ljudi , koji svi imaju
i svoje individualne osobenosti, tako s e i jezik ostvaruje u govornoj
delatnosti pojedinaca, koja nosi i njihov lični beleg. Otuda je čovek
određen jezikom i na individualnom ili psihološkom planu, kao ličnost
čije se odlike odražavaju i u naročitoj upotrebi toga grupnog jezika.
Ovakav raspon jezika na sledeći je način jezgrovito ocrtao, pre nekih
sto pedeset godina, veliki nemački naučnik Vilhelm fon Humbolt, koji
je znatno doprineo zasnivanju opšte lingvistike: "Bilo bi podjednako
umesno reći da svekoliki ljudski rod poseduje samo jedan jezik, i da
svako ljudsko biće ima svoj zaseban jezik" .
Kao biološka vrsta, čovek je evoluirao od manje razvijenih or­
ganizama; naporedo s tim procesom, i u stalnoj uzajamnoj uslovlje­
nosti s njim, jezik se razvio postepenom evolucijom pri mitivniji h si­
stema opštenja. Promene u životu ljudskih zajednica praćene su pro­
menama u njihovim jezicima. Tako je i sa životnim tokom i jezičkim
razvojem svakog pojedinca. U prirodi je jezika, kao i čoveka, da se
stalno menja, ali da kroz sve te mene zadržava i neka konstantna
obeležj a koja ga određuju i po kojima se uvek može prepoznati .
Iz ovoga vidimo da se sva tri plana egzistencije čoveka i nje­
govog jezika, ovde analitički razdvojena a u stvarnosti isprepletena,
12

13. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
očituju kako u statičkom preseku tako i u dinamičkoj projekcij i . Svaki
od njih ispoljava se, dakle, u dva pojavna vida: sinhronijskom ili
istovremenom, i dijahronijskom ili raznovremenom. Prvi se mani­
festuje, što se čoveka tiče, kao postojanje čovečanstva, društava i po­
jedinaca u bilo kojem datom trenutku, dok se drugi ogleda u konti­
nuitetu razvoja vrste, grupe i jedinke. Analogno, jezik postoji i razvija
se i kao opšta sposobnost čoveka, i kao njena realizacija u posebnim
jezicima, i kao atribut pojedinca. Jezik, dakle, prati čoveka n a sva tri
plana i u oba vida. Drukčije ne bi moglo ni biti, jer ako je jezik
čoveku neophodan, on je takav u svim uslovno razdvojenim dimen­
zij ama, pa bi odsustvo jezika u bilo kojoj od njih vodilo njegovom
ukidanju kao celine.
Jezik nastaje, opstaje i evoluira u neprekidnom međudejstvu sa
svetom o kojem govori , a to je svekoliko ljudsko iskustvo. On nije
samo svojevrsno ogledalo čovekovog odnosa prema ovom svetu, pre­
ma društvu i prema samom sebi, nego i oblik stvaralačkog ljudskog
delovanja tokom koga se menjaju i jezik i svet. Ova ukrštanja i uza­
jamna dejstva upravljala su razvojem jezika, određujući mu strukturu
i način funkcionisanja. U njemu su ostavili svoj trag mnogi i različiti
zadaci koje je kroz nebrojene generacije imao da obavlja, i koji se
bez njega ni danas ne bi mogli obavljati .
Iza naznačene šeme, pojmovno ne osobito komplikovane, krije
u stvarnosti velika složenost. Ljudski život ni po kojem merilu ne
pri pada kategoriji jednostavnih pojava. Stoga i ljudski jezik mora da
hude složen, da poseduje stalnost ali i promenljivost, sistemske ali i
procesne elemente. On mora znati za granice ali i umeti da ih razmiče;
mora znati kako se već postojeće koristi za stvaranje novog, i kako
sc u svim preobražajima može zadržati dvostruka uloga pratioca i
činioca promena u svetu koji čoveka okružuje i ispunjava. On mora
da omogućuje društveni i psihički život dostojan ljudskih bića - da
služi kao uhodano sredstvo svakodnevne komunikacije, ali i kao pre­
linjeni medijum filozofske refleksije i pesničke inspiracije; on mora
u meti da nosi kaljaču ali i baletsku patiku .
sc
Ovo nisu mali zadaci, i zato je jezik pojava sa mnogo lica.
Svako ima svoje mesto u celini, ali je ova nesvodljiva na bilo koje
13

14. RANKO BUGARSKI
od njih. Pokušavajući da pristupimo suštini jezika, izdvojićemo tri
njegova glavna lica, koja su došla do jasnijeg izražaja naročito u mo­
dernoj nauci o jeziku; ona donekle odgovaraju trima pomenutim pla­
novima jezičkog i spoljavanja. Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan
kOd vezan naročito za opšteljudsku sposobnost simboličke glasovne
komunikacije, koji odražava formalnu strukturu i pravila funkcioni­
sanja znakovnih sistema, dakle oblikovanje i prenošenje poruka putem
organizovanih znakova. Istovremeno, jezik je društvena pojava, ve­
zana naročito za postojanje jezičkih zajednica, tj. ljudskih grupa odre­
đenih jezikom kojim međusobno saobraćaju njihovi pripadnici. Naj­
zad, jezik je psihička pojava, vezana naročito za umni i duševni život
čoveka, koji uveliko prožima.
Lingvistika ispituje sva ova tri lica jezika, s tim što se kod
prvog više bavi problemima same njegove strukture, a kod druga dva
pitanjima njegovog funkcionisanja na društvenom i individualnom
planu. Prvo je otuda u izvesnom smislu od središnjeg značaja za samu
lingvi stiku, koja upravo njemu najviše i duguje svoj razvoj kao mo­
derne nauke - posebno za njen opšti deo. Opšta lingvistika proučava
svojstva jezika kao pojave, odnosno zajednička obeležja svih jezika.
Druga dva lica, takođe važna za nauku o jeziku, često su naročito
interesantna i za druge discipline; tako se u naše vreme sve izrazitije
formiraju i međudiscipline kao što su sociolingvistika i psiholingvi­
stika, koje proučavaju veze između jezičkih i društvenih, odnosno
psihičkih pojava. Pri tome se u jezičkim istraživanjima kombinuju
dve perspektive : mikrolingvistička, usredsređena na jezičke podatke
u užem smislu, dakle na strukturu samih jezičkih sistema, i makro­
lingvistička, koja ove podatke posmatra u širem sociološkom, psi­
hološkom, komunikacijskom i kulturnom kontekstu .
Proučavanjem pojedinih jezika i jezičkih grupa bave se deskrip­
tivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovi šta njihove strukture ; is­
torijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive njihovog razvo­
ja; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilju poređenja i kla­
sifikovanja jezika.
Jezičkoj problematici može se prilaziti sa ciljem izgrađivanja
teorije jezika, ili u svrhu korišćenja lingvi stički h saznanja izvan po-
14

15. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
dručja same nauke o jeziku, pri rešavanju praktičnih jezičkih problema
(u učenju i nastavi jezika, jezičkom planiranj u , proučavanju m asovnih
komunikacija, lečenju poremećaj a govora i sluha itd.). Tako razliku­
jemo teorijsku i primenjenu lingvistiku.
Kao nauka koj a nastoj i da osvetli sam jezik kao poj avu, lin­
gvi stika je izrasla iz okrilja filologije - n auke koja u jezicima vidi
sredstvo istorijski usmerenog proučavanj a knj iževnosti i kulture po­
jedinih naroda. lako im se predmet, metode i ciljevi najčešće razlikuju,
ove dve velike naučne oblasti imaju mnogo zajedničkog - do te mere
da ih je nekada teško međusobno razgraničiti . (S ažet pregled razvoj a
lingvi stike dat je u Dodatku na kraju ove knjige).
Tokom svog dugog razvoja, a naročito u savremeno doba, lin­
gvi stika je došla do niza saznanja o strukturi i funkcionisanj u prirod­
nog ljudskog jezika, kao osnovnog sredstva kojim čovek raspolaže
za oblikovanje, čuvanje i prenošenje obaveštenj a u komunikacij i . Upo­
t.navanje sa osnovama tog znanj a moglo bi korisno da posluži gene­
racijama koje će najplodnij i deo svog života i stvaralaštva da provedu
u XXI stoJeću - a ono će, uz ostalo, svakako da bude i vek infor­
macija !
1.2. Bitna svojstva jezika
S ažimajući tri ugla gledanja i zložena u prethodnom odelj ku,
mogli bismo u naj kraćem reći da je jezik sistem znakova koji čoveku
omogućuje razvijen društveni i duševni život, i koji se ostvaruje u
op.:tenju među ljudima. Ova radna definicij a traži nešto detaljnij a ob­
jašnje nj a. U njenoj razradi treba najpre uočiti dvosmislenost samog
t n mi na jezik. Svi ljudi imaj u jezik, ali nemaju svi isti jezik. Zato
tn:ha razlikovati jezik u opštem smislu i pojedine jezike. Jezik u op­
tcm smislu jeste moć govora, sposobnost svih ljudi da međusobno
'1pšte u okvirima svojih zajednica putem glasovnih simbola, koj a pred­
�tavlja biološko nasleđe ljudske vrste. Poj edini jezici, kao specifična
'1st varenj a ove opšte sposobnosti , nisu nasleđeni niti zajednički svim
15

16. RANKO BUGARSKI
ljudima, nego se moraju učiti iz generacije u generaciju unutar za­
jednica koje se njima služe. Tako je jezik kao opšta sposobnost u
posedu svih ljudi, ali uvek u obličju nekog posebnog jezika.
Jezik je sistem zato što nije skup nepovezanih elemenata - nije,
na primer, brdo reči nagomilanih bez ikakvog reda - nego je orga­
nizovana celina čiji delovi stoje u određenim međusobnim odnosi ma,
obrazujući jednu strukturu. U toj strukturi mesto i uloga pojedinih
sastavnih delova određeni su upravo odnosom prema drugim sastav­
nim delovima i prema celini.
Jezik je sistem znakova zato što počiva na principu simboli­
zacije, tj . reprezentovanja nekog elementa stvarnog ili imaginarnog
sveta nekim elementom jezika. Razlikujući sredstvo označavanj a i
predmet označavanja, čovek putem znaka izdvaja i imenuje pojedine
segmente, aspekte i relacije sveta koj i ga okružuje. Dok se druga
živa bića samo služe znakovima, jedino ih čovek i proizvodi. Za ra­
zliku od prirodnih znakova (kao kada se kaže da je oblak znak kiše),
konvencionalni, tj . društveno ustanovljeni znakovi kakve nalazimo u
jeziku pripadaju podvrsti znakova koju zovemo simboli. Sposobnost
stvaranja, usvajanj a i upotrebljavanja verbalnih simbola važna je odli­
ka koj a čoveka odvaja od životinja. (Struktura jezičkog znaka biće
dalje razmotrena u 6. poglavlju).
U osnovi jezika je opštenje među ljudima, tj . sporazumevanje.
Kako je jezik osnovno, naj šire i najsavršenije sredstvo sporazume­
vanj a, a bez ovoga ne bi mogle da postoje društvene zajednice, upravo
jezik je bitan preduslov za postojanje ljudskih društava. S druge stra­
ne, jezik se ostvaruje samo u društvu, pa tako i jezik počiva na druš­
tvenoj zajednici . Između jezika i društva postoj i , dakle, odnos uza­
j amne zavisnosti . Pitanje šta je pre nastalo stoga nalikuje poznatom
pitanju o kokoški i jajetu . Nastali zajedno, u stalnoj i višestrukoj in­
terakciji, jezik i društvo samo tako i opstaj u .
Pošto sm o na ovaj način odredi li pojam jezika, navešćemo neka
njegova bitna formalno-funkcionalna obeležj a.
l. Jezik je višeslojna, hijerarhijski ustrojena struktura, u kojoj
jedinice nižeg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice višeg re-
16

17. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
da. Posebno, on je dvostruko artikulisan (tj . raščlanjen) sistem, jer
sc u njemu uvek razlikuju plan sadržaja i plan izraza, odnosno plan
jedi nica sa značenjem (reči) i plan jedinica bez samostalnog značenja,
koje svojom kombinatorikom daju jedinice sa značenjem (glasovi).
Stvari o koj ima se u nekom jeziku govori otelovljene su u njegovim
rečima (prva artikulacija), ali su same te reči dobijene slaganjem
jedinica druge vrste - glasova (druga artikulacija). Tako je, na pri­
mcr, nosilac određenog poj ma reč drvo, sa značenjem poznatim svima
koji znaju srpskohrvatski jezik. Međutim, ova reč oblikovana je od
četiri glasa (d, r, v, o) koj i poj edinačno nemaj u značenja, nego dato
značenje dobij a tek celina u koju se oni grupišu tim redom. Ovaj
mehanizam čini od jezika veoma ekonomičan sistem, jer se različitim
kombinovanjem svega, recimo, tridesetak glasovnih jedinica obrazuju
mnoge hiljade reči . Reči se sa svoje strane kombinuju u grupe reči
i rečenice, a broj rečenica već je beskonačan u svakom živom jeziku.
Pravila koja na svakom planu strukture - odnosno jezičkom nivou
-dozvolj avaju neke kombinacije datih jedinica, a isključuju neke dru­
�c. čine gramatiku, kao takođe bitno svoj stvo jezika.
2. Opisani formalni pri ncipi čine jezik izrazito produktivnim,
i tako usklađenim sa stvaralačkom prirodom čoveka: oni omogućuj u
prirodno i neprekidno stvaranje novih iskaza, kojima s e izražava i
saopštava neograničeno mnoštvo novih misaonih sadržaj a. A kada se
ne bi radilo o novim kombin acij ama istih elemenata, nego bi se za
svaku novu rečenicu morale uvoditi nove reči a za svaku novu reč
novi glasovi, jezička komunikacij a bila bi sasvim onemogućena.
3. Jezik poseduje izvanredno važno svoj stvo dislokacije, ili "iz­
mcštanja" u prostoru i vremenu. On, naime, nije vezan za neposredni
kontekst komunikacij skog čina, tj . za ono što se dešava " sada" i " ov­
dc", pa se njime može govoriti ne samo o stvarima koje su u datom
lrcnutku pri sutne nego i o stvarima prostorno i vremenski udaljenim
ili čak nepostojećim. Jezikom se može govoriti o dalekim kontinen­
lima i sazvežđima, o onome što je negda bilo ili će, možda, tek biti ,
ili pak neće i ne može biti ; može se izmišlj ati i lagati . Na taj n ačin,
ll't.ik je čoveku omogućio da zakorači u vreme i prostor. O va mo­
gućnost izmeštanja, sa svim njenim dalekosežnim posledicama, ga-
17

18. RANKO BUGARSKI
rantovana je već pomenutim fqndamentalnim n ačelom simbolizacije,
bez koje ne može da bude ni jezika.
4. Jezik se prenosi i u svaja kulturnim putem, dakle on mora
iznova da se uči u svakoj generacij i ; jedna od posledica ovoga j e
neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokolenj a do drugog.
Pomenuta temeljna obeležj a jezika, uz još neka druga, prema
današnjem naučnom saznanju u potpunosti su, ili bar naj većim delom,
odsutna iz svih si stema životinj ske komunikacije. i stina, neke živo­
tinjske vrste privukle su pažnju istraživača svojim zanimljivim , po­
nekad čak veoma upečatljivim sistemima opštenja. Tako pčele pokre­
tima signaliziraju u kojem pravcu i koliko treba leteti do izvora cvet­
nog praha, mravi sa zadivlj ujućom preciznošću usklađuju zamašan
posao izgradnje mravinj aka, delfini se međusobno prepoznaju i do­
zivaju na velikim daljinama, neke ptice i čovekoliki maj muni takođe
imaju izraženu sposobnost komunikacije, itd. Ali u svemu tome nema
artikulacije (zato i govorimo o neartikulisanim kricima), stvaralaštva
(papagaj koji uspešno imitira dva ljudska izraza ne može od njihovih
elemenata spontano da sačini treći), izmeštanj a (pčele ne mogu da
saopš te gde nema cvetnog praha, ili gde ga je ranije bilo), niti učenj a
(sistemi životinj ske komunikacije s e u celini nasleđuju, dakle prenose
genetski). Svi ovi sistemi ostaju, kako izgleda, u granicama prostih
a čvrstih obrazaca, i u njima se ne mogu izražavati sadržaji koj i bi
prevazilazili uski nasleđeni repertoar instinktivnog ponašanj a date
vrste. Interesantna proučavanja i podučavanja koj a se danas obavlj aju
na polju životinj ske komunikacije, uključuj ući simpatične šimpanze
i gorile koje "uče da govore " , teško da će ovu sliku iz osnova da
izmene - iako, naravno, mogu da donesu značajne nove podatke.
Ako mislimo na evoluciju čoveka i jezika, izgleda prirodan za­
ključak da bi se evolucioni kontinuitet između ne-čoveka i čoveka
morao na neki n ačin odražavati i u neprekinutoj liniji između neje­
zičke i jezičke komunikacije. Ali ako se ljudski jezik danas u poređuje
sa sistemima opštenj a među životinj ama, razlike u strukturi i funkci­
jama tako su velike da bi se moralo govoriti o postoj anju j asnog pre­
kida, dakle o pojavama koje se razlikuju u vrsti a ne samo u stepenu .
18

19. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
l J smislu u kojem određuje čoveka, budući u i sti mah njime određen,
lj udski jezik je jedinstvena pojava, i nikakav drugi sistem opštenj a u
/.ivo me svetu nije mu ni sličan . (Upor. i ode ljak 3 . 1 ).
S druge strane, čovek se nesumnjivo može sporazumevati ne
samo jezikom nego i na mnoge druge načine - mimikom, gestovima,
dimnim ili svetlosnim signalima, zastavicama itd. Tu su, zatim , razni
simbolički sistemi posebne namene, kao što su matematičke , logičke
ili hemij ske formule, muzička i šahovska notacij a i slično. Međutim,
ovi si stemi većinom su izvedeni iz prirodnog jezika, na jedan ili na
drugi način, u jednoj ili više faza (npr. Morzeova azbuka i specij alno
Brajevo pismo za slepe izvedeni su iz konvencionalnog pisma, a pi­
smo iz govorne realizacije jezika), pa mogućnost svoga n astanka du­
guju njemu. Isto važi i za programske jezike računara, kao i za sisteme
kojima bi u budućnosti eventualno mogla naučiti da se služi i neživa
materij a, u vidu robota ili drugih mašina.
U najširem smislu, jezikom se može nazvati svaki sistem zna­
kova koji služi komunikacij i između ljudi, životinj a i mašina. Opšta
nauka o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih sistema n aziva
sc semiotika ili semiologija, pa se otuda govori o različitim semio­
tičkim jezicima. Ovaj pojam obuhvata, uz ostalo, sisteme životinj ske
komunikacije, kao i sve one kojima se u svrhu opštenj a služe ljudi,
uk ljučujući i relacij u čovek-mašina. Tu, dakle, spadaju i svi pomenuti
formalizovani jezici , kao i svojevrsni znakovni sistemi koji se mogu
otkriti u slikarstvu, i konografij i , heraldici , kostimografij i , pozorištu,
fi l m u i drugde. Ali daleko naj važnij i podskup semiotičkih j ezika čine
prirodni ljudski jezici i storij ski izrasli opšti sistemi verbalne ko­
munikacije unutar i i zmeđu ljudskih zaj ednica. Drugi znakovni sistemi
koje je čovek razvio u najvećoj meri podrazumevaju sposobnost je­
t.ičkog opštenja, pa se zato pojam jezika u užem, osnovnom i lin­
� vističkom smislu odnosi samo na prirodne jezike. S amo tako shvaćen
jl·t.ik čini predmet lingvistike, a time i ove knjige.
-
Izloženo daje povoda za sledeći opšti zaklj učak. Sporazume­
vanja ima i izvan čoveka, a sam čovek može se sporazumevati i druk­
l-ije,
a
ne samo jezikom. Uprkos tome, jezik ostaje jedinstveno i neop-
19

20. RANKO BUGARSKI
hodno obeležje ljudskog bića, koje ga u velikoj meri odvaj a od drugih
vrsta i na kome počivaju mnoge njegove sposobnosti . O jeziku pčela
ili semafora, pa i računara, može se govoriti samo metaforički , bar
ako je reč o lingvističkom, a ne širem semiotičkom značenju ovoga
pojma. Jezikom u pravom smislu služi se samo čovek, i - izuzimaj ući
pojedinačne patološke poremećaje
svaki čovek.
-
1 . 3 . Jezik i govor
Iz naših dosadašnjih razmatranj a proističe da je jezik zapravo
organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki poj edinac kao član
određene društvene zajednice ; znati jedan jezik, to znači vladati prin­
cipima te organizacije. Ovako određen, jezik je u velikoj meri ap­
straktna poj ava. Međutim, samo poznavanje j ednog si stema znakova
još nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepat­
ski , prosti m "čitanjem misli " . Za verbalno opštenje očigledno je neop­
hodno da se jezik materija/izuje, tj . učini dostupnim čulima. Stoga
se u svim situacij ama jezičkog komuniciranja jezički sistem stavlja
u pokret i realizuje; a realizacij a jezika jeste - govor. Tako je govor
skup svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći , mi pokrećemo
mehanizme jezika na koj ima se zasnivaju govorni činovi . A jezik je
šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgovaramo.
Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor
je jezik u akciji.
Uopšte uzev, čin komunikacije moguć je kada učesnici u njemu
raspolažu istim kodom, tj . sistemom znakova ili simbola na osnovu
koga se sastavlj aju poruke. Sveden na golu suštinu , čin specifično
jezičke komunikacije izgleda ovako. Jedan od učesnika, A, uobliči
neku poruku u mozgu, ovaj daje impuls nervima, mišići stupaj u u
pogon i aktiviraj u govorne organe, koji poruci daj u fi zički oblik, kako
bi ona mogla da deluje na čula. Tako materij alizovana poruka prenosi
se kroz vazdušni kanal i dopire u vidu talasnog kretanja do uha drugog
učesnika, B. Njegov mozak izdaje komandu da mu se nervnim putem
prenesu primljeni akustički nadražaji, obrađuje primljene informacije
20

21. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
i. zahvaljujući poznavanju i stog koda, dešifruje poruku, tj . razume
šta je A rekao. Ako sada B hoće nešto da kaže, proces se obrće. (U
ovom slučaj u kOd čak ne mora da bude i sti kao ranije: bitno j e da
je i on zajednički učesnicima. Ako obojica znaju srpskohrvatski i en­
�leski, A može da postavi neko pitanje na jednom a B da mu odgovori
na drugom jeziku). Ako se pak ispostavi da B ne poznaje kOd koji
je upotrebio A, on čulima primljenu poruku dakako ne može da
dešifruje, pa od razumevanj a nema ništa; ovo nam se dešava svaki
put k ad čujemo neki n ama nepoznat jezik. A moguće je i polovično
razumevanje, ako neki jezik znamo delimično pa "hvatamo" tek po­
nešto od rečenog. (Proces govorne komunikacije uprošćeno je prika­
zan na slici 1).
B
A
Slika l.
Š ema je u suštini ista i kada neko govori sam sa sobom, s amo
što je tada komunikacij sko kolo "internalizovano" , tj . ceo krug se
odvija unutar jednog organizma. Pri pismenoj komunikaciji umesto
ću la sluha aktivira se čulo vida, govorni organi miruju a kao kanal
umesto vazduha služi čvrsta površina na kojoj se piše aktiviranjem
ruke (ili, pri kucanju na mašini, ruku) pošilj aoca poruke. Ostalo je u
suštini isto kao kod usmenog opštenj a.
Ako pojam jezika podrazumeva određenu sposobnost upotrebe
verbalnih znakova, govor je delatnost upotrebljavanj a takvih znakova,
tj. ispoljavanje jezičke sposobnosti . Zato je jezik apstraktan i opštiji,
21

22. RANKO BUGARSKI
dok je govor konkretan i pojedinačan . Jedan jezik je u posedu cele
zajednice koj a se njime služi, dok su pojedinačni govorni činovi uvek
rezultat aktivnosti pojedinih pripadnika te zaj ednice . U nadležnosti
je svakog pojedinca da odluči kada će da progovori i šta će i kako
da kaže u okvirima mogućnosti zadatih jezikom, ali nad samim j e­
zikom kao društvenom celinom on po pravilu nema nikakvu moć
odlučivanja. Kao društvena pojava, jezik postoj i i menj a se uglavnom
nezavisno od volje pojedinaca, koji ga nasleđuju od svojih predaka
i predaju u nasledstvo potomcima.
Jezik i govor su u svojoj različitosti ipak neraskidivo povezani,
jer je njihova uzajamna uslovljenost potpuna. Niti bi mogao postojati
jezik koji nikada i nigde ne bi bio ostvaren u govoru, niti bi govorno
komuniciranje bilo moguće bez nekog jezika koj i bi ležao u njegovoj
osnovi , dajući mu neophodan smisao. Jezik je izrastao kao organi­
zacija govora, govor se razvio na bazi jezika u stalnom uzaj amnom
dej stvu i prožimanju usled kojeg se menjaju i jedno i drugo. Inovacije
začete u govoru utiču na evoluciju jezičkog sistema, koj i sa svoje
strane drži ove pod kontrolom, prihvatajući jedne a odbij ajući druge.
-
Razlika između ove dve pojave, u praksi mahom neprimetna,
od velikog je teorij skog značaja. Treba samo uočiti da se reči jezik
i govor ovde upotreblj avaju kao termini moderne lingvistike, u čije
je same temelje ušlo ovo razlikovanje, a sa značenjem drukčij im od
onih koj a imaju u svakodnevnoj upotrebi . Tako npr. govor u ovom
smislu ne isključuje pisanje, jer se jezik može ostvarivati različitim
sredstvima (zvučni talasi, grafička masa, gestovi gluvonemih). Ana­
logni oblici govora kao ostvarenj a jezika su govorenje (usmeni go­
vor), pisanje (pismeni govor) i gestikuliranje (gestovni govor).
U svakoj tački bilo kojeg govornog iskaza pravi se izbor između
alternativa koje pruža sistem jezika. Za govornika u datoj govornoj
situaciji važno je ono što on hoće da kaže, tj . niz izbora koje će da
napravi (npr. Petar ili Pavle, jeste ili nije, ovde ili tamo). Ali za jezički
sistem podjednako je važno i sve drugo što j e on mogao da kaže a
nije rekao; pomenute alternative u njemu su uvek obavezno prisutne
i obavezno različite. Svi mogući izbori, odsutni iz nekog konkretnog
22

23. UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU
�ovomog čina ali prisutni u jeziku , svoj i m odnosima međusobne su­
protstavljenosti i daju smisao svakom elementu izabranom da uđe u
neku poruku (npr. jeste ne bi imalo smisao koji ima kada se ne bi
moglo reći i nije) .
Stvarna govorna delatnost malo kad je savršen odraz potenci­
jalne jezičke sposobnosti . Ova sposobnost uključuje, primera radi, i
gramatičke procese koji kao šeme nisu teorij ski ograničeni, i ako se
mi nj ima u praksi ograničeno služimo zbog granica našeg pamćenj a,
1.ahteva ekonomičnosti , osećanj a stila itd. Gramatički si stem srpsko­
hrvatskog, a ni bilo kojeg drugog jezika, ne kaže govornicima koliko
pula naj više mogu da u jednoj rečenici n anižu isti veznik ili i stu za­
visnu konstrukciju (npr. /zašli smo I večerali I pevali I igrali 1...,
odnosno Pera misli DA Đaka veruje DA Joca zna DA . . . ), ali ovi
ipak ubrzo prekidaju takvo nizanje i počinju novu rečenicu . Slično
je i kod drugih umnih sposobnosti . Mi bez muke napamet množimo
jednocifrene brojeve, jer smo naučili tablicu množenj a, a dva peto­
cifrena broj a pomnožićemo doduše uz pomoć olovke i papira (osim
ponekog "čuda od deteta" koj e i to urne da uradi napamet, pa se
onda pokazuje svetu !) - ali na osnovu istovetne sposobnosti . A ne­
minovne razlike između pojedinih recitacij a neke pesme ili izvođenja
kakve simfonije nimalo ne utiču na sam tekst, odnosno partituru, koji
ostaju i sti kroz sve varijacije.
Tako je i naš govor podložan uticaj u mnogih praktičnih činilaca
vezi s našim psihofiziološkim i neuropsihološki m ustrojstvom i na­
šom životnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije,
pre kidi, lutanje pažnje, predomišlj anje usred rečenice, buka itd.). Pa
ipak jezički obrasci l ako preživlj avaj u u ovim promenljivim i retko
kad idealnim uslovima za komunikaciju, i mi ih najčešće bez teškoća
prepoznajemo uprkos svim oštećenjima u produkciji i prijemu govor­
ne poruke, tačno znaj ući "šta je govornik hteo da kaže" . Sama činje­
nica da mi uspevamo govorom da opštimo i pod nepovoljnim spoljnim
11kolnostima pokazuje snagu temeljne i dragocene jezičke sposobnosti .
kt.iku, dakle, pripada ono što možemo u verbalnom opštenj u - a kako
lo činimo, pitanje je govora.
u
23

24. RANKO BUGARSKI
Ovde izložena podela u skladu je sa uticajnom teorijom velikog
švajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira, utemeljivača modeme lin­
gvistike, prema kojoj se celokupno područje ljudskog jezika, dakle
jezik u opštem smislu (langage), deli na jezik kao sistem znakova
koji pripada određenoj društvenoj zajednici, tj . neki poseban jezik
(langue), i govor kao sumu individualnih ostvarenj a tog sistema (pa­
role) . Međusobni odnos ova tri nivoa apstrakcije može se ilustrovati
analogijom sa novcem . Ako uzmemo da opšti pojam 'valuta' odgovara
pojmu ljudskog jezika, onda se poj am 'dinar' , kao valuta koj a je u
upotrebi u jednoj određenoj zajednici, može uporediti sa pojmom je­
zika kao posebnog sistema, a bilo koji konkretni dinar, tj . novčić te
vrednosti kao primerak ove valute, bio bi ekvivalentan onome što ide
u govor.
Ovako shvaćenim predstavama o prirodi jezika i govora srodni
su i pojmovi jezičke sposobnosti i govorne delatnosti, kojima smo
se takođe poslužili, a koje je u lingvističku teoriju uveo Amerikanac
Noam Čomski (u izvornoj terminologiji, linguistic competence odn .
linguistic performance) . A uopšte uzev, može s e reći d a s u z a pojedine
vidove jezika i njegovih govornih realizacija zainteresovane mnoge
naučne discipline, svaka iz svog ugla, ali da celina prirodnog ljudskog
jezika predstavlj a u načelu predmet samo jedne nauke lingvistike.
-
24

25. 2.
Funkcije jezika
2 . 1. Jezik i komunikacija
Jezik sačinjava osnovnu sponu među ljudima, od koj e , zbog
pri rode čoveka Icao društvenog bića, zavisi i sam opstanak ljudskih
iajcdnica. Ta veza, koj a omogućuje da skup jedinki obrazuje društve­
nu celinu, zasniva se na mogućnosti opštenja među njima - a to je,
dakako, glavni zadatak zbog kojeg jezik postoji i po čijoj meri j e i
lllČinjcn. Već smo rekli da se j ezikom služe svi ljudi, i samo ljudi .
Kud god i gde god zatičemo biće koje n azivamo čovekom (dakle,
htz ohzira na epohu, rasu, geografski položaj , vrstu društvene zajed­
nice i l i stepen civilizacije) - mi ga nalazimo s jezikom. I najzaostalija
plemena Afrike, Južne Amerike ili Australije, čij i život u ponečemu
nije odmakao od prilika kakve su vladale u kameno doba, imaj u svoje
Jezike, i to jezike koj i su, lingvistički gledano, sasvim punopravni
Instru menti opštenj a.
Popularno uverenje da se jezici mogu deli ti na primitivne i raz­
V/jt•ne naučno se mora osporiti , jer ovi atributi pre pristaj u samim
dmštvcnim zajednicama nego njihovim jezicima. U principu, svaki
Jr:ik je prikladno i dovoljno sredstvo za obavljanje komunikacijskih
fllltrcha zajednice kojoj služi. Tako npr. Eskimi ili beduini ne mogu
1111 svojim jezicima da razgovaraju o atomskoj fizici ili međuplane­
tamirn raketama, jer to nije deo nj ihovih kultura, ali zato imaj u veoma
latgranat rečnik u svemu što se tiče snega, odnosno kamila. A o
11111dernoj nauci i tehnologiji nije se, n aravno, moglo govoriti ni na
Ml'dnjovckovnom engleskom.
25

26. RANKO BUGARSKI
Jezici nisu sami po sebi podobni ili nepodobni za obavljanje
određenih funkcija, nego oni prosto hvataju korak sa društvenim pro­
menama, zanemarujući ono što prestaje da bude od važnosti a raz­
vijajući sredstva (samostalno ili pozajmljivanjem) za izražavanje sve­
ga što postaje aktuelno. Naša današnja gradska omladina uglavnom
ne zna tačno šta označavaj u reči kao jetrva ili pašenog, zato što rod­
binski odnosi izvan jezgra porodice gube od značaj a u modernom
društvu - za razliku od starijih, plemenski i klanski ustrojenih zajed­
nica, gde je za razvojni put pojedinca bilo i te kako važno ko mu je
sve rod. Ali zato naš današnj i jezik ima neuporedivo više reči za
apstraktne pojmove, na primer, nego jezik Vukovog doba. Bogat reč­
nik više je posledica nego preduslov društveno-kulturnog i naučno­
tehnološkog razvoja; a što se gramatike tiče, tip kulture i društvene
promene u njoj se odražavaju daleko manje nego u rečniku, pa tako
nalazimo da neki jezici krajnje primitivnih zajednica imaju u pone­
čemu bogatije i složenij e g�amatičke sisteme (npr. znatno razvijeniju
morfologiju) nego neki veliki jezici modeme civilizacije.
Mora se ipak istaći i razlika između potencijalnog i ostvarenog:
jezici se rađaj u jednaki , ali odrastaju nejednako. Naime, dok jedni
pretežno ostaju u okvirima uskih potreba pojedinih zajednica, drugi
neprekidno moraju da iznalaze nova izražajna sredstva, jer ih na to
tera sve širi raspon društvenih potreba zajednica koje se brže razvij aju.
(Donekle je slično sa mišićima, koji kržljaju usled neupotrebe a bujno
se razvijaju vežbanjem). Zahvaljujući neuporedivo širem rasponu svo­
jih primena kroz istorij u , uključujući i svoj u ulogu kao sredstva van­
redno značajnog književnog i kulturnog stvaralaštva, jezici kao što
su grčki , latinski, sanskrit, arapski, engleski ili ruski razvili su svoj
potencijal mnogo više nego jezici malih naroda na nižem stepenu
društvenog razvoj a. Samo u tom smislu može se reći da su oni prvi
razvijenij i , ali zato ne treba ove druge nazivati primitivnima. Razvi­
jenost je u osnovi društveni a ne lingvistički kriterijum.
S ada možemo da se vratimo ulozi jezika kao spone među lju­
dima i narodima. Deluj ući kao znak ličnog identiteta i kolektivne pri­
padnosti, jezik ističe sličnosti i služi kao sredstvo raspoznavanj a. Kada
26

27. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
l·ujemo da neko govori kao mi, odmah smo skloni da ga s matramo
jednim od nas. A kao što povezuje pojedince u društvene zaj ednice,
jezik uspostavlj a i održava veze između inače odelitih zajednica, pri­
hližavajući jedne drugima cele narode, kontinente i civilizacije.
Međuti m, preko jezika ne ističu se samo sličnosti nego i razlike,
prosto zato što postoje različiti načini izražavanj a i različiti j ezici .
Osobenostima svoga jezika pojedinac može donekle da se izdvoji iz
svoje okoline, kao što i narodi mogu da se odvaj aju od drugih naroda
na osnovu jezičkih kao i drugih razlika. S lužeći isticanju onog što je
1.ajedničko, jezik istovremeno podvlači i samosvojnost jedinki i druš­
tva. On, dakle, može da bude zaloga jedinstva ali i činilac razdvaj anja,
da gradi mostove � li i prepreke među lj udima i narodima. Ova njegova
dvostrukost proističe iz same prirode ljudskog jezika i ljudskog druš­
tva, iz činjenice postoj anj a različitih društava i njihovih jezika, i samo
je donekle podložna svesnoj kontroli i planiranju. Otuda pred žiteljima
jedne sve manje planete pod kraj XX veka stoji dalekosežan i dugo­
ročan zadatak da od bogatog i raznovrsnog jezičkog materij ala grade
sve više mostova a sve manje prepreka.
Društvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izra­
ž.avanje i saopštavanje. Jezik n am omogućuje da oblikujemo i izra­
l.imo svoje misli, kao i svoj a osećanja, želje, nade, strepnje - sve što
čini deo našeg duhovnog života. Ali to što izražavamo gotovo uvek
je upućeno nekome izvan nas; izražavajući nešto, mi ujedno saopšta­
vamo - opštimo sa drugima. Njima upućujemo i pitanja ili molbe,
dajemo savete ili uputstva, izričemo pohvale ili pokude . Stoga j ezik
i jeste osnovno sredstvo opštenj a među ljudima. Pri tome se jezikom
može i uticati na ljude, oplemenjivali ih ili zavoditi , jer se čovekov
svet jezičkim putem ne samo izražava nego i stvara. Ono čega u stvar­
nosti nema i ne može biti , u jeziku se začas stvori . On može da učini
da pukne grom iz vedra neba, da biljke i životinje progovore, da reke
poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je moć jezika, i te
moći valja se katkad i pričuvati ; kao i voda ili vatra, jezik je dobar
'luga a zao gospodar.
Č ovek je uronjen u jezik. Tokom jednog sata običnog razgovora
mi razmenimo i do 4-5 .000 reči ; spiker na radiju, gde su pau ze ređe
27

28. RANKO BUGARSKI
i kraće, za to vreme pročita 7-8.000 reči ; a mi sami, čitajući knj igu
ili novine, savlađujemo nekih 1 2- 1 4.000 reči na sat. Prema tome,
ako po jedan sat provedemo ćaskajući, slušajući govornu emisij u na
radiju i čitaj ući , mi samo za to vreme izgovorimo ili pri mimo oko
25.000 reči, što znači da tokom jednog aktivnog dana možda "obrne­
mo " i svih l 00.000 ! Ali važnij a od puki h brojeva jeste činjenica da
iza ovog mora reči stoj i mnoštvo opštih pojmova kojima raspolažemo
i koje razmenjujemo, naša sposobnost da svoje misli uz pomoć jezika
uobličimo, organizujemo, dovodimo u međusobne odnose i upo­
ređujemo, uopštavajući sadržaje naše svesti i tumačeći svet koji nas
okružuje. Nešto više o tome kako činimo sve ovo, što predstavlja
pravu suštinu komunikacije, reći ćemo u narednim odeljcima ovog
poglavlj a.
Pre toga, međutim, treba još da ukažemo na jednu dublju i traj ­
niju dimenziju opštenja među lj udima. lako mogu da komuniciraj u
neposredno, životinje ne mogu da čuvaju z a kasniju upotrebu infor­
macije koje su im dostupne, pa sa smrću svake jedinke u nepovrat
odlazi sve što je ona tokom svog života nauči la, osetila ili iskusila
- ostavlj ajući traga jedino u vidu opšteg genetskog nasleđa date vrste.
U suštini je bilo isto i sa čovekom - uz sve razlike koje su ga inače
deliJe od životinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladište
informacija. Bitan pre lom u ovom pogledu nastao je tek kada je čovek
počeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija
izvan svog mozga, tako ih čineći dostupnima ne samo neposrednim
sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu.
Ovakvo povezivanje fizički odelitih organizama u prostoru i vremenu,
čime je prevaziđena slabašnost i kratkotraj nost pojedinačne egzi sten­
cije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono
je ujedno bilo i važan preduslov za nastanak civilizacije, koja podra­
zumeva postojanje kolektivnog znanja i i skustva, nataloženog kroz
bezbrojne generacije i sačuvanog u raznovrsnim zapisi ma, regi strima
i katalozima, mapama, rečnicima i· enciklopedij ama - sve do elek­
tronske memorije naših dana.
Ove domete čovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom
evolucionom razvoju, ali u etapama između kojih se razmak višestru-
28

29. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
lo.o smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je u speo se­
�wularnim korišćenjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je
već prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma
svo j e evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre
l 00.000 godina biološke mehanizme koji su omogućavali ove radnje
dodatno prilagodio u svrhu govora , postaj ući tako Homo sapiens. Po­
lom je pre oko 5.000 godina sada već moderni čovek izumeo pismo,
prenoseći moć govora u medijum vidljivih znakova na čvrstoj površini
i lime otvarajući put za neslućene dalje prodore. Sledeći veliki iskorak
učinio je pre kojih 1 .000 godina izumom štampe, kao postupkom um­
nožavanja i raza�iljanj a rukopisnih tekstova koji je omogućio demo­
kratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Naj zad, decenije koje
već možemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme ,
1.asnovane na ranije osvojenim znanjima i veštinama, a ubrzani razvoj
t'lektronskog računarstva koji se odvij a pred našim očima naj avlj uje
novu tehnološku revoluciju na području komunikacije, načelno i po­
tencij alno ništa manj u od prethodno navedenih.
Danas je teško prognozirali da li će u budućnosti doći do još
nekog uporedljivog proboja, ali se na osnovu izložene hronologije
može zasigurno pretpostaviti da se na njega, ako ga bude, neće dugo
čekati : on bi se morao odigrati već za života generacije koja čita ove
redove !
2.2. Jezik i misao
Često se kaže da nam jezik služi za i zražavanje misli . Francu­
skom državniku XVII stoJeća Taljeranu pripisuje se opaska da jezik,
nasuprot ovom tradicionalnom uverenju, služi upravo da sakrij e naše
misli. A jedan još veći skeptik, danski fi lozof Kjerkegor, u stvrdiće
kako je za mnoge ljude jezik sredstvo prikrivanja činjenice da oni i
nemaju nikakvih misli ! No, koliko god istine mogli da sadrže ovako
uprošćeni sudovi, nema sumnje da se odnos i zmeđu jezika i mišljenja
pokazuje veoma složenim, i to već na osnovu svakidašnjeg iskustva.
Ponekad nam se čini da tačno znamo šta mislimo, ali da nam
nedostaju reči da to iskažemo. Vapaji nekih pesnika nad nesposob-
29

30. RANKO BUGARSKI
nošću jezika da izrazi svekoliko bogatstvo njihovog unutrašnjeg sveta
spadaju među poznatija svedočanstva ovog osećanja. Postoje i aktiv­
nosti koje podrazumevaju mišljenje, ali uglavnom, kako se čini, bez
posredstva jezika. Ovo naročito važi za rešavanje različitih problema
(upravljanje automobilom, igranje šaha) i estetsko uživanje (vajanje
skulpture, slušanje muzike). Pored motoričkih radnji, odnosno oseća­
nja, u ovakve delatnosti svakako je uključeno i mišljenje, ali izgleda
da se ono na neki način odvija neposredno, a ne kroz jezik.
S druge strane, nekad osećamo da nešto nismo u punoj meri
doživeli ili razumeli ako nismo u stanju da to pretočimo u reči. Svi
znamo da snove najčešće veoma brzo zaboravljamo ako nj ihov sadržaj
odmah ne zapišemo ili nekome ne saopštimo. Kada u samoći treba
da obavimo neko ispitivanje ili donesemo kakvu odluku, mi pribe­
gavamo "unutrašnjem govoru " , tj . obraćamo se samima sebi : ako ura­
diš to i to, desiće se to i to . . . Za mnoge ljubitelje prirode, uživanje
u kakvom novom cvetu nikada nije potpuno sve dok ne nauče kako
se on zove. Ovakvi doživljaji su, kako vidimo, kratkotrajni ili nepot­
puni bez jezika. Međutim, jezik utiče na mišljenje i u jednom mnogo
važnijem pravcu, što ćemo ilustrovati pri merima brojanja i poimanj a
geometrijskih oblika.
Brojevi ne postoje u prirodi kao predmeti koji bi mogli biti
neposredno odraženi u našim mislima; broj anje je u suštini upore­
đivanje po brojnosti, po množini - a ovo je u osnovi jezička operacija.
Mi lako možemo i bez brojanja da utvrdimo da li dve police sadrže
isti broj knjiga, time što ćemo da uzimamo po jednu iz svake police,
gledaj ući da li će na kraju nešto da pretekne u jednoj od njih. Ali
mnoge stvari su previše teške za ovako nešto, ili se ne mogu videti,
ili ne postoje na istom mestu ili u isto vreme. Ovde nam jezik pri skače
u pomoć. Neko ko nikada nije video kita, ili je video samo jednog,
može bez teškoća da govori o dva kita, o desetinama ili stotinama
kitova, o generacijama kitova, o kitovima koji plivaju u koloni jedan
po jedan ili dva po dva. Ovo je moguće zahvaljujući postojanju bro­
jeva u jezicima kojima se čovek služi , a koj i nam omogućuju da pre­
broj avamo i razvrstavamo i mitološka bića kao što su sirene ili ken­
tauri, koje sigurno niko nikada nije video č ak ni pojedinačno !
30

31. UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU
S lično ovome, za n aše poj move trougla ili četvorougla može
sc reći da su donekle empirij ski potvrđeni, utoliko što često viđamo
predmete takvih oblika Uedra, saobraćajni znaci, krovovi , kuće, knjige
itd.). Međutim, sa petouglom je već teže ( možda će poneko da se
scti Pentagona u Vašingtonu, verovatno u svetu najpoznatije zgrade
toga oblika, u kojoj je inače smešteno ministarstvo odbrane SAD, pa
sc po tome i ono samo tako n aziva) . Petnaestougao je malo ko video
"
u prirodi , � stougao sigurno niko. Ali o svim ovim oblicima mi
ipak imamo sasvim j asnu predstavu - zahvaljujući u velikoj meri upra­
vu jeziku. Mi čak možemo da odbacimo postojanje dvougl a kao ne
samo iskustveno nego i geometrij ski nemogućeg oblika, no time samo
pokazujemo da imamo tačnu sliku o tome kakav bi tako i menovan
ohlik morao da bude, i zašto je isklj učen. Uostalom, jedna kafana u
Kopenhagen� , popularno sastaj al ište omladine, zove se Tokanten, što
na danskom znači upravo - dvougao !
..
Ako pomislimo koliko je stvari oko nas podložno broj anju ili
�cometrij skom oblikovanju, lako ćemo se uveriti da nam jezik pruža
)t'dan neophodan princip analize ne samo doživljenog i stvarnog nego
i potencijalnog, pa i imaginarnog sveta. On tu, i ne samo tu, deluje
kao neka prizma kroz koju se prelamaj u naši utisci o tom svetu, koji
hi bez njenog posredovanja bili daleko manje j asni . Usmeravaj ući to­
kove mišljenj a i uopštavajući misaone pojave i procese, jezik omo­
gućuje prevazilaženje neposredno datog u ličnom doživlj aj u i uklju­
i:ivanje u kolektivno, opšteljudsko iskustvo.
Ali silna moć uopštavanja koju jezik poseduje, koliko god bila
sam a po sebi neophodna i dragocena, ima i svojih manje poželjnih
vidova. Oni se najlakše ispolje kada reč , predodređena ne da odeva
nego da otelovljuje misao, postane zamena za misao. Ovaj proces
najbolje se može pratiti kod mislenih i menica. Zato što mnoge ime­
nice označavaju materijalne predmete kao što su knjige ili stolovi
(zbog čega ih i zovemo materijalnim imenicama), mi smo skloni da
i zn atno maglovitijim i rasteglj ivijim poj movima, koje jezik određuje
kao i menice, takođe pripišemo jednoznačno, predmetno i materijalno
postoj anje. Reči kao uspeh, zločin, sloboda, napredak, neprijatelj i
31

32. RANKO BUGARSKI
mnoge druge zapravo imaj u veoma različito značenje za pojedine lj u­
de i u raznim okolnostima. Recimo, trojka n a ispitu za jednog đaka
je uspeh a za drugog nij e , i l i čak za i stog može jednom da bude
uspeh a u drugoj pri lici neuspeh . Eutanazij a, ili ubistvo iz milosrđa,
može iz različiti h uglova da se oceni i kao zločin i kao dobro
delo ; itd.
Ipak nas jezik navodi da značenj a ovakvih reči uopštavamo,
kao da odgovarajući pojmovi postoje objektivno i nezavi sno od naših
promenljivih tumačenja. Stoga neoprezno baratanje nj ima može da
vodi u praznoslovlje; još je gore kada se apstrakcij ama svesno ma­
nipuliše, na demagoški n ačin, u cilju zavaravanj a drugih i postizanj a
određenih ciljeva, što je već teška zloupotreba jezika. A uopšte uzev,
gomile reči mogu da prikrivaju siromaštvo misli, dok se sa malo reči
može reći mnogo. Osim toga, i skustvo nas uči da se može govoriti
jedno, a misliti nešto drugo.
Zaključićemo da, iako mišljenje nekada može da bude uglav­
nom nezavi sno od jezika, jezik pomaže tačnijem mišljenju i punijem
doživlj avanju sadržaj a naše svesti . U principu, jezik i misao postoje
naporedo, uzajamno se dopunjuju i u celini ne mogu jedno bez dru­
gog. Mišljenje daje jeziku važan deo njegove svrhe, ono ga duboko
proži ma i tera ga na stalno usavršavanje i prilagođavanje sopstvenih
struktura. A jezik sa svoje strane nije samo spoljno ruho misli, puko
sredstvo njihovog izražavanja, nego i važan činilac njihovog rađanja
i uobličavanj a. U središnjoj oblasti svoga dodira, jezik i misao su kao
dve strane istog novčića: svaka nosi svoj za�eban lik, ali su neraz­
dvoj ne . Ovo je i prirodno, jer su se sposobnost govora i ljudski u m
naporedo razvili kroz evolucij u čoveka kao vrste, a slična naporednost
i uzaj amnost postoji i u razvoju svake ljudske jedinke.
Sa ovim pitanjima j e u vezi i odnos između jezika i logike.
Naučno gledano, jezik kao osnovni instrument mišljenja omogućuj e
logično rasuđivanje, ali sam on nije nikakva logička šema. Drugim
rečima, logičnost je atribut mišljenja a ne jezika. Stoga, nasuprot po­
pularnom verovanju, nema jezika koji su logičnij i, niti manje logični,
od drugih jezika. Na svakom jeziku može se govoriti manje ili više
32

33. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
logično - što ne zavisi od samih jezičkih . sredstava, nego od načina
mi šljenja njihovog kori snika. Kao istorij ski proizvodi, jezici u svojim
strukturama ispolj avaj u razne nedoslednosti i protivrečnosti , ali to važi
�: a sve njih i nema veze s nekom univerzalnom vanjezičkom logikom,
pa se jezici jednostavno ne mogu premeravati nekim spoljnim aršinom
logičnosti . Ono što je sa stanovišta organizacije jednog jezika savršeno
logično može ·iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje
nelogično.
Uzećemo pri mer iz gramatičke kategorije broj a, tj . izražavanj a
jednine i množine. Mi ne vidimo ništa nelogično u izrazima kao Pet
lepih no vih kuća - i ako se, isti ni za volju, poj am množine u ove
četi ri reči iskazuje čak četiri puta: jednom leksički (pet) i tri puta
gramatički , putem nastavaka u sledećim rečima. Ovo bi lako moglo
da se uči ni preterani m , pa i nelogičnim, predstavnicima jezika u ko­
jima bi se to reklo samo jednom (npr. kao da stoji Pet /ep nov kuća
i l i sl.). U kineskom razlika između jednine i množine uopšte nije
formalno obeležena, ali se Kinezi i bez toga lepo sporazumevaj u . Na
drugoj strani sveta, Indijanci plemena Hopi iz Arizone verovatno bi
sc začudili naporednosti naših izraza pet kuća i pet dana. Naime, pet
kuća mogu da budu istovremeno prisutne i neposredno prebrojive,
Jok su dani nužno uzastopni : jedan ne može da nastane dok prethodni
ne prođe. Valja prizn ati da su ovo poj movno uistinu različite stvari ,
i u gramatici jezika hopi jasno razgraničene - samo što mi toga ma­
hom nismo ni svesni , j er struktura evropskih j ezika obe trpa u istu
gramatičku vreću ! Slično ovome, i ako u matematici dva minusa daju
plu s, ne treba unapred očekivati da će i jezici da slede istu logiku :
ako neko kaže da nije video ništa, mi nećemo zaključiti da on jeste
video nešto.
Stoga se može reći samo to da svaki jezik ima svoju sopstvenu
logiku, koja proističe iz njegovog osobenog ustroj stva i nije s vodljiva
na neki sveopšti vanj ezički logički obrazac . A naše sklonosti da kao
u pravo takav uzor uzimamo ono na šta smo navikli u svom maternj em
jeziku, ili što nalazimo u nekom visoko cenjenom klasičnom ili mo­
Jernom jeziku, najlakše ćemo se osloboditi upoznavanjem sa moguć­
nostima kojima raspolažu drugi i drukčij i jezici .
33

34. RANKO BUGARSKI
2 . 3 . Jezik i stvarnost
Odnos između jezika i stvarnosti takođe je složen . Nama se
može činiti da jezik označava neke unapred date i od njega nezavi sne
sadržaje, prostim imenovanjem predmeta i odnosa koji nas objektivno
okružuju, te da se razlike između pojedinih jezika svode na razlike
u etiketama za istu stvar: mi određenu životinju nazivamo konj, En­
glezi horse, Nemci P erd, !talij ani cavallo itd. Kada bi uistinu ovo
f
bilo sve, kada bi vanjezička stvarnost u celosti postoj ala sasvi m od­
vojeno od jezičkog oblikovanja, strani jezici bi se učili mnogo lakše
i brže, a prevođenje ne bi bilo tako složen, ponekad i mukotrpan
proces. Ali svi mi koji imamo bilo kakvog iskustva u ovim oblasti ma
dobro znamo da nam neke stvari predstavljaju teškoću upravo zato
što dva jezika ne izražavaj u na isti način nešto što nam može izgledati
kao istovetan poj am ili odnos . Jezici nisu, dakle, samo različiti ka­
talozi naziva za i ste stvari , nego su i mnogo više od toga.
U srpskohrvatskom, na pri mer, reči ruka i noga svojim znače­
njem najčešće obuhvataju i one delove ovih udova na koj e se odnose
zasebne reči šaka, odnosno stopalo. Ali u engleskom ili nemačkom
to nije slučaj , jer su ovi poj movi doslednije razgraničeni (arm/hand,
leg/foot; Arm/Hand, Bein/Fuss). U tim jezicima kaže se da neko ne­
kome pruža šaku, ne ruku, da fudbaler udara loptu stopalom, ne no­
gom, i slično. Prema tome, pitanje u kojoj je meri šaka deo ruke, ili
stopalo deo noge, pomalo je i jezičko pitanje, i ako u ovom pogledu
očigledno nema anatomski h razlika između predstavnika raznih jezi­
ka. Reč odnosno, malopre upotrebljena, izražava jedan odnos, odno­
sno skup odnosa, koji se u mnogim jezicima ne može izraziti jednom
reči i uvek na isti način. U gramatici, razi laženj a među jezicima česta
su u sistemu glagolskih vremena, u upotrebi predloga i na mnogim
drugim mestima. Praktična posledica ovih nepodudarnosti jesu greške,
ako je reč o učenju stranih jezika, ili nezgrapni prevodi .
Ali i bez obzira na druge jezike, svačiji maternji jezik bar u
nekim tačkama kao da izrazito utiče na način viđenja okolnog sveta;
ovim se dotičemo onoga što smo u prethodnom odeljku rekli o uticaju
34

35. UVOD U OPŠTIJ LINGVISTIKU
jezika na mišljenje. Jedan primer pružaju nazivi za boje. Opažanje
hoj a isto je kod svih ljudi, a njihov spektar nij e unapred i zdeljen
nego je kontinualan, sa stalnim postepenim prelivanjem bez i kakvih
oštri h granica. No i ovde jezici intervenišu, i to donekle različitim
dcobama ovog spektra na segmente. Postojanje reči kao što su crveno,
plavo ili žuto nekako n as prisilj ava da boje vidimo kao odvojene je­
di nice. Pri tome još razlikujemo osnovne i prelazne boje, a sa ovim
drugim možemo imati i poteškoća (npr. nije unapred j asno šta bi sve
neko nazvao ljubičastim, purpurnim ili sker/etnim).
Ako za neku nij ansu naš jezik nema poseban naziv, mi o njoj
ne možemo lako da govorimo; štavi še, mi je teško uopšte uočavamo
kao različitu od neke slične nij anse za koj u imamo reč. A neki jezici
ne prave razliku koju srpskohrvatski pravi između, recimo, plavog i
zelenog, ili smeđeg i crnog; čak i jezik ovome tako blizak kao što
je ruski ima dve reči, w.11 y6ou i cu1-tuu, u domenu koji pokriva sh.
plavo. Okolnost da se u llijadi i Odiseji ne govori mnogo o boj ama,
i ne na način na koj i bismo to mi očekivali , ne znači da je Homer
hio slep za boje, kako su brzopleto zaključili neki raniji komentatori ,
nego samo to da grčki j ezik Homerovog doba nije razlikovao onoliko
i onakvih boja kakve razlikuje većina savremenih evropskih jezika.
Koliki je značaj verbalnih orijentira u ovoj sferi - da ih tako
nazovemo - vidi se i iz reakcija jedne grupe bolesnika od određene
vrste afazije, tj . delimičnog gubljenj a moći govora usled bolesti . Ti
holesnici u jednom eksperimentu nisu bili u stanju da grupišu končiće
različitih nij ansi prema boj ama. Za njih je taj zadatak bio ne samo
nemoguć nego i nerazumljiv: svaki končić prosto je bio drukčij e boje,
i nije moglo biti nikakvog grupisanja. Normalni ljudi ovde bi složili
končiće prema rečima za boje, pa bi u jednoj grupi bili svi koj i spa­
daju pod etiketu "crveno " , u drugoj oni koji spadaju u "plavo " , itd.
Ali pomenuti bolesnici izgubili su upravo ovakve reči, a s njima je
u nepovrat otišao i princip klasifikacije nečega što je, inače, i spravno
opaženo kao različito. Ovo pokazuje kako jezik usmerava i razvrstava
/u/na opažanja.
po
Donekle je slično sa kompleksom rodbinskih odnosa po krvi i
braku, čija je struktura svugde ista pre nego što je pojedini jezici
35

36. RANKO BUGARSKI
različito kodiraju. Tako u nemačkom postoji zajednička reč za sestre
i braću, Geschwister, kakve nema u većini nama poznati h jezika. U
mađarskom od davnina postoje reči za mlađu ili stariju sestru, mlađeg
ili starijeg brata, ali tek odskora tu nalazimo reči za pojam sestre ili
brata, bez određenj a relativne starine. U švedskom se ni danas ne
može pomenuti nečija baka a da se obavezno ne odredi da li je reč
o baki sa majčine ili sa očeve strane (mormor ' majčina majka' od­
nosno farmor 'očeva majka' ). Mi takvu razliku ne pravimo kod baka,
ali je pravimo kod braće majki i očeva, govoreći o ujacima odnosno
stričevima. U engleskom se, opet, ni ovo ne razlikuje, jer oboje po­
kriva zajednička reč uncle. S druge strane, našoj reči zet odgovaraju
dve različite reči u engleskom, brother-in-law i son-in-law, zavisno
od toga da li o ženinom mužu govore njena braća i sestre ili njeni
roditelj i . Isto važi i za snahu: sister-in-law prema daughter-in-law.
Ovakvi pri meri lako bi se umnožili.
D a ilustrujemo iz još jedne oblasti , u srpskohrvatskom se reči
za jestivo meso produktivno i zvode iz naziva za odgovarajuće živo­
tinje (ovca-ovčetina, svinja-svinjetina, tele-teletina itd.), dok drugi je­
zici drukčije regulišu ovu leksičku sferu. U francuskom, na pri mer,
reč mouton pokriva i ovcu i ovčetinu . Ta reč je još u srednjem veku
preuzeta u engleski u obliku mutton ali samo u značenju ovčetine,
dok je za ovcu ostala u upotrebi anglosaksonska reč sheep. Analogno,
francusko porc dalo je u engleskom pork za prasetinu ali je ostalo
pig za prase, dok je buef dalo beef za govedinu prema ox za vola.
Ovaj primer zanimljiv je za istoriju jezika i kulture, pokazujući kako
su reči za "narodske" pojmove stoke ostale domaće, dok su nazivi
za " ku lturne" pojmove jestivog mesa preuzeti iz prestižnog stranog
uzora. A u ovom kontekstu , primer nam pokazuje kakvi sve događaji
iz davne prošlosti mogu da utiču na rezove kojima neki jezik oblikuje
aktuelnu stvarnost svojih govornika.
Iz svega rečenog vidimo da nam jezik olakšava orijentisanje u
stvarnosti, koja bi bez njega ponekad ličila na bezobličnu masu . Da
nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati
svet, pa tako ne bismo imali mnogo šta ni da izražavamo ili saopšta-
36

37. UVOD U OPŠllJ LINGVISTIKU
vamo drugi ma. Ali ovde j ezici pokazuju izvesne razlike. Tačno je da
svi ljudi misle u osnovi n a sličan način; zato, između ostalog, svi
uni i jesu ljudi . I svet u kojem ljudi žive u određenom smislu je
nesumnjivo jedan, i o njema oni govore jezikom u opštem značenju
uvog pojma, kao svoj i m univerzalnim obeležjem.
U jednom drugom smislu, međuti m , svet nije jedinstven, jer
svi lj udi ne žive u isto vreme, na istom mestu i pod istim uslovima.
O ovim donekle različitim svetovima ljudi govore svojim posebnim
jezicima, pri čemu svakom od njih odgovara j edan određeni , njemu
svojstveni način analiziranja i predstavlj anj a sveta stvarnosti , jedna
osobena klasifikacij a i organizacij a iskustvenih podataka. Karakteri­
stični sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapažanj a onih
koj i nji me govore, tako da se neki odnosi i stiču a neki ne, dok se
neke pojmovne sfere uobličavaj u sad na j edan , sad na drugi način.
Utoli ko se može reći da, i pored bitnih z ajedničkih crta koje obje­
dinj uj u sve ljudske grupe i sve njihove jezike, ipak ne postoj i jedna
vanjezička stvarnost koj a bi bila u svemu istovetna za sve njih i ne­
podložna diferenciranom oblikovanju od strane pojedinih jezika.
Jezici se mogu uporediti sa delimično podudamim mapama
stvarnosti, kojima je nekako pokriven ceo prostor, ali uvek uz mnogo
neubeleženi h pojedinosti . Dva jezika nikad neće baš sve iste elemente
da unesu , i na sasvim i sti način; oni u tom pogledu mogu samo da
budu manje ili više međusobno udaljeni . A ovakve razlike mogu da
imaj u i posledica n a planu opažanja, mišljenj a, saznanj a i ponašanj a.
O ovome govori tzv. hipoteza jezičke relativnosti, po kojoj speci­
fična struktura maternjeg jezika svakog čoveka bar u nekim tačkama
utiče na njegovo viđenje sveta, tako da, recimo, Evroplj anin, Kinez,
Arapin i Indijanac već iz tog razloga ne žive u sasvim istom svetu.
Ova pretpostavka, veoma podsticajna iako nedokazana i verovatno
nedokaziva, ima duže i storijske korene ali se naročito vezuje za ame­
ričke antropološke lingvi ste Edvarda Sapira i Bendžamina Lija Vorfa,
polovinom ovoga veka. Približno u isto vreme, slična razmišlj anj a
navela su i jednog fi lozofa, Ludviga Vitgenštajna, na sažetu ali duboku
kon stataciju da su granice nečijeg jezika istovremeno granice njego­
vog sveta.
37

38. RANKO BUGARSKI
Odnos jezika prema mišljenju i stvarnosti zanimljiv je za opštu
lingvistiku, psiholingvi stiku i etnolingvistiku ili antropološku lin­
gvistiku (koja istražuje veze između pojedinih - naročito nepisanih
- jezika i njima izraženih kultura), ali i za filozofiju, posebno filo­
zofiju jezika, koj a se u ovoj oblasti susreće sa lingvističkom teorijom.
A naučnom istraživanju odnosa između jezika i mišljenj a možda će
nove impulse da pruži i najnovij a interdi sciplinarna oblast veštačka
inteligencija, koja proučava računarske modele inteligentnog pona­
šanja u cilju boljeg razumevanja ljudske intel igencije. U tu svrhu da­
nas se projektuju računari sa elektronskim neuronskim mrežama koje
simuliraju strukture nerava i sinapsi u ljudskom mozgu. Nj ihov domet
trebalo bi da prevaziđe rešavanje problema izračunavanjem posledica
različitih mogućih postupaka (npr. u šahu, gde su računari već dostigli
solidnu snagu) i da obuhvati sposobnost prepoznavanj a obrazaca raz­
nih vrsta; a među ovima su, uz ljudske likove i glasove, i strukture
prirodnog jezika.
-
2.4. Podela jezičkih funkcija
U životu čoveka i društva jezik obavlj a niz značajnih uloga,
koje se mogu klasifikovati na razne n ačine. Bez obzira na moguće
dalje podele, prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji je­
zika, kao osnovnoj i naj široj , koj a zapravo obuhvata većinu drugih,
u njoj utemeljenih jezičkih uloga. O njoj je u opštim crtama već bilo
reči u prvom odeljku ovog poglavlj a. Takođe bitna i s njom povezana
je kognitivna ili saznajna funkcij a, kojoj su posvećeni drugi i treći
odeljak . Kako smo tu videli, jezik igra značajnu ulogu u procesima
mišljenja i oblikovanja sveta. Jezik i misao nisu isto, ali između nj ih
postoji velika mera uzaj amnog podrazumevanja. A svet u kojem ljudi
žive nije u celini unapred dat, da bi bio samo opisivan i saopštavan
putem jezika. Naprotiv, jezik pomaže u uobličavanju pojedinih vidova
vanjezičke stvarnosti , time što ih izdvaja, imenuje i dovodi u me­
đusobne odnose. On tako učestvuje u izgrađivanju misaonih sadržaj a
koje prenosi - što znači i u samom saznavanju sveta, koji s e čoveku
uveliko i otkriva upravo kroz jezik.
38

39. UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU
Dve pomenute funkcije zasebno smo izložili zbog nj ihove prvo­
stepene važnosti : one su ugrađene u samu suštinu jezika kao poj ave.
U ovom, završnom odelj ku poglavlj a napravićemo kratak pregled dru­
gih jezičkih funkcij a, takođe važnih ali specifičnijih i mahom izve­
denih iz opšte uloge jezika kao sredstva komunikacije.
Pored svoje pri mene u neposrednom opštenju među pojedinim
pripadnicima društvenih grupa, jezik ima i civilizacij ski neophodnu
kulturnu funkciju, jer služi za beleženje događaj a, za usmeno pre­
danje, za istorij ske zapi se i hronike, za utvrđivanje zakonika, ustava,
raznih društvenih sporazuma, državnih ugovora i drugih važnih do­
kumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike savremenih
generacij a, a uz to deluje i kao spona između mnogi h pokolenj a. Osta­
vljajući trajna svedočan stva o prošlim zbivanjima, on istovremeno
obavezuje i buduće naraštaje na poštovanje utvrđenih društveni h nor­
mi. Stoga kultura svake zajednice uveliko počiva na ovoj funkciji
jezika.
Povezujući ljude unutar i i zmeđu generacija, u savremenom ži­
votu ali i u sklopu istorije, tradicije, književnosti i kulture jedne druš­
tvene zajednice, njen jezik postaje i merilo grupnog identiteta, simbol
etničke, nacionalne, verske ili socij al ne pripadnosti . U tom smislu
govorimo o simboličkoj funkcij i jezika (koju ne treba mešati sa sim­
bolički m, tj . znakovnim karakterom jezika u ce lini , o kojem smo go­
vori li ran ije) . Naime, j ezik nije puki mehanizam za prenošenje infor­
macij a, nego - naročito kada je reč o standardnim ili književni m je­
zicima - visoko vrednovan činilac društvenog života, za koji se vezuju
snažne kolektivne emocije. Usled toga jezici, u određenim istorij skim
i političkim okolnostima, lako postaju znamenja nacionalne emanci­
pacije, ali i objekti nacionalističke manipulacije. Uloga zajedničkog
jezika kao važne kohezione sile unutar jedne jezičke zajednice ima
svoje naličje u istovremenom podizanju ograda prema zajednicama
drugog jezika. A i u okviru iste zajednice, različite grupe mogu se
donekle razlikovati po izboru i upotrebi jezičkih sredstava. Simbolička
vrednost jezi ka uveliko proističe iz njegove uloge kao znaka raspoz­
navanja, a samim tim i razgraničenja .
39

40. RANKO BUGARSKI
Kako je jezik, pored ostalog, široko i rado upotrebljavan izvor
estetskog zadovolj stva, on ima i važnu estetsku funkciju. Ona dolazi
do izražaja u celom rasponu od gukanj a deteta u kolevci, preko brza­
lica i razbrajalica, jezičkih pošalica i kalambura, do igre s pesmom,
narodne i umetničke poezije, pa i književnosti uopšte.
Uz već navedene funkcije jezika ima ih još nekoliko koje, iako
manje poznate, u određenim uslovima upotrebe jezika takođe imaju
značaja. Jedna od ovih jeste magijska funkcij a, zasnovana na vero­
vanju u su štinsku i sudbinsku vezu između reči i onoga što one ozna­
čavaju. Ona se pri marno manifestuje u običajima i obredima magije
i religije - npr. kroz verbalni tabu, tj . zabranu imenovanja određenih
lica, srodnika, radnji ili odnosa iz straha da se time ne prizovu sile
zla, ili pak kroz poželjno imenovanje ljudi i životinj a. Tako se kod
nas ime Vuk davalo u veri da će njegov nosi lac biti pošteđen dej stva
veštica ili demona, a reč medved (od med-jed) nastala je iz potrebe
da se strašna zver umilostivi izdvajanjem jedne tako bezopasne oso­
bine kao što je jedenje meda. Ovde bi spadale i dodoJe kao sredstvo
prizivanj a kiše, zatim razne bajalice, kletve, molitve itd.
Ali ova jezička funkcija ima j asnog odbleska i u savremenim
društvima. Najizrazitiji primeri ovde se mogu naći u ponekad slepom
verovanju rečima, naročito onima koje simbolizuj u poj move i oseća­
nja do kojih je lj udima posebno stalo, i čija emocionalna nabijenost
pruža široke mogućnosti mistifikacije. Tako se u reklamne svrhe mogu
vešto kori stiti reči iz intimne i parodične sfere (kao ljubav, dete, maj­
ka, porodica, dom) vezivanjem za komercijalne proizvode. A u po­
litičkoj i ratnoj propagandi rado se poseže za reči ma kao što su nacija,
domovina, sloboda, odbrana i slične. Pod znamenjem ovakvih reči
kroz istoriju su se odvij ale mnoge oslobodilačke borbe, ali uz nj ih i
brojni zavojevački pohodi ; a napad na tuđu teritoriju često je prika­
zivan kao odbrana sopstvene.
Stvarna komunikacij a često podrazumeva i dve posebne funk­
cije, jednu prethodnu a drugu prateću. Jezikom se, u okvi ru njegove
kontaktne funkcije, uspostavlj a kontakt sa sagovomikom , posle čega
može doći do primene jezika u nekoj drugoj funkcij i . Kontaktna funk-
40

41. UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU
cij a je najuočljivij a pri pozdravima i konverzacionim klišeima koji
često uslede posle njih (Dobar dan! Kako ste ? Šta ima novo ?), ali
se značajno javlja i izvan toga, kada se nešto kaže tek da bi se izbeglo
neugodno ćutanje u pri sustvu drugih, najčešće nepoznatih lica (npr.
u liftu ili u vozu, zati m razgovori o vremenu i sl.). Jednom u sposta­
vljen kontakt mora se i održavati , pa se povremeno proverava da li
komunikacij a teče kako valj a ili se j avlj aju smetnje. Jezik u funkciji
održavanja kontakta primenjujemo kad god zastanemo da proverimo
da li nas neko razume, da li uopšte i dalje prati naše izlaganj e , da
li nas dobro čuje i sl. (Razumete li šta vam govorim ? Pa ti mene
uopšte ne slušaš! Halo, čujete li me ?).
Jezikom se može govoriti o svemu, što znači i o samom jeziku.
Obj ašnjavanje samih upotrebljenih jezičkih sredstava čini metaj ezič­
ku funkcij u jezika; to je, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni j ezik,
koji se j avlj a kada tražimo i dobij amo obj ašnjenje neke nama nepo­
znate reči ili konstrukcije, bilo u našem maternjem ili nekom drugom
jeziku . Prema tome, ova funkcij a izrazito je zastupljena u ukrštanju
dij alekata i stilova, u prevođenju i učenj u stranih jezika. (Šta znači
"
" samit ? Kako vi u Bosni zovete tiganj ? Kako se na engleski prevodi
odnosno " ?). Potom, jezik ima funkciju olakšanja kada služi kao
"
ventil za otpuštanje suvišne emocionalne ili nervne energije (uzvici,
svađa, psovke). Najzad, n a zani mljiv način on se j avlja u izvođačkoj
funkcij i kada se samim jezički m iskazom izvodi čin koji se nj ime
označuje. Tako, dok mi možemo da čitamo, jedemo ili šetamo a da
pri tome ne kažemo da to činimo, zakleti se možemo isključivo time
što ćemo reći zaklinjem se.
Jedan poseban vid raspodele funkcija prema svrsi upotrebe je­
zika jeste njihovo određivanje prema elementima govorne situacije,
dakle prema pojedinim članovima skupa činilaca koji čini osnovni
okvir komunikacije (v. sliku 2).
lako iskazi uključuj u sve ove elemente, oni mogu biti pretežno
orijentisani prema pojedinima od njih. Uz osnovno usmerenje na sam
PREDMET o kojem se govori (npr. opis neke stvari ili nekog do­
gađaja) ide predmetna ili referencijalna funkcija. Uz orijentacij u na
41

42. RANKO BUGARSKI
PO Š IUAOCA poruke, tj . iskaz tako formiran da najviše podataka
daje o emocionalnom stanju samog govornika (npr. izražavanje ra­
dosti , ljutnje ili straha), ide emotivna funkcija. Orijentacij a na PRI­
MAOCA poruke podrazumeva direktivnu ili usmerivačku funkciju,
jer izaziva kod njega određeno ponašanje (npr. davanjem uputstava
ili naređenj a). KONTAKT između pošilj aoca i primaoca, odnosno ve­
za između njih u datom kanalu komunikacije, postiže se kontaktnom
funkcijom (npr. proveravanje da li se čuju). Orijentacij a na KO D, tj .
upotrebljeni jezik, aktivira metajezičku funkciju (npr. obj ašnjavanje
nekih jezičkih sredstava) . A u slučajevima kada je u središtu pažnje
sama PORUKA, tj . kada je najvažnije kako se nešto kaže, govorimo
o poetskoj funkciji jezika (npr. recitovanje pesme) .
(predrnetna)
PREDMET
(poetska)
rg������c
PORCKA
> ·---···-··-··--··---··-··-..·-··--·-··-·-..·-··->
(kontaktna)
��;����b
KONTAKT
(rnetajezička)
K l> D
Slika 2.
Između ovako raspodeljenih i ranije navedenih jezičkih funkcij a
nužno postoji delimična podudarnost, upravo stoga što konkretna go­
vorna situacij a čini polje stvarne primene širokih načelnih mogućnosti
upotrebe jezika.
Nije teško videti da neke od nabrojanih funkcij a nemaju nepo­
sredne veze sa izražavanjem ili razmenom bilo kakvih misli, što po­
kazuje da ta važna svrha jezika nije i jedina. Međutim, sve funkcije
podrazumevaju određeno društveno ponašanje. Ma kakvi bili ili ne
bili sadržaji jezički h poruka, društvena potka jezičkog opštenj a uvek
42

43. UVOD U OPŠ11J LINGVISTIKU
je pri sutna. Upotrebom jezika stvara se i učvršćuje veza među ljudima
koji su njome obuhvaćeni, jedno osećanje bliskosti i zajedništva koje
je bitan preduslov društvenog života. Ovo nam još jednom potvrđuje
da prvenstvo pripada komunikacij skoj funkcij i jezika, kao naj š iroj
ui stinu temeljnoj, i z koje se mogu izvesti skoro sve druge.
43

44. 3.
Evolucija jezika
3 . 1 . Poreklo jezika
Kako je jezik stekao svoja specifična obeležj a? Kako je uopšte
evoluirao? Gde su, najzad, njegovi koreni ? - Na ovakva pitanja danas
je u nauci teško davati određenije odgovore. Pitanje porekla jezika
obavijeno je magl inama davne preistorije i otuda čini posebno složen
predmet naučnog istraživanj a. Razne ranije spekulacije o razvoju go­
vora iz nagonskih krikova, podražavanja prirodnih zvukova ili potrebe
za glasovnom igrom pokazale su se sasvim nedovoljnim. Nisu bili
uspešnij i ni pokušaji da se taj proces razj asni upoređivanjem jezika
razvijenog sveta sa jezicima primitivnih zajednica, ili govora odraslih
sa govorom dece . Glavne teškoće ovog problema proističu iz nedo­
statka dovoljne istorijske perspektive, jer neposredna dokumentacij a
u vidu jezičkih zapi sa datira tek od pre kojih pet milenijuma, a ranij i
antropološki i arheološki nalazi (lobanje, oruđa) dopuštaju samo opšte
pretpostavke o postojanju moći govora, ali ne i određenije zaključke
o oblicima ili stepenu njenog ispolj avanj a. Istorij a je tek poslednj a
karika u dugačkom lancu preistorije, i pitanje je da li je do kraj a
rešiv zadatak rekonstruisanj a celog tog lanca n a osnovu ove karike.
Stoga mi o ljudskom govoru iz epoha koje prethode poj avi prvih pi­
sama možemo samo ponešto da naslućujemo, ali nam nedostaju čvrsti ,
opipljivi dokazi .
S nažan podsticaj naučnom pristupu ovom problemu dala je tek
biološka teorija evolucije živog sveta, a posebno čoveka. Pre svega,
pokazalo se da se ni evolucij a ljudskog bića ni razvoj jezika ne mogu
44

45. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
obj asniti jedno bez drugog, te da je jezik star koliko i sam čovek.
Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom čoveka i mora
se razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bića. Č esto se kaže
da je čovek najpre i zumeo jezik a onda, uz njegovu pomoć, ostvario
svoje druge prodore. A ovaj odnos bi se prividno mogao i obrnuti ,
tvrđenjem kako bi se pre moglo reći da je jezik stvorio čoveka nego
obrnuto. No oba ova i skaza imaju, dakako, samo metaforičko vred­
nost, jer se pitanje hronološkog prvenstva ovde ne može postavljati :
niti je moglo da bude j ezika bez ljudi koj i bi njime govorili, niti pak
čoveka koj i ne bi već posedovao jezik. Govoriti o čoveku znači go­
voriti o biću koje se odlikuje govorom.
Ovo, naravno, ne znači da se u kontinuitetu jedne evolucije koj a
je traj ala stotinama hilj ada godina može bilo gde povući oštra granica,
pa su postojeće biološke klasifikacije u tom pogledu samo uslovne.
Mora se pretpostaviti da je Homo sapiens tokom celog svog postoj anja
- što znači, prema današnjem znanju, bar poslednjih sto hilj ada godina
- posedovao jezik. A verovatno je da su embrionalni oblici ljudskog
govora počeli da dopunjuju neartikulisane krike već u prethodnoj evo­
lucionoj etapi , negde tokom razvoj a čovekolikog bića koje zbog svog
uspravnog hoda u uobičajenoj nomenklaturi ide pod imenom Homo
erectus.
Č isto anatomski i fiziološki gledano, već čovekovi preci imali
su neke osnovne preduslove za razvoj govora, u vidu organa koje mi
nazivamo govornima a koji bez izuzetka imaju i biološki starij ih funk­
cija. (Dij afragma i pluća služe za proizvođenje vazdušne struje pri­
likom disanja, a dušnik, ždrelo, usna i nosna duplj a za njen prolazak.
Glasnice u grkljanu proizvode šumove i tonove koji ne moraj u da
budu jezički , a jezik služi kao čulo ukusa). S nekim razlikama, sve
ovo imaju i današnj i čovekoliki maj muni . Pa ipak je tek čovek, i
samo on, počeo da pri lagođava postojeću aparaturu u svrhu govora.
Ti me je on učinio onaj presudni korak dalje, preko granica primitiv­
nog glasovnog opštenj a, ka specifično jezičkom izrazu. Kako j e došlo
do toga?
Ako naučnici danas nisu skloni da i menom čoveka nazivaju
neko biće koje ne bi već posedovalo karakteri stičnu moć govora, to
45

46. RANKO BUGARSKI
ne znači da se odbacuje pretpostavka da je čovek progovorio poste­
penim razvijanjem primitivnijih sistema opštenja. Naprotiv, mora se
pretpostaviti da je razvoj jezika tekao naporedo sa drugi m evolucio­
nim procesima u razvitku čoveka, podstaknutim promenama u načinu
života praljudi i potrebom prilagođavanja novim uslovima. Bitnu po­
kretačku ulogu odigrao je silazak čovekovih predaka sa drveća na
zemlju i prelazak na dvonožan hod. Ruke i vilice time su oslobođene
za druge radnje, a i drugi organi (oko, grkljan, jezik) prilagođeni su
uspravnom položaju tela. Ove promene odvijale su se u sprezi sa
razvijenij i m oblicima društvenog života, sa stvaranjem zajednica za­
snovanih na radu uz pomoć oruđa, sa počecima primitivne tehnolo­
gije, poljoprivrede i kulture. Posebnu ulogu u svemu ovome imao je
mozak, kao koordinator pomenutih telesnih promena, koji je poste­
peno usavršio neslućene mogućnosti svoga delovanj a. Specij alizovan
u jednom pravcu, razvoj opšte simboličke funkcije - koja prožima
apstraktno mišljenje, uočavanje odnosa, formiranje poj mova i ljudsku
inteligenciju u celini (a naziv Homo sapiens i upućuje na razumno
biće ! ) - upravo je i vodio evoluciji jezika.
Svi pomenuti procesi, uklj učujući i rađanje j ezika, moraju se
sagledati u stalnom dijalektičkom međudejstvu , kao rezultat prilago­
đavanja već prisutnih evolucionih tendencij a izmenjenim u slovima ži­
vota. A jezik se i razvio zato što su komunikacijske potrebe, nastale
u opisanim okolnostima, prevazišle sve što se moglo izraziti gestom
ili krikom; one su tražile nov instrument - i našle su ga u ljudskom
govoru. Evolucij a jezika tako označava prelaz sa ekspresivnog izra­
žavanja putem signala čisto afektivnog reda na višu simboličku de­
latnost, dirigovanu novim moždanim funkcij ama i organizovanu struk­
turom jezika. To je i prelaženje od ograničenog repertoara instinktiv­
nog glasovnog ponašanja ka složenom i velikim delom naučenom
sistemu stvar�lačkog verbalnog izraza. Tim putem jezik je stekao svo­
j a bitna svojstva, koja smo već ranije razmotrili.
Nije moguće precizirati kada su i gde prvi put zadovoljeni bio­
loški i društveni uslovi za poj avu govora. O razmerama ovog pro­
blema dovoljno govori na početku pomenuti raskorak između istorij-
46

47. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
skog i preistorijskog perioda u razvoju čoveka i jezika. Ako i storijskim
razdobljem smatramo ono za koje imamo pisane dokumente, dok sve
pre toga ide u preistorij u , onda možemo da kažemo - grubo zao­
kružuj ući - da istorija zauzima poslednj i i srazmerno sićušni segment
od pet hiljada godina u j ednom razvoj nom toku koji traje nekih sto
hilj ada godina. Š ematski predstavljeno, ako postoj anje čoveka zauzi­
ma dužinu od jednog metra, istorijska epoha pada tek u poslednjih
pet centimetara - što je odnos reda veličine od 20 : l ! A gledano iz
ugla samog jezika, osnovano se pretpostavlja da je čovekov j ezički
razvoj najkasnije pre trideset hilj ada godina već doveo ne do kak­
vog-takvog jezika - tako nešto moralo je, videli smo, postoj ati znatno
ranije - nego upravo do potpuno artikulisanog i izgrađenog sistema
verbalne komunikacije, po svoj im osnovnim obeležjima sasvim bli­
skog jezicima današnj ice. D akle, čak i ako operišemo ovom zaista
minimalnom skalom, dužina postojanj a razvijenog jezika i zapisa koji
označavaju početak i storije daje još uvek veoma ubedljiv odnos od
naj m anje 6 : l. Sada je možda j asnije zašto je u razmatranoj oblasti
teško doći do empirij ski potvrđenih rezultata.
Iz istih razloga još se sa sigurnošću ne zna, a možda se nikada
neće ni znati , da li je filogeneza jezika, tj . njegova evolucija u okviru
vrste, imala više paralelnih izvorišta ili je pak potekla od jednog je­
dinstvenog izvora. Prva mogućnost podrazumeva da je ona ostvarena
nezavisno i manje-više istovremeno u različitim grupacij ama čove­
kolikih bića (kao poligeneza), a druga da se ona najpre začela kod
jedne od njih (kao monogeneza) pa tek potom, međusobnim dodirima
i prenošenjem, i kod ostalih. Ova dilema može se formulisati i kao
pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrsta­
vamo u porodice (o čemu ćemo govoriti u odeljku 4.2), uistinu imaj u
različito poreklo, ili možda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj
linij i vuku od jednog iskonskog prajezika ljudske vrste. Pri tome se
ne može isključiti ni treća, kompromisna mogućnost, po kojoj se prvo­
bitna poligeneza vremenom preobratila u praktičnu monogenezu, tako
što bi iz nekog razloga već u pradavna vremena bez traga iščezli svi
naporedni praizvori osim jednog, od koga bi u tom slučaj u poticali,
47

48. RANKO BUGARSKI
u raznim evolucionim etapama, svi danas postojeći
izumrli jezici.
nauci poznati
Ova zagonetka, koliko god mogla i zgledati neres1va, ima ne­
posredne veze i sa problemom objašnjenja zajedničkih strukturalnih
obeležja svih jezika - tzv. jezičkih univerzalija (koje ćemo razmotriti
u odeljku 4.4). Naime, pri prvoj mogućnosti takve sličnosti verovatno
bi se mogle pripisati zajedničkom formativnom dej stvu unutrašnjih i
spoljnih uslova jezičkog razvoj a kod odelitih grupa, dok bi druga i
treća mogućnost dopuštale i tumačenje po kome bi zajedničke crte
svih jezika sveta bile deli mično nasleđene, kao daleki odraz formalne
strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvili.
No iako mnogo toga u vezi s razvojem jezika ostaje nepoznato
ili nedokazano, čini se da je pređeni put bar u široki m potezima do­
voljno jasan. Evolucioni kontinuitet bioloških vrsta, a s nj i m a i nj i­
hovih sistema opštenja, u celini se ne srne gubiti i z vida. Međuti m,
sa definitivnim nastankom čoveka i njegovog jezika, u tom procesu
gomi lanja kvantiteta dolazi do novog kvaliteta. Od tog stepena može
se opravdano ukazivati i na suštinske razlike koje čoveka dele od
njegovih predaka i današnjih srodnika, a ljudski jezik od životinj ske
komunikacije.
3 .2. Nastanak i razvoj pisma
U prethodnom odeljku istakli smo značaj pisanih potvrda u pro­
učavanju evolucije jezika, pa ćemo sada da kažemo nešto više o pi­
smu . Kako je rečeno u odeljku 1 .3, govor kao ostvarenje jezika može
se odvijati u medijumu zvuka (to je govorenje, upućeno na čulo slu­
ha) ili pak putem grafičkih znakova na čvrstoj površini (to je pisanje,
upućeno na čulo vida). Ne zaboravlj ajući da je u ovom tehničkom
smislu i pisanje oblik govora, mi ćemo ovde ipak radi jednostavnosti
da se služimo šire poznatom podelom na govor u značenju usmenog
jezika i pismo u značenju pisanog jezika. Pri ovakvom razlikovanj u ,
sasvim je očigledno da govoru pripada prvenstvo, i t o na v i š e načina.
48

49. UVOD U OPŠTU LINGVISTIKU
Kako smo već videli , čovek govori otkad postoj i , a piše tek nekih
pet milenijuma. U svim ljudskim društvima uvek se govorilo, ali mno­
ga ni do danas ne znaj u za pismo. Na svim se jezicima može govoriti,
ali naj veći broj nji h još uvek nema svog pisma. Svaki pojedin ac najpre
nauči da govori, pa tek onda nauči (ili nikad ne nauči ! ) da piše. Ovako
gledano, moglo bi se reći da je pismo samo sekundaran i neobavezan
pratil ac govora, jedna srazmerno kasno stečena veš tina nekih govornih
zajednica da glasovne i skaze svoga jezika predstavljaju putem vidlji­
vih znakova.
No koliko god ovo bilo u suštini tačno, valj a dodati i to da na
pismu počiva svekolika civilizacija na našoj planeti. Prvi si stemi pi­
sanj a obeležavaju granicu između preistorije čovečanstva i njegove
istorije, a život u savremenom svetu teško bi se mogao zamisliti bez
upotrebe pisma. Živeći u društvima u koj i ma zvanično nismo došli
na svet niti ga napusti li , završili školu niti stupili u brak sve dok o
tim događajima nismo pribavili list papira posut grafičkim znakovima,
i još pri tom svakodnevno premećući po rukama razne pisane i štam­
pane tekstove - mi danas uglavnom i ne osećamo da je pismo izve­
deno iz govora, da je na bilo koji n ačin od drugostepenog značaj a.
Naprotiv, pre bi se moglo reći da se pisani jezik po pravilu više ceni
od govorenog. Uostalom, činjenica je da su razvijena pisma kojima
čovek danas raspolaže nešto više od grafičke predstave govora: ona
poseduju, kao celoviti sistemi , i izvesnu meru samostalnosti . Stoga
se može reći, bar kada je reč o civilizovanim (tj . nužno pismenim)
društvima, da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezičkog
izražavanj a.
Ovako važna u loga pripala je pismu zahvaljuj ući u prvom redu
njegovoj trajnosti i prenosivosti. Govorni iskaz traje samo dok ga
proizvodi mo i ne čuj e se daleko; ali jednom zapisan, taj iskaz može
da traje godinama i l i vekovima, a često i da se prenosi na velike
dalj i ne. Govoreći ranije o temeljnim obeležjima jezika, videli smo da
je jezik, svojim svoj stvom "i zmeštanj a" , omogućio čoveku da zako­
rači u vreme i prostor, govoreći o vremenski i prostorno udaljenim
stvarima. A sledeći korak od sedam milj a učinjen je upravo prona-
49

50. RANKO BUGARSKI
laskom pisma, koje je svojim pomenutim osobinama oslobodilo go­
vorni čin vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadržinskom
nego i u fizičkom smislu.
Prema tome, ako se postanak čoveka vezuje za razvoj govora,
onda se početak civilizovanog čoveka može povezati sa pronalaskom
pisma. Istina, modema nauka i tehnologij a učinile su pomenute razlike
manje izrazitim. Sredstva kao što su radio, telefon, gramofon, ma­
gnetofon, film, televizija i druga omogućuju neposredno konzerviranje
i prenošenje govornih iskaza, ali sva ona - zajedno sa drugim teko­
vinama civilizacije - svoj nastanak u krajnjoj linij i duguj u mogućnosti
pisanj a.
Razvoj pisma trajao je hilj adama godina. Ono je nastalo iz po­
trebe da se neke stvari zabeleže, kako ne bi ostale neraskidivo vezane
za vreme i mesto dešavanja. U tu svrhu mogu da posluže i razni
predmeti ili postupci, ako im se sporazumno prida simboličko znače­
nje kakve poruke. Tako slanje žabe jednom indij an skom poglavici od
strane drugog može da znači obj avu rata, bacanje rukavice označava
izazov na dvoboj , a pošiljka cveća izraz je pažnje i naklonosti . Ve­
zivanje čvora na maramici služi kao podsetnik, upisivanje u raboš
kao evidencij a o zaduženju, a rezovi na štapu ili čvorovi na užetu
kao beleška o broju grla stoke i zvedenih na pašu. Ali ovo su tek
daleke preteče pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simboličkog
ponašanja u nekim slučajevima preživljavaju i do danas. U bliže pre­
teče pisma mogu se ubrojati slike i crteži preistorij skog čoveka na
zidovima pećina, koji su mogli imati smi sao ne samo statičkog prikaza
nego i dinamičkog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim.
Gledano tipološki, prema tome na šta se odnosi pisani znak,
prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u suštini samo
nizanje manje ili više stilizovanih crteža. Za ovim sledi ideografsko
ili pojmovno pismo, koje beleži i apstraktne poj move. Tako krug,
koj i najpre označava sunce, kasnije stoj i kao simbol svetlosti , toplote,
dana; poguren ljudski lik sa štapom označava starca, ali i starost,
nemoć ili oslonac ; a dva ženska lica mogu da simbolizuju svađu.
(Ovaj princip, po kojem znak nije više slika nego postaje simbol,
50

51. UVOD U OPŠTI! LINGVISTIKU
m arginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za broj eve
- l , 2, 3 itd. - svoj evrsni su ideogrami). Ali o pismu u pravom
smislu reči govorimo tek kada potezi na crtežu prestanu da predsta­
vljaju neki predmet ili radnj u , pa i izveden poj am, koji se mogu pre­
poznati i bez upotrebe j ezika - to jest, kada pisani znaci počnu da
simbolizuju jedinice određenih jezika. Ako su takve jedinice reči, go­
vorimo o logografskom pismu. Daljom stilizacijom, odnosno fone­
tizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim
rečima nekog jezika, na principu rebusa (kao kada bi u primeni na
srpskohrvatski crtež stola počeo d a označava ne samo taj predmet
nego i broj sto, a potom i slučaj an sled tih glasova u bilo kojoj reči,
kao sto-ka).
S ledeću fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj . njegovog
udalj avanj a od vanjezičkih sadržaja i vezivanj a za jedinice pojedini h
jezika, čini silabičko i l i slogovno pismo, u kome simboli predstavlj aj u
slogove određenog jezika - dakle, sada već čisto glasovne vrednosti ,
bez nužne veze sa značenjem. Ovde je kao stožer najčešće služio
suglasnik, dok su njemu pridruženi samoglasnici ubeležavani neoba­
vezno i nesistematski . Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presu­
dan, do lingvistički najsavršenijeg oblika pisanj a - alfabetskog ili
glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlj a jedan
glas datog jezika.
Ovom principu težila je hilj adugodišnj a evolucij a pisma, pre­
lazeć i dugačak put od slobodne slike, koj a se može " pročitati " na
bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas
jednog određenog jezika - ili, drukčije rečeno, od sadržaj a bez izraza
do izraza bez sadržaj a. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od
jezika, alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi ; a između ovih
kraj nosti vizuelno reprezentovanje stvari i idej a postepeno ali sigurno
zamenj uje se beleženjem njihovih jezičkih ekvivalenata. Tako se sin­
tetički doživlj aj slike, koja se može obuhvatiti jednim pogledom, pre­
tače u analitički izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora
to celovito opažanje mora razložiti u sukcesivne elemente. Drugim
rečima, fizički svet se prelama kroz jezik, i tek tako prelomljen nalazi
51

52. RANKO BUGARSKI
odraza u pismu. Ovaj proces, na čijem je kraj u pi sanje konačno uhva­
ti lo korak sa linearnošću govora, obeležava jedno od naj veći h inte­
lektualnih dostignuća čoveka, jer mu je to omogućilo da i u pismu
u potpunosti izrazi, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje je­
zičke moći .
Izloženi tipološki i logički sled samo s e delimično podudara sa
hronologijom evolucije pojedinih pi sama, od kojih mnoga nisu ni sti­
gla do alfabetske faze . Naj važnij a pisma starog sveta, kao su mersko
klinasto
(čij i su potezi ličili na klinove), egipatsko
hijeroglifsko
(sa
urezanim slikama i fonetskim dodaci ma) i kinesko, tokom svog veoma
dugog razvoj a prolazi la su kroz razne etape , kombinujući elemente
više pomenutih tipova. A i uopšte uzev, ovi obrasci retko su kad ostva­
reni u čistom vidu, pri čemu je važnu u logu igrala i
struktura jezika
koji je bivao pisan. Dok je ustroj stvu j apanskog uveliko primeren
silabički ti p, kinesko pismo kombinuje ideografski , logografski i si­
l abički princip, a arapsko pismo je svojevrstan prelazni oblik između
silabičkog i alfabetskog . Alfabetski pri ncip prvi put je ostvaren u se­
vemosemitskom konsonantskom pismu, a usavršen je u grčkom, do­
davanjem znakova za vokale; odatle se, najčešće posredstvom lati n­
skog, u razni m varijantama raširio po svetu . Među blizu h i lj adu pi­
sama, koliko ih danas ima, zastupljeni su različiti si stemi pi sanja, ali
su sva moderna pisma - bar u načelu, i uz manja ili veća odstupanja
-
alfabetskog tipa, kao daleko najekonomičnijeg.
Prve sloven ske
azbuke
(alfabete) izradi li su prema grčkom uzo­
ru Ćirilo i Metodije i nj ihovi učenici u IX i X veku. Na delovima
naše teritorije kori šćena su i druga pisma slovensko pismo),
bosančica
glagoljica (verovatno prvo
arabica (varij anta arap­
(vrsta ćiri l ice) i
skog pi sma prilagođena srpskohrvatskom) - ali su danas u upotrebi
samo dva naj važnija,
ćirilica
i
latinica.
Lati nica je, u razn im verzi­
j ama, i naj raširenije svetsko pi smo.
Dodajmo još da se u davna vremena pisalo slikanjem, crtanjem
ili urezivanjem na kamenu , glinenim pločicama ili kori drveća, a tek
kasnije i spi sivanjem znakova na papiru. U većini pi sama znakovi teku
sleva nadesno, ali su korišćene i druge mogućnosti : obrnuto (semi tska
52

53. UVOD U OPŠlU LINGVISTIKU
pisma), n aizmenično (najstariji grčki i l atinički spomenici ), ili odozgo
nado le (kinesko pismo). U ran i m fazama starih pi sama (grčko, l ati­
ničko, indij sko pismo
i
devanagari koj i m je pisan sanskrit) p i s alo se
kontinuirano, bez razmaka i zmeđu reči, što je otežavalo prepozna­
vanje ovih jezički h jedinica. A u oblicima današnjih sloya još uvek
se krije nj ihovo slikovno-poj movno poreklo; kako su pojedin a slova
često i menovana prema običnim rečima koje su njima poč i nj ale, u
slovu A se npr. može prepoznati preokrenuta volovska glava - od
hebrejske reči
aleph ' vo' , i n ače ovekovečene u prvom delu s ame reči
alfabet (drugi deo, n aziv slova B , je od beth ' kuća ' ) .
3.3. Istorijske promene u jezicima
U prvom odeljku ovog poglavlj a videli smo da se ne zna pouz­
dano da li su se svi jezici razvili i z jednog prajezika, ili j e jezik
nastao nezavi sno i istovremeno na više tačaka zemljine kugle. Ali u
oba slučaj a sasvim je izvesno da su današnj i jezici potomci j ezika
koj i m a su ljudi govori li u davna· vremena. Ovi daleki preci davno su
izumrli kao jedinstveni jezici, ali mnogi od njih i dalje žive u oblicima
govora koji su se i z nji h razvil i . Ova poj ava
raslojavanja i cepanja
ukrš­
pojedinih jezičkih celina na osi vremena, kao i dopunska poj ava
tanja i prožimanja među jezicima i jezičkim varijetetima, svedoči nam
promenljivost j edno od temeljnih obeležj a j ezika.
o činjenici da je
Svi jezici menjaju se kroz vreme, na svim planovima svoje strukture
- u glasovima, oblicima, gramatičkim kategorij ama, sintaksi , rečniku,
u značenjima koj a izražavaj u i načinima n a koje i h izražavaj u .
Procesi istorij ske promene s u stalni, ali uglavnom veoma spori ,
pa se slabo prate gol i m okom . U svakom jeziku najbrže se menj a
rečnik, jer reči najneposrednije odražavaju promene u životu date za­
jednice. Leksičke promene l ako se uočavaju već u rasponu od dve
generacije. Gramatički i n aročito glasovni sistemi menjaj u se znatno
sporije, pa često prođe više desetina i l i č ak koj a stotina godin a dok
neka takva promena p ostane primetna. Celovitije gledano, zbir sitnih
i u početku jedva vidlj ivih promena po i steku više vekova toliko iz-
53